- Stadion Bežigrad u Ljubljani, nekadašnji ponos Jugoslavije, već godinama je potpuno zapušten i zatvoren od 2008. godine.
- Na tom mestu je Partizan 1976. golom Nenada Bjekovića u nadoknadi osvojio titulu protiv Olimpije.
- Bežigrad pamti i važne mečeve SFRJ i SR Jugoslavije, uključujući pobedu nad Danskom 1980. i remi sa Slovenijom 2001.
Jedan od stadiona kojima se svojevremeno ponosila Jugoslavija već gotovo dve decenije je ruina, a sada je potpuno zapušten. Prilikom nedavne posete Ljubljani, iskoristili smo priliku da odemo u deo grada koji se zove Bežigrad i tamo posetimo istoimeni fudbalski stadion - odnosno, ono što je od njega ostalo nakon godina i godina bez utakmice.
Na ovom mestu je fudbalski klub Partizan savladao Olimpiju iz Ljubljane i u nadoknadi poslednjeg meča u sezoni osvojio titulu, SFRJ upisala veoma važnu pobedu protiv Danske u kvalifikacijama za Mundijal 1982. godine, a SR Jugoslavija primljenim golom u nadoknadi ostala bez plasmana na Svetsko prvenstvo 2002. godine. Da su samo ta tri meča odigrana na ovom mestu - bilo bi dovoljno istorije da se o njemu napišu knjige.
Stadion je izgrađen davne 1935. godine, imao je kapacitet veći od 10.000 mesta, a nakon renoviranja postavljeno je 8.250 stolica. Poslednje renoviranje dogodilo se 1996. godine, reprezentacija Slovenije igrala je na njemu do 2004. godine, a Olimpija iz Ljubljane koristila ga je i nakon toga. Pošto je velikan slovenačkog fudbala ugašen, na njegovim osnovama stvoren je novi tim koji je nastavio da igra na Bežigradu sve do 2008. godine - kada je stadion zvanično zatvoren. U neposrednoj blizini izgrađen je stadion Stožice, koji je danas jedan od najvažnijih za fudbal u Sloveniji.
Kako je Partizan osvojio titulu?
Pre samo nekoliko meseci, fudbalski klub Partizan i prijatelji kluba organizovali su posebno veče tokom kojeg su se, uz prisustvo klupskih legendi, prisetili šampionske titule iz 1976. godine. Pre tačno pola veka, Partizan je bio šampion Jugoslavije i to pobedom nad Olimpijom iz Ljubljanje, golom Nenada Bjekovića u nadoknadi poslednjeg kola.
Kolika je nadoknada bila, niko nikada neće utvrditi. Igralo se duže od 90 minuta, to je svima jasno, ali čak i novinski izveštaji iz tog vremena daju drugačije podatke o minutima. Pred poslednje kolo u sezoni 1975/76 sve je bilo u rukama splitskog Hajduka, koji je kao lider šampionata gostovao OFK Beogradu. Navijači Partizana podjednako su gledali taj meč, čak i na stadionu navijali za "Romantičare", a podjednako osluškivali informacije iz Ljubljane koje su putovale daleko sporije nego danas.
Splićani nisu uspeli da upišu pobedu na Omladinskom stadionu, a Partizan je to uspeo da uradi na stadionu Bežigrad u Ljubljani. Uz malo sreće, lopta je stigla do ubitačnog Bjekovića koji je u poslednjoj sekundi pogodio mrežu. Nakon toga se više nije ni igralo, jer je ogroman broj navijača sa tribina uleteo na teren da slavi trofej sa svojim miljenicima.
Sedmu šampionsku titulu Partizan je osvojio nakon što je čak 11 godina trofej, a generacija u kojoj su pored Bjekovića igrale klupske legende poput Momčila Vukotića, Ivana Golca, Dževada Prekazija i drugih vratila je optimizam među navijače crno-belih. Naredna titula osvojena je dve godine kasnije, kada je u Humsku stigao i prvi evropski trofej - Mitropa kup. Može se reći da je taj talas pokrenuo Bjekovićev gol na stadionu koji je već godinama zapušten.
Kako je Jugoslavija ostala bez sreće?
Samo nekoliko meseci nakon što su SR Jugoslavija i Slovenija na Evropskom prvenstvu 200. godine odigrale spektakularan meč (3:3) i podelile bodove, te dve selekcije našle su se ponovo na terenu, ovog puta u kvalifikacijama za Svetskop prvenstvo 2002. godine.
