Stanković u MONDU: Hvala navijačima Juventusa!

Suze u očima tog 25. avgusta...

Dejan Stanković iznenadio je mnoge, ali ne i sebe, kada je odlučio da ovog leta fudbal počne da posmatra drugim očima, kao nešto što je mnogo dobro radio celog života. I kao nešto što će verovatno ponovo raditi, ali "odozgo".

Desetak dana posle jedne od najtežih, ako ne i najteže odluke u karijeri, Deki je odlučio da prihvati poziv redakcije MONDA i bude naš gost. Zabranjenih pitanja nije bilo. Samo ih je bilo malo. Jer, Stanković je došao s namerom da se ispriča sa nama, a ne da odgovara.

Tako vam i mi ovaj intervju prenosimo u gotovo integralnoj verziji, sa tek ponekom izbrisanom psovkom u trenutku kada bi se Deki zaboravio da je diktafon tu da malo naruši atmosferu, ali zabeleži mnoge zanimljive detalje iz karijere koja je počela podno severne tribine "Marakane" ranih 90-ih...

Završeno je na leto 2013. pred punim tribinama "Meace", sa kojih su te ljudi ispratili na nogama?

"Bilo je lepo i dogodio mi se čudan miks emocija, jer je pre toga bilo ili si riknuo utakmicu ili si je dobio. Ili si tužan ili si srećan... A, pre desetak dana bio sam srećan što me pozdravlja 50.000 ljudi i što su to stvarno lepo organizovali, bilo mi je puno srce, a s druge strane sam bio tužan, svestan da više neću igrati", rekao je Stanković na početku razgovora i nadovezao se:

"Ja se ne sećam ničega, iskreno ti kažem..."

Nastavio je...

"Ne sećam se šta je pisalo na tribini, šta su pevali, šta su vikali, nisam video šta je izlazilo na onim video reklamama pored terena, tu je valjda pisalo koliko sam utakmica odigrao, gore na video bimu su valjda išli golovi... Ja se toga stvarno ne sećam, potpuni "blackout"! Preplavile su me emocije, bilo je toliko poštovanja s njihove strane, iako je trajalo kratko, šest, sedam minuta... Za mene je to bila večnost".

Pored tebe stajali su Ana, Stefan, Filip i Aleksandar...

"Naročito mi je bilo drago što sam ceo taj trenutak podelio sa familijom i kad sam video suprugu da se 'razvalila' od plakanja, e tad mi je bilo najteže, malo sam se trgao... Ana nije mogla ni da ostane da gleda utakmicu, otišla je kući pravo odatle, jer je i njoj bilo teško. Deset godina je deset godina".

Stanković je, kao da je pretpostavio šta je naredno pitanje, rekao:

"Na svu sreću, u životu sam mogao da biram gde ću, kako ću i šta ću i Inter je bio izbor u kojem ne da nisam pogrešio, nego sam napravio fenomenalnu stvar! Odabrao sam Inter jer su me ljudi iz kluba, pre svega predsednik (Masimo Morati, prim. aut) uverili da oni misle kako sam ja taj i da mogu da im napravim razliku. Na moju sreću, sve se tako i događalo tokom narednih deset godina, gde smo već u prvoj sezoni počeli da osvajamo... Trofejčić, pa trofej, pa veliko, pa najveće..."

"Ne znam da li je 15 ili 16 trofeja u tih deset godina, nije malo. Zahvalio sam se Moratiju na tome što mi je učinio veliku čast da mogu da obučem taj dres i da se borim za te boje, što mi je omogućio da osvojim sve to, da igram sa takvim igračima i da upoznam sve te ljude. To se samo može poželeti..."

"Ja sam zadovoljan. Imao sam sreće da u karijeri promenim samo tri dresa i, (uzdah) gde god sam bio sam igrao, odrastao, pobeđivao i sve bih isto uradio..."

Masimo ti nije dozvolio da tek tako odeš, bez da razmisliš o ponudi da budeš skaut za "naš" deo Evrope?

