Nešto više od dva dana ostalo je do utakmice sa Argentinom, tenzija polako raste, barem je kod mene tako. Osećam leptiriće u stomaku, ne znam da li je to dobar ili loš znak, ali znam da je vreme da se malo izduvam.
Potreban mi je svež vazduh, a gde toga ima, ako ne u Engleskom parku (Englischer gartenu), najvećem parku u Evropi, koji se proteže duž reke Izar, od centra pa sve do izlaska iz grada na severu.
Ulazim u metro na Odeonsplacu i izlazim na stanici u ulici Gizele. Sada sam u Švabingu, delu Minhena koji je sedamdesetih godina bio poznat kao stecište umetnika, slikara i muzičara.
Na putu ka parku prolazim pored čuvene škole jahanja, mesta gde su se upoznali Boris Beker i njegova sada već bivša supruga Barbara (ako sam ja slagao vas, onda su i moji prijatelji slagali mene).
To mesto moram da overim. Napolju lepa baštica, ali kažu bolje je unutra. Ulazimo i naručujemo kafu, ispred nas padok u kome deca, srednjoškolci, studenti, ali i već odrasli ljudi uče prve tajne jahanja.
Nastavljamo dalje, već smo u parku, oko nas samo zuje biciklisti, protrčavaju oni koji džogiraju, prolaze ljudi koji šetaju pse. Na jednoj poljani Nemci pikaju fudbal. Golove su obeležili rančevima, igraju šest na šest. Nisu uopšte loši, čak bih se usudio da kažem vrlo dobri.Nakon toga stižemo da Kineskog tornja (Kinesischer turma), jedne od znamenitosti parka, oko koga se nalazi najveća pivnica na otvorenom u Minhenu. Stolovi svi uglavnom popunjeni, odnosno svi oni odakle može da se vidi veliki ekran na kom je prenos utakmice Južna Koreja - Togo.
Zovem tajm-aut, već su mi otpale noge od ovolike šetnje. Pauza traje petnaestak minuta minuta, naručujemo po rusen (weisebier i limunada) i brecl (veliku perecu).
Nakon kratkog predaha nastavljamo dalje, sada smo već duboko u parku, a moji domaćini pokazuju mi gde je diskoteka “P1” (Pe Ajnc), jedna od najpoznatijih u Bavarskoj i mesto gde fudbaleri Bajerna proslavljaju sve svoje titule.
Zatim prolazimo Japansku baštu, malo jezerce i izbijamo na rečicu, odnosno, kako su mi objasnili, veštački kanal (Nemci sve što nemaju, a voleli bi da imaju - naprave).
Pored nas prolaze surferi sa daskama!!! Čoveče, znam da nisam pijan, popio sam tek jedan rusen. Pričinjavaju mi se stvari, haluciniram, strašno - “jahači talasa” usred Minhena. Tešim sebe da je to od umora.
Uh, na sreću sa mnom je sve u redu. Dolazimo do mesta gde izvire kanal i imamo šta da vidimo, veliki talasi, kao na Havajima, i surferi. U koloni jedan iza drugoga čekaju svoj red i uopšte ne mare za upozorenje da je taj sport na tom mestu zabranjen.
Neki od njih su potpuni diletanti, a neki pravi majstori, medjutim, niko se ne zadržava na dasci duže od šezdesetak sekundi.
Oni manje vešti odmah završavaju u vodi, a oni najbolji izvedu nekoliko vratolomija, zatim dasku okrenu nizvodno i bace se na glavu u kanal, ustupajući talase drugima.
Penjemo se na mostić, tu je već jedna grupa Meksikanaca, cepaju tekilu i uživaju u prizoru. Na proputovanju su iz Nirnberga za Hanover, gde 16. juna igraju sa Angolom. Svi su iz Meksiko Sitija i u Nemačkoj će, kako su mi rekli, ostati do 10. jula.
“Ombre (čoveče), Meksiko je najbolji, osvojićemo titulu”, rekao mi je Fransisko.
Druže malo preteruješ, smanji ribu, niste loši, ali baš titula…, a šta ćemo sa Brazilcima, Englezima, Francuzima, Argentincima, Nemcima, Italijanima…?
“Dobro možda nećemo biti šampioni, ali sigurno ćemo igrati finale”, dodao je samouvereno 26-godišnji Meksikanac.
Ako Plavi izbore osminu finala ukrštaju sa grupom D, gde su Portugal, Angola, Iran i baš Meksiko. Voleo bih da se za ulazak četvrtfinale borimo sa “sombrerosima”. Nemam ništa protiv da Fransisko ostane u Nemačkoj do kraja turnira, ali nakon te utakmice samo kao turista.