Jugoslavija je kvalifikacije počelo pobedom nad Luksemburgom, kada je Savo Milošević sa dva gola postavio i konačan rezultat, a zatim je osvojen samo bod protiv Švajcarske u Humskoj, kada je Šapuiza u finišu meča "poništio pogodak Siniše Mihajlovića. Treći meč u kvalifikacijama igrao se pred oko 10.000 navijača u Ljubljani i trebalo je da bude spektakl...
Selektor Milovan Đorić poslao je na teren tim u sastavu: Kocić, Obradović, Stefanović, Đukić, Krstajić, Mihajlović, Jokanović, Lazetić, Đorđević, Milošević, Kežman. Sa klupe za rezerve ušli su još Goran Drulić, Igor Duljaj i Vladimir Ivić. Jedini gol za Jugoslaviju postigao je Savo Milošević u 33. minutu meča, a Slovenija je u četvrtom minutu nadoknade preko Zlatka Zahoviča stigla do poravnanja.
Do kraja kvalifikacija za Mundijal, reprezentacija Jugoslavije poražena je od Rusije u Beogradu (1:0), pa sa istim rivalom remizirala u Moskvi (1:1), zatim dva puta ubedljivo pobedila Farska Ostrva (6:0, 2:0), savladala Švajcarsku u Bazelu (2:1), remizirala protiv Slovenije u Humskoj (1:1) i ubedljivo pobedila Luksemburg u Beogradu (6:2).
Kada se nakon deset odigranih kola podvukla crta, bilo je jasno da SR Jugoslavija nije opravdala ulogu koju je imala na početku kvalifikacija, jer je ona žrebana iz prvog šešira, kao aktuelni učesnik nokaut faza na prethodnom Mundijalu, ali i Evropskom prvenstvu. Rusija je takmičenje završila sa 23 boda, Slovenija je osvojila 20, a Jugoslavija 19 - ispostavilo se da je presudio Zahovičev gol na stadionu Bežigrad, u četvrtom minutu nadoknade. Rusija je otišla direktno na Svetsko prvenstvo, a Slovenci su u baražu pobedili Rumune i tako se plasirali na turnir koji su organizovali Japan i Južna Koreja.
SFRJ protiv Danske, SCG protiv Slovenije!
Kao što smo već rekli, reprezentacija SFRJ je na stadionu Bežigrad u Ljubljani igrala meč protiv Danske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1982. godine. Bila je to prva utakmica u kvalifikacionom ciklusu, a Jugoslaviju su do pobede (2:1) odveli golovi golmana Dragana Pantelića koji je pogodio sa bele tačke i Zorana Vujovića koji je kompletirao preokret. Selektor Miljan Miljanić poslao je na teren ekipu: Pantelić, Zo. Vujović, Hrstić, Jovanović, Primorac, Buljan, Petrović, Jerolimov, Zl. Vujović, Sušić, Šećerbegović. Igrali su još Džemal Mustedanagić i Nikica Klinčarski.
Jugoslavija je ostale mečeve odigrala u Splitu, Beogradu i Novom Sadu, a dobre igre kroz kvalifikacije omogućile su nacionalnom timu da obezbedi direktan plasman na Mundijal. Osvojeno je prvo mesto u kvalifikacionoj grupi, ispred Italije koja je kao drugoplasirana ekipa takođe otputovala na Svetsko prvenstvo.
Nakon što je SFRJ davne 1980. godine, u septembru mesecu, odigrala prvu veliku utakmicu nacionalnog tima na stadionu Bežigrad, na njega se SCG vratila u avgustu 2004. godine. Ispostavilo se da je poslednji meč reprezentacija na ovom kultnom zdanju prijateljski susret Slovenije protiv Srbije i Crne Gore. Selektor Ilija Petković odlučio je da za SCG su na tom meču igraju: Jevrić, Gavrančić, Krstajić, Vidić, Dragutinović, Duljaj, Koroman, Stanković, Milošević, Vukić i Kežman. Sa klupe su dobili šansu Nenad Jestrović, Miloš Marić, Dušan Petković i Danko Lazović. Jedini gol za naš tim postigao je Jestrović na početku drugog dela meča, a Nastja Čeh je u 83. minutu poravnao rezultat.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