"Ja sam jednim ugovorom vezan još za Inter, ali su i s te strane ispali sasvim OK i rekli: 'Deki, kad se odmoriš, kad središ glavu, kad budeš imao ideje, kad se uželiš... Samo digni slušalicu, okreni broj i nastavljamo da radimo tamo gde smo stali...' Kao što sam već i rekao, nastavljam sa odmorom tokom kojeg ću pokušati što pre da shvatim svoju situaciju, jer ovo je penzija", rekao je sa osmehom i dodao:

"U 35. godini...", sležući ramenima.

"A, nije mi lako. Dvadeset godina imaš jedan ritam, konstantnu borbu za trofeje, ponavljanje svakog dana, pun si adrenalina... To treba svariti, pustiti da se samo slegne. Ja sam realista, nikad nisam bio ni pesimista, ni optimista, samo realan. Ubeđen sam da ću ja nešto pod nogama opet 'zakotrljati', nešto će se dogoditi, negde će me život opet navesti i to će biti - osećam - prava stvar, ali da bi se to dogodilo treba pogoditi pravi trenutak. Ne treba srljati i razmišljati 'ostavio si fudbal, daj sa odmah nešto da radiš, mora mozak opet da ti bude opterećen'... Ne! Polako...", opisao je način na koji je razmišljao.

"Neka se ja prvo odmorim lepo, srediću ideje, hoću da se uželim, pa ću opet raditi. Šta ću raditi? Moja branša je fudbal. Neću da kažem da nešto drugo ne bih mogao da radim, ali nešto drugo bolje od fudbala svakako ne bih mogao. Ne znam čime ću se tačno baviti, da li ću biti neki 'diriđente', što kažu Italijani ili će to biti trenerski posao ili taj skauting - videćemo... Za sada nemam kristalno jasnu ideju".

Kada si presekao, da li je to bila glava, srce ili telo?

"Sve zajedno... Glava, trenutna situacija, povratak iz povrede. Sve se pomešalo i, rekao sam da sam realan i da bih sve prihvatio u životu, pa tako prihvatam i ovo. Bolje u 34 nego u 24 da sam imao problema sa tetivom".

"Žal je jedina zbog te duple operacije, možda da je bila samo jedna i da je ta prva prošla kako treba, verovatno bih ja igrao još. Verovatno... Međutim, onda je došla druga operacija i nisam uspeo da se vratim", opisao je.

"Jednu rečenicu rekao sam sebi u prelomnom trenutku, a imao sam ponuda: 'Bolje da jednog dana kažem mogao sam još godinu dana da igram, nego da za dva meseca priznam šta će mi ovo koju p... materinu...' Tako sam razmišljao. Šta mi treba da odem negde da ne igram, da se povređujem? A, znaš kakav sam... Da volim da sam spreman, da dajem sve od sebe i ne volim da se foliram i da uzimam pare, to me ne zanima".

Jednom rečenicom nas je potpuno zakucao za stolicu:

"Ja hoću sebe da pamtim po lepom, a da bih sebe pamtio po lepom moram da se potrudim da drugima, koji su bili uz mene, ostanem u lepom sećanju. Šta mi treba da me gledaju na klupi nekog tima kako sedim povređen, da o meni pišu 'matori, odjavi se, još ti nije stiglo pismo da si prestao...', ne! To je teška odluka, mnogo teška. Za sada je nisam svestan i nije me stigla, ali naravno da će me stići taj cunami. Ja sam prelomio, objavio na sva zvona da prestajem i sad čekam da se taj talas odbije odnekud i da se vrati da me poklopi svom težinom. Ali, za sada se ne kajem, za sada mi je sve OK prošlo..."

Stanković je u razgovoru spontano otkrio da je imao ponudu Fiorentine, da ga je Vićenco Montela, poput Masima Ambrosinija, veterana konkurentskog Milana, video u projektu zvanom Liga šampiona, ali...

"Znao sam još u maju da će ovako biti i imao sam ponudu dva ili tri kluba, od čega jednu konkretnu. Radi se o Fiorentini. Popričali smo, ja sam se zahvalio. Firenca je lepo mesto za život, ali oni pucaju na Ligu šampiona, igraju 50, 60 utakmica, a ja dve operacije, nisam igrao 11, 12 meseci, 35. godina... Nisam želeo preko hleba pogaču i da stavljam na kocku nešto u ovim godinama i onda strepim da li mogu ili ne mogu".

