Ova priča bila bi efektnija da je ispričana pre 2006. godine, nešto pre nego je legendarni holandski (naglasak na holandski) fudbaler, bivši as Ajaksa (naglasak na Ajaksa), Frank Rajkard, doneo Barseloni prvu titulu u Ligi šampiona, a drugi naslov prvaka Evrope.

Od tog dana, do danas, razlika između dva kluba, trofejnog Ajaksa i popularne Barselone, višestruko je smanjena u korist holandskog kluba. Sad su i jedni i drugi zaista trofejni u internacionalnim okvirima.

Ali, