Mi Srbi smo definitivno "udareni u glavu", "lud narod".
Samo tako mogu da objasnim taj mazohizam koji je nas nekoliko hiljada naterao da posle brodoloma u Gelzenkirhenu dodjemo u Minhen i odgledamo poslednji poraz fudbalske reprezentacije države koja više ne postoji.
Mislio sam da će nas biti mnogo manje, da su neki odustali, da su ljudi skratili boravak u Nemačkoj kako bi ušparali neki evro, da im je dosta plavih…
Ali ne, delovi tribina Alijanc Arene namenjenih navijačima Srbije i Crne Gore bili su ispunjeni. Bili smo na broju, u punom sastavu, doduše svi mokri do gole kože, jer je ovde u sredu baš pljuštala kiša.
Za razliku od nas, autentičnih navijača iz Obale Slonovače tek u tragovima, ali kao i u Gelezenkirhenu, za našeg rivala su navijali domaćini, koji su specijalno za ovu priliku obukli narandžaste dresove i majice. Nemci su još jednom pokazali da nas baš i ne vole, ali ruku na srce ni mi ne mirišemo njih.Petković je prinudno, zbog povreda i kartona, istumbao tim i to je, barem u prvom delu prvog poluvremena, bila dobitna kombinacija.
"Jedan je Nikola Žigić!" tutnuo je naš prvenac na Mundijalu, a zatim se u strelce upisao i doktor Sale Ilić.
Ispostavilo se tada da su nama na ovom šampionatu bolji igrači grejali klupu, a lošiji igrali.
Kola su krenula nizbrdo kada se povredio Krstajić. Umesto njega je ušao do ove utakmice standardni Nadj, koji je odmah uspeo da zaradi opomenu.
Zatim je stvari u svoje ruke u našem šesnasetercu preuzeo Milan Dudić, da bi Nadj, nakon što je ukupno proveo na terenu koliko traje jedan blok reklama na Pinku, upario žute kartone.U nastavku promaja je duvala na sve strane kroz našu odbranu i hvala Bogu što Didije Drogba nije igrao, jer da jeste, Jevrić bi opet morao da izvadi bar šest komada iz mreže.
Plavi su imali odličnu podršku sa tribina u prvom poluvremenu, solidno navijanje je bilo i do sredine drugog dela igre, a onda su navijači u plavim i belim dresovima skoro potpuno utihnuli, da bi pet minuta pre kraja posle još jedne "Božije ruke" Dudića i egzekucije Kalua počeli polako da napuštaju stadion.
Posle utakmice video sam jednog dečkića u plavom dresu sa kapom i šalom, tata ga vodi za ruku, a on plače, suza suzu stiže…
Ne može dete da shvati da mi moramo još fudbal da učimo.
Vaš Jovan
Samo tako mogu da objasnim taj mazohizam koji je nas nekoliko hiljada naterao da posle brodoloma u Gelzenkirhenu dodjemo u Minhen i odgledamo poslednji poraz fudbalske reprezentacije države koja više ne postoji.
Mislio sam da će nas biti mnogo manje, da su neki odustali, da su ljudi skratili boravak u Nemačkoj kako bi ušparali neki evro, da im je dosta plavih…
Ali ne, delovi tribina Alijanc Arene namenjenih navijačima Srbije i Crne Gore bili su ispunjeni. Bili smo na broju, u punom sastavu, doduše svi mokri do gole kože, jer je ovde u sredu baš pljuštala kiša.
Za razliku od nas, autentičnih navijača iz Obale Slonovače tek u tragovima, ali kao i u Gelezenkirhenu, za našeg rivala su navijali domaćini, koji su specijalno za ovu priliku obukli narandžaste dresove i majice. Nemci su još jednom pokazali da nas baš i ne vole, ali ruku na srce ni mi ne mirišemo njih.Petković je prinudno, zbog povreda i kartona, istumbao tim i to je, barem u prvom delu prvog poluvremena, bila dobitna kombinacija.
"Jedan je Nikola Žigić!" tutnuo je naš prvenac na Mundijalu, a zatim se u strelce upisao i doktor Sale Ilić.
Ispostavilo se tada da su nama na ovom šampionatu bolji igrači grejali klupu, a lošiji igrali.
Kola su krenula nizbrdo kada se povredio Krstajić. Umesto njega je ušao do ove utakmice standardni Nadj, koji je odmah uspeo da zaradi opomenu.
Zatim je stvari u svoje ruke u našem šesnasetercu preuzeo Milan Dudić, da bi Nadj, nakon što je ukupno proveo na terenu koliko traje jedan blok reklama na Pinku, upario žute kartone.U nastavku promaja je duvala na sve strane kroz našu odbranu i hvala Bogu što Didije Drogba nije igrao, jer da jeste, Jevrić bi opet morao da izvadi bar šest komada iz mreže.
Plavi su imali odličnu podršku sa tribina u prvom poluvremenu, solidno navijanje je bilo i do sredine drugog dela igre, a onda su navijači u plavim i belim dresovima skoro potpuno utihnuli, da bi pet minuta pre kraja posle još jedne "Božije ruke" Dudića i egzekucije Kalua počeli polako da napuštaju stadion.
Posle utakmice video sam jednog dečkića u plavom dresu sa kapom i šalom, tata ga vodi za ruku, a on plače, suza suzu stiže…
Ne može dete da shvati da mi moramo još fudbal da učimo.
Vaš Jovan
Pridruži se MONDO zajednici.