"Smatram da sam pre svega bio pošten prema sebi i slažem se sa Peđom Stojakovićem koji je rekao da mora da bude pošten prema lopti. Previše mi je lopta dala da bih je na kraju 'silovao'. Hvala joj do neba".

O ostalim ponudama, rekao je...

"Amerika nije bila ništa ozbiljno, bio je jedan Dubai i mogao sam da nađem bilo koju ekipu iz Serije A, Sampdorija, Đenova, neko lepo mesto na moru za život,  ali ne..."

Da li si u karijeri dolazio pred iskušenje zvano novac? Da odeš negde gde se ne igra vrhunski fudbal, ali da zaradiš više nego do sada?

"Jednostavno nisu takve ponude dolazile do mene jer sam imao tu sreću da nikad nisam bio u centru pažnje tržišta. Znala se moja uloga. Kad sam došao u Lacio, nisu imali potrebe da me prodaju, onda sam prešao u Inter, znali su moju ideju, svaki trener je bio načisto sa mojim željama i govorili su: 'On je tu, ne ide nigde'".

A, Juve? Dva puta...

"Selili su me u Juve, to jeste", priznao je i prisetio se kako je to izgledalo.

"Kad sam odlazio iz Lacija u Inter, bio je Juve u igri i već sam rekao da sam u karijeri napravio sjajne odluke i između ostalog mislio sam i na to. Bio je Juve, odabrao sam Inter. Onda opet, kad je odlazio Manćio iz Intera, došao je Žoze i pisalo se kako sam Manćinijev igrač, kako treba da idem sa njim da bi očistili 'pjacu', ponovo se pojavio Juve, baš konkretno, da se ode posle četiri godine u Interu i onda se pojavio neki problem sa njihovim navijačima, nisu smeli zbog toga da me dovedu i...

...hvala im na tome, jer sam ostao i postao prvak Evrope!"

Deki se ogradio rekavši da bi i on odbio taj prelazak posle razgovora koji je imao sa Murinjom, prvim od kada je "Specijalni" stigao u Italiju.

"A i ništa od tog prelaska ne bi bilo do posle razgovora sa Žozeom. Sve se odigralo posle toga, jer su svi pisali o tome kako Žoze neće mene u klubu i da će biti 'ćao' čim stigne. I, sećam se kao juče, bio je 16. jul i ja sam imao zakazan razgovor s Misterom, gde je on rekao: 'Vidi, Deki, nijednog trenutka ništa od toga nisam izjavio. Spremam se da dovedem Lamparda i to je težak transfer, ne verujem da ću uspeti. Samim tim ti ćeš biti moja opklada ove godine i želim da igraš na nivou Lacija, kada sam igrao protiv tebe. Ti možeš da budeš prijatelj s Manćinijem, meni to ne smeta, niko ne može da kaže da ti i ja nećemo biti prijatelji posle mesec dana'", citirao je Stanković svog omiljenog trenera, danas prijatelja.

"Tako da sam ja izašao sa tog razgovora spreman da se pobijem sa celim svetom zbog Murinja, posle samo deset minuta priče. Čovek me je kupio i dan danas smo u kontaktu. Čujemo se, dopisujemo se, čestitamo jedan drugome i stvarno je 'Special One'. Pre nego što me pitate koga bih odabrao od svih trenera s kojima sam radio, evo njega, bez dileme. Čovek je veliki psiholog, veliki motivator, malo mu je 24 sata dnevno za fudbal".

Pričaj nam još malo o njemu...

"Ništa ne prepušta slučaju, to je jedan veliki perfekcionista, koji poznaje svakoga od ljudi koji pripremaju teren, do predsednika. Tako i sprema utakmice, samo ako nisi inteligentan možeš da pogrešiš. Može da se odigra dobro, može loše, ali on je sitnicama davao veliki značaj, jer male stvari odlučuju utakmice. Jedan korner, jedan prekid, jedan faul... Zato je razlika između njega i ostalih".

Nisi mu zamerio što vas je napustio još u Madridu, iste večeri kada ste postali prvaci Evrope?

