"Maksimir", jedan od najružnijih stadiona na kojem sam bio, veoma je čudan. Svaka tribina je zasebna, pa je tako i prelazak sa jedne na drugu komplikovaniji nego na većini stadiona ovalne konstrukcije.

"Press loža" je na Zapadu, a "miks zona", odnosno svlačionice iz kojih fudbaleri ulaze u autobus, su na Jugu. Morate da izađete sa stadiona da biste stigli iz jedne u drugu novinarsku "kancelariju".

Ili ne morate?

Ova pomisao odvela me je u petak uveče u sasvim neočekivanu, pomalo i opasnu situaciju.

Kada sam pokupio izjave igrača morao sam da se vratim do "pressa" iz više razloga, jedan je što sam tamo ostavio kolegu, a drugi što tamo postoji "hleb nasušni" modernog novinara - wi-fi signal. Dok su novinari uzimali izjave fudbalera koji su se najduže tuširali i najsporije presvlačili, provukao sam se ispred svlačionica i "napravio se lud", krenuo ka "pressu" preko terena.

Imao sam ludu sreću. Novinarsku. Onu koja se zaslužuje samo tako i nikako drugačije.

Prva trojica redara su me gledala misleći da tu i smem da budem, četvrti i peti me nisu videli jer su nešto radili i tek treći pitao me je gde sam pošao. Rekao sam:

"U press, mogu li ovuda?"

U trenutku kada me je samo jedan izlaz delio od terena "Maksimira", dobio sam potvrdan odgovor:

"Možeš. Ovuda i preko tribine popni se do lože".

Zahvalio sam se i krenuo. I pogrešio. Na moju sreću.

Nekoliko različitih stepeništa spušta se sa Zapada ka terenu. Jedno od njih, učinilo mi se, vodilo je pravo u ložu odakle sam posmatrao utakmicu. Obično, čelično, teget boje Dinama, izlizano stepenište. Svako je isto.

Ali, nije.

Ovo, kojim sam ja krenuo uzbrdo vodilo je u ložu, ali "VIP" ložu. Onu u koju nisam smeo da uđem, ali... Kad sam shvatio gde sam se popeo, nije mi palo na pamet da se vratim.

Čuo sam muziku, video neke ljude, vitrinu sa trofejima i tada sam shvatio da se nalazim u "Maminjovim"
kancelarijama.

"Ma, upadaj, ako me provale, reći ću da sam pogrešio i to je to", rekao sam sebi i akreditaciju koja mi je visila oko vrata uvukao pod jaknu.

Da sam imao kockasti šal i da nisam odmah izvadio telefon da snimim Zdravka Mamića u sevdahu, a on je često u toj fazi i kad Hrvatska ne pobedi Srbiju, mogao sam da ostanem do ujutru. Svi su već bili pijani, što od alkohola, što od pobede nad našom reprezentacijom.

Mamić posebno. Naravno, bio je u centru pažnje, sa obe strane zagrljen od dragih ljudi, muzika je bila okrenuta ka njemu, stajao je na "čelu" stola.

Usnimio sam ga. Par sekundi. Onda prebacio "mode" na foto i uslikao. Dva puta. Znao sam da sam se upravo otkrio i da me sekunde dele od neprijatnog razgovora.

Istog momenta sa leđa priđao mi je neki niži gospodin i pitao:

"Tko ste vi? Što vi radite ovde?", rekao je strogo, dok je Mamić pevao hit Miša Kovača: "Ako me oooostaviš, kad poželiš kraj, i nebo će plaaaaaaaaaaakati, izgubit' će sjaj. Ako me oooooostaviš, ne ruši drugo sve, pusti da vjeeeeeerujem da voljela si me".

Da sam znao pesmu zapevao bih i ja, ali...

"Uh, ovo je neprijatno", pomislio sam i nastavio da se "pravim lud".

"Izvinite, gde je 'press loža'?" , pitao sam glumeći da sam zbunjen kao Alen Stevanović na "Maksimiru".

Samo što nije zapenio...

"Ma, kakva loža? Što ćeš ti ovde? Briši tu sliku!!!", pretio mi je čikica, pozivajući obezbeđenje.

"Imam dve, izbrisaću jednu i otići", pomislio sam.

"Hajde, imaš još! Briši", nije se dao prevariti.

Rekao sam mu da nemam i već krenuo ka vratima, za koja nisam ni znao gde su.

"Ne! Nije ovuda ušao... Prvi put ga vidim", pravdao se čuvar na vratima, dok nikome nije ni padalo napamet da sam im prišao "s leđa".

Njihova rasprava mi je bila potrebna - već sam bio umakao, sa snimkom i fotkom. Pa, pogledajte...



P. S. Ne mislim da je ovo nekakvo epohalno novinarsko dostignuće, samo mi je bilo zanimljivo da vam ispričam kako se sve dogodilo :)

P. P. S. Nemojte da nam kradete fotke i video, bez da nas potpišete!

(Reporter MONDA iz Zagreba Nikola Janković, foto i video: MONDO)