Petak je po svemu bio drugačiji dan od prethodna tri u Zagrebu. Kao da smo zaspali u jednom, a probudili se u drugom, u nekom koji je proslavljao najveći nacionalni praznik.

Glavni grad Hrvatske spremao se za karneval. Fešta je trajala od ranih jutarnjih sati do duboko u noć.

Svega jedno poluvreme hrvatski navijači strepeli su za ishod utakmice sa Srbijom. Mario Mandžukić i Ivica Olić priredili su im najveće zadovoljstvo.

Koje slovo ćemo i o samoj atmosferi na tribinama i oko stadiona.

Odmah ćemo u centar. Ništa posebno ili kako rekoše naše kolege iz Zagreba "prava kamilica"! I zaista, očekivali smo više od Maksimira, mnogo više od "kockastih".



Ovako je sve počelo...

Autobus sa srpskim novinarima krenuo je ka mestu velikog dvoboja iz hotela "Panorama" oko 16.20 sati. Policijska pratnja i jako obezbeđenje u startu su eliminisali svaku mogućnost eventualnog napada na vozilo koje je prevozilo grupu od preko 60 predstavnika medija iz Srbije.

Sve je proteklo bez ijednog incidenta. Zanemarićemo uobičajne ispade poput pokazivanja srednjeg prsta i po koje sočne psovke na nacionalnoj osnovi, koje su sa usana prolaznika mogle da se pročitaju. Bilo je i onih koji su nam mahali i smešili se. Manje, ali ih je bilo.

Do stadiona smo došli brzo i lagano, jer je upravo zbog nas saobraćaj bio potpuno paralisan. Bez problema smo izašli iz autobusa, dok su nas "oklopne" policijske jedinice sprovele do naših mesta u ložama. Na stadionu koji jedva zadovoljava najniže kriterijume devete reprezentacije sveta i prvog kluba Hrvatske, svakog od nas je čekalo mesto.

Pozicije smo zauzeli nešto malo pre 17 sati.

Sa nestrpljenjem smo čekali sastave. Pitali smo se da li je moguće da će Siniša Mihajlović zaista izvesti onih 11 koje je MONDO prvi objavio još u prepodnevnim satima.

Čekanje nije potrajalo, a onda neverica. To je taj sastav!

Više ništa nije moglo da nas šokira. Ni blagi pritisak sa tribina. Jedini problem bio je što mnogi igrači Srbije, za raziku od protivnika, jači nisu nikada osetili.

Uobičajni povici "Ubij Srbina", "Srbe na vrbe", "Ko ne skače pravoslavac je, je, je..." samo su u par navrata prihvaćeni od većine navijača na stadionu. Intoniranje "Bože pravde" je ispraćeno salvom zvižduka. Ali i to je očekivano i deo standardnog folklora za ovakve prilike.

Spiker je najavio slavlje oko 20 časova i utakmica je mogla da počne.

Najbolji momenat hrvatskih navijača bila je koreografija na početku. Ceo stadion u crveno-belom, sa porukom preko tri tribine - severa, istoka i juga: "Kroz vremena gruba i kroz ljute boje branili smo časno mi ognjište svoje. Čuvaše nam pređi ovu rodnu grudu nisu zbog slobode ginuli zalud. Tu na našoj zemlji naš se barjak vije, crven belo plavi više se ne krije".

Primetili smo specijalce po krovovima maksimirskih zgrada. Sa jedne, one između Severa i Zapada, na kratko se zavijorila omanja zastava sa likom Ante Pavelića, tvorca fašističke Nezavisne Države Hrvatske, ali je odmah uklonjena (nismo videli ko je intervenisao, pretpostavljamo da je policija reagovala).

"Bed blu bojsi" su na svom severu, sa njima je, zasnali smo kasnije, bila i jedna veća grupa Torcide koja je specijalno za ovu priliku tražila primirje. Splićani koji nisu želeli mir završili su na Jugu, sa raširenom zastavom svoje grupe i uglavnom u navijačkom fazonu kontra suprotnoj tribini. Onako na svoju ruku.

U dugom poluvremenu kao da se publika ispucala, pa je i vređanja bilo mnogo manje, a atmosfera je u pojedinim trenucima bila kao da Hrvatska gubi. Pitamo se šta bi bilo da je zaista gubila. Nažalost, samo možemo da se pitamo. Svedoci iz 1999. i čuvene utakmice na Maksimiru kažu da takav muk nisu doživeli nikada pre ni posle.

Posle nekoliko minuta igre u nastavku gori zastava na Istoku. Neoprezni navijač je bacio baklju pravo na nju. Obezbeđenje reaguje i uspeva da spreči požar. Još jedna baklja na Jugu. Na svakoj tribini je i po jedna zastava Vatikana.

Erupcija oduševljenja, jednaka onoj prilikom golova, kod odbrana Pletikose. Điričić i Đorđević su zaustavljeni, ori se "Stipe, Stipe..." Peva se pobednička pesma, pa opet tišina. Eto prilike da se zabave i sa Mihajlovićem.

"Siniša, ustašo", dopire sa severa, ali srpski selektor je hladan, ne reaguje.

Poslednji zvižduk. Kraj. Igrači Hrvatske se raduju na centru, publika je u transu. I mi dobijamo pozdrav. Momak okrenut ka nama pokazuje nam rukom ka izlazu uz povike "Aufiderzen...".

Odlazimo... Nemamo kult reprezentacije kao Hrvatska, ali da znamo bolje da "zagrejemo" atmosferu - znamo!

(Reporter MONDA iz Zagreba Vladimir Sukdolak, foto: Tanjug/Dragan Stanković)