"Dotakao si vrh i najteže u životu je ponoviti se i imao je ponudu fenomenalnu, ko bi odbio Real Madrid? Nije uspeo, evo sad se vratio u Čelsi što je meni drago, jer znam koliko gotivi engleski stil i celu ligu..."

Koliko je vama u Interu bilo teško da se ponovite posle "Triplete" i njegovog odlaska?

"Evo iskreno ću da vam kažem, te godine kada smo osvojili sve izgubili smo 20 odsto sebe. To je neverovatno, kao da ti je neko uzeo deo tebe. Nema ga, osećaš da bi trebalo da si tu, ali nema! Nije to ni želja, ni volja. To je nešto, što ne znam kako se zove i što smo odmah izgubili...", uozbiljio se Deki pričajući o tome.

"Došao nam je i dobar trener, ali je Benitez imao jako loš tajming. Posle perfektnog treninga, došao je on i sve nam je smetalo. Čovek je otišao posle šest meseci, jer smo bili kao bebe, bili smo nepodnošljivi. Mislili smo da sve znamo, mi smo neki, uzeli smo 'Tripletu'. To je to..."

Golovi? Neki se i danas premotavaju...

"Imam par najdražih, i to su golovi koji su mi napravili prekretnicu u karijeri. Prvo, protiv Kajserslauterna dva komada, gde sam skrenuo pažnju na sebe. To što su bili lepi manje je bitno, bili su važni. Onda dva gola u debiju za reprezentaciju, to mi zlatnim slovima stoji upisano. Dao sam dva gola na 'Marakani', mogao sam još dva, tri...", rekao je:

"To je ono što sam ti pričao, kad si gladan uspeha i imaš veliku želju..."

Skoro da u karijeri nisi dao "običan" gol?

"Ma, nisam umeo normalan gol da dam, baš sam morao DA ga dam", kaže sa osmehom, namigujući.

Kako?

"Zato što se nisam stideo da šutnem. Bog mi je podario taj šut, zbog kojeg se nisam libio da šutnem sa 25 metara. Znao sam da mogu da pogodim i da mogu da dobacim. Tako je bilo od malena... Od malena sam davao čudne golove".

Gol na debiju za Zvezdu, za reprezentaciju, za Lacio, gol u prvom derbiju sa Partizanom, Romom, Milanom... Otkud toliko samopouzdanja?

"Nisam baš na debiju za Zvezdu dao gol, mogao sam protiv OFK, tad sam ušao sa klupe. A kad sam prvi put startovao dao sam dva Budućnosti iz Podgorice i dva Perica... Mnogo je bitno u životu kako će ti se namestiti. Talenat je bio 20, 30 odsto, ostalo je bio rad. Bilo je talentovanijih igrača od mene, nekom se nije namestilo, neko nije imao sreće, neko se povredio... Moraš da iskoristiš prvu priliku koja ti se ukaže i bez toga nema ništa. onda inercija radi svoje, a ti usput moraš mnogo da radiš na sebi i da se odričeš mnogih stvari", rekao je i dodao:

"Od drveta koje je namenjeno za korito, ne može da se napravi violina".

Ono s pola terena dva puta u jednoj sezoni? Instrukcija trenera ili instinkt?

"U mlađim kategorijama dao sam dva, tri gola tako, pogodio dve, tri prečke... Golman je loše izbije, padne mi na nogu i odmah 'paf'. To je instinkt. Eto to u Đenovi, loše je izbio loptu i samo sam iskoristio njegovu snagu i vratio je nazad. Isto je bilo i protiv Šalkea, to je po lepoti, kordinaciji, daljini i visini, verovatno najbolji gol koji sam dao".

Kako da pored takvog šuta nigde nisi izvodio slobodnjake?

"Malo sam prašio, ako može jače, da je pomerim nazad pa da probam. U mlađim kategorijama sam to izvodio, imao sam 'kiflicu', a posle su došli majstori pored mene, Veron, Adrijano, Rekoba... Nisam ni penale pored takvih izvodio. Što? Ja sam imao moje, da je šutnem sa 25, 30 metara i oni se nisu ljutili i vikali: 'Ej, Deki, daj loptu'. Šutnem je i po pet puta, svi se okrenu i vraćaju se. Zato što su znali da će jedna da uđe. Tako se ni ja nisam 'trtio' njima u ono što oni rade bolje", pričao je...