Vaš
Jovan
Potreban mi je svež vazduh, a gde toga ima, ako ne u Engleskom parku (Englischer gartenu), najvećem parku u Evropi, koji se proteže duž reke Izar, od centra pa sve do izlaska iz grada na severu.
Ulazim u metro na Odeonsplacu i izlazim na stanici u ulici Gizele. Sada sam u Švabingu, delu Minhena koji je sedamdesetih godina bio poznat kao stecište umetnika, slikara i muzičara.
Na putu ka parku prolazim pored čuvene škole jahanja, mesta gde su se upoznali Boris Beker i njegova sada već bivša supruga Barbara (ako sam ja slagao vas, onda su i moji prijatelji slagali mene).
To mesto moram da overim. Napolju lepa baštica, ali kažu bolje je unutra. Ulazimo i naručujemo kafu, ispred nas padok u kome deca, srednjoškolci, studenti, ali i već odrasli ljudi uče prve tajne jahanja.
Nastavljamo dalje, već smo u parku, oko nas samo zuje biciklisti, protrčavaju oni koji džogiraju, prolaze ljudi koji šetaju pse. Na jednoj poljani Nemci pikaju fudbal. Golove su obeležili rančevima, igraju šest na šest. Nisu uopšte loši, čak bih se usudio da kažem vrlo dobri.Nakon toga stižemo da Kineskog tornja (Kinesischer turma), jedne od znamenitosti parka, oko koga se nalazi najveća pivnica na otvorenom u Minhenu. Stolovi svi uglavnom popunjeni, odnosno svi oni odakle može da se vidi veliki ekran na kom je prenos utakmice Južna Koreja - Togo.
Zovem tajm-aut, već su mi otpale noge od ovolike šetnje. Pauza traje petnaestak minuta minuta, naručujemo po rusen (weisebier i limunada) i brecl (veliku perecu).
Nakon kratkog predaha nastavljamo dalje, sada smo već duboko u parku, a moji domaćini pokazuju mi gde je diskoteka “P1” (Pe Ajnc), jedna od najpoznatijih u Bavarskoj i mesto gde fudbaleri Bajerna proslavljaju sve svoje titule.
Zatim prolazimo Japansku baštu, malo jezerce i izbijamo na rečicu, odnosno, kako su mi objasnili, veštački kanal (Nemci sve što nemaju, a voleli bi da imaju - naprave).
Pored nas prolaze surferi sa daskama!!! Čoveče, znam da nisam pijan, popio sam tek jedan rusen. Pričinjavaju mi se stvari, haluciniram, strašno - “jahači talasa” usred Minhena. Tešim sebe da je to od umora.
Uh, na sreću sa mnom je sve u redu. Dolazimo do mesta gde izvire kanal i imamo šta da vidimo, veliki talasi, kao na Havajima, i surferi. U koloni jedan iza drugoga čekaju svoj red i uopšte ne mare za upozorenje da je taj sport na tom mestu zabranjen.
Neki od njih su potpuni diletanti, a neki pravi majstori, medjutim, niko se ne zadržava na dasci duže od šezdesetak sekundi.
Oni manje vešti odmah završavaju u vodi, a oni najbolji izvedu nekoliko vratolomija, zatim dasku okrenu nizvodno i bace se na glavu u kanal, ustupajući talase drugima.
Penjemo se na mostić, tu je već jedna grupa Meksikanaca, cepaju tekilu i uživaju u prizoru. Na proputovanju su iz Nirnberga za Hanover, gde 16. juna igraju sa Angolom. Svi su iz Meksiko Sitija i u Nemačkoj će, kako su mi rekli, ostati do 10. jula.
“Ombre (čoveče), Meksiko je najbolji, osvojićemo titulu”, rekao mi je Fransisko.
Druže malo preteruješ, smanji ribu, niste loši, ali baš titula…, a šta ćemo sa Brazilcima, Englezima, Francuzima, Argentincima, Nemcima, Italijanima…?
“Dobro možda nećemo biti šampioni, ali sigurno ćemo igrati finale”, dodao je samouvereno 26-godišnji Meksikanac.
Ako Plavi izbore osminu finala ukrštaju sa grupom D, gde su Portugal, Angola, Iran i baš Meksiko. Voleo bih da se za ulazak četvrtfinale borimo sa “sombrerosima”. Nemam ništa protiv da Fransisko ostane u Nemačkoj do kraja turnira, ali nakon te utakmice samo kao turista.
Vaš
Jovan
Pridruži se MONDO zajednici.