"Ja sam poštovao Mihinu i Rekobinu levu nogu, Veronovu desnu. Samo staneš iza Mihe i gledaš kako ta lopta uzlazi. Uvek sam se prvi radovao, dignem ruke čim lopta pređe živi zid".

Imena da se naježiš... Ali, ko je najbolji od onih s kojima si igrao?

"Uh to mi je teško pitanje... U jednom momentu, Adrijanovih šest meseci. Ni tenk mu nije mogao ništa, to je bilo neverovatno", izdvojio je i pojasnio da nije uvek sve u čarobnim napadačima:

"Fudbal je malo drugačiji od onoga što navijači vide. Postoje igrači koje mnogo poštuješ, kao što je Valter Samuel, kao što je Huan Veron, pa tek Majkon?! Nisam ni digao glavu, on je već otišao. Te sezone kad smo uzeli sve, čini mi se da je milion puta pretrčao desnu stranu napred i nazad. Pa, Milito... Vidim i ja da navodim svežije primere, ali evo iz Lacija - Jap Stam, pa i Manćini, Salas, opet Veron!"

Taman kada smo hteli da postavimo naredno pitanje, presekao nas je!

"Nesta! Haha, Nesta! Uf... Evo naježio sam se. Mogu samo da se nasmejem kad pomislim s kim sam sve igrao, ali igrao, ne trenirao".

Na pitanje: "Ko je najbolji igrač s kojim nije igrao?", Stanković je dao odgovor i pre nego što smo završili rečenicu:

"Ronaldo, ne Kristijano, nego pravi. Zuba..."

Nikad? Ni zajedno, ni protiv?

"Nikad! Mimoišli smo se, nisam igrao ni s njim, a nisam stigao ni da igram protiv njega. Kartone sam imao u Beogradu, Zvezda - Barsa. Tamo on nije igrao. Kad se vratio posle povrede, Lacio - Inter, ja sam izašao, on je ušao i posle pet minuta pao i obnovio povredu kolena. I kad sam igrao za Figovu fondaciju u Austriji, ja sam izašao, a on ušao. Bili smo zajedno na istom mestu, ali mu nisam dodao loptu...", rekao je.

"Međutim, pričali su mi da je to bilo strašno..."

Čuli smo da planiraš spektakularan oproštaj na "Marakani", gde bi se okupila mnoga od pomenutih imena?

"Oproštajna utakmica je jedna ozbiljna organizacija, od koje ne bežim, ali ću lepo da premerim stvari. Oproštaj treba da se pravi dok su stvari sveže, mislim da je ova sezona poslednji voz, a na kraju sezone je Svetsko prvenstvo. Sve mi se čini da imam sedam dana na raspolaganju i da u tih sedam dana 'upakujem' oproštajnu utakmicu. Od mnogo stvari će zavisiti da li će je biti ili ne, moja ogromna želja je da napravim tom na stadionu Crvene zvezde. Mora da počne da se radi koliko već sada", kao da je već mislima bio "tamo".

"Ako budem pravio - praviću na stadionu Zvezde. Ako ne bude moglo tu - neću ni praviti. Mislim da smo na istim relacijama Crvena zvezda i ja, što se toga tiče".

Dugo vremena si proveo u reprezentaciji, igrao za tri države, zabeležio 102 nastupa koliko i Savo, igrao na tri Mundijala, ali malo kada je bilo zaista dobro, lepo, pozitivno kao u jednom, nažalost, kratkom periodu. Želimo da se sećamo lepih stvari, pa nam zato ispričaj kako je bilo kod Radomira Antića i zbog čega niste više uradili?

"Eh, kako smo igrali u tom periodu od 2008. do 2010. nismo se nikoga plašili. Dokle  smo stigli, do 11. mesta? Igrali smo odličan fudbal", rekao je.

Da li je moglo više?

"Nismo imali sreće. Ne može ništa nikome da se kaže. Uglavnom naši ljudi kreću od kraja i kažu: 'Pi, ispali ste od ovih...' Prihvatiš kritiku, ali setite se kvalifikacija, bilo je odličnog fudbala. Pa prva utakmica u Africi, protivnički selektor je naš čovek, koji nas je sve 'zatvorio'. Mogli smo dva dana da igramo tu utakmicu i da bude 0:0. Maler. Napraviš čudo protiv Nemaca, polufinalista Mundijala, ekipa koja je gazila posle toga sve žive i onda odigraš najbolje poluvreme, prema mom mišljenju, od kad smo zajedno...", pričao je u dahu.

"Neću prestati ceo život da pričam da sam se najlepše osećao na terenu to prvo poluvreme protiv Australije, gde sam se naigrao fudbala, milina je bila gledati kako to ide. Stajao sam ispred odbrane i bilo je samo guraj, guraj, šansa, šansa i nije vredelo. Jedino da smo uzeli rukom da je ubacimo u gol. Jebi ga, tako se namestilo, posle toga u fudbalu postoji staro pravilo, stigne te prvi, pa drugi gol... I na kraju smo ga dali i imali penal koji nije dosudio. Šta ima veze što je 93. minut, što ga nije dunuo? Dobijemo 2:2 i idemo dalje, vau!"

Na kraju je sumirao...

"Mi smo 18 meseci igrali fenomenalan fudbal u formaciji 4-2-4 i to je, koliko god ludo izgledalo, bila realnost. Tako smo izlazili i kod kuće i u gostima, protiv Francuza i Farskih Ostrva. To je bilo naše, išlo je i..."

Da li ti je bilo teško?

"Da li mi nije bilo teško? Ah...", zastao je i nastavio:

"I onda da li ću ostaviti ili neću, ma kako da ostaviš? Voliš to, to je tvoj dres... I tu je počelo loše, pa smo se vratili i na kraju se sve okrenulo u deset minuta. Mi 1:1 s Italijom, Irska 1:0 sa Estonijom i pobede. Mogli smo u Sloveniju da idemo na izlet, a rekao sam pre toga da ako budemo išli u Sloveniju po bodove da će biti mnogo teško. I, eto, kao uz onu stvar, Slovenci odigraju najbolju kvalifikacionu utakmicu u toj katastrofi koju su imali, baš protiv nas - što je bilo za očekivati!"

Tražeći fotke za galeriju povodom tvog oproštaja, u arhivi smo pronašli jednu na kojoj proslavljaš gol protiv Partizana u dresu Lacija tako što "osluškuješ" publiku u Humskoj... Sećaš li se toga? Da li je to bilo malo klinački s tvoje strane?

"Pa, bila je greška da staviš ruku na uvo. Ne u ovim, nego tri godine kasnije to ne bih uradio. Ali, ja sam otišao u Lacio u junu, a to se dogodilo u septembru ili oktobru. Ja sam u glavi još bio igrač Zvezde, izvukli smo Partizan i... Klinački je bilo, imao sam 19 godina. To sigurno ne bih uradio sada iz poštovanja prema svom narodu i poštovanja prema rivalu, ali tada sam gledao sve to drugim očima. Desilo se... Bilo je tu i vređanja i nekih drugih stvari, ali sada - ne znam šta da mi rade -  ne bih tako postupio", iskren je Stanković, koji se sam nadovezao:

"Isto tako mi je drago što nisam igrao protiv Crvene zvezde kada sam došao sa Lacijom. Hvala Manćiju..."

Kako je znao da ti znači da ne igraš?

"Ma, kako je znao? Znao je. Jednostavno je znao... Ima ta anegdota sa konferencije za štampu, kada smo Siniša i ja bili ispred Lacija i onda sam ja rekao: 'Da, njima će sutra biti teško', a onda me je Miha pukao nogom ispod stola i na glas rekao: 'Valjda nama?', 'A, da... Nama!' Drago mi je što nisam igrao protiv Crvene zvezde", rekao je Deki uz poslednji srk kafe, pre nego što smo se rukovali, a onda nam je dao savet iz naše branše:

"Kad uradiš intervju, ne daj uredniku da bira naslov", rekao je sa osmehom, uz poruku da prenesemo pozdrav našim čitaocima.

Hvala na poseti i srećno u izboru budućeg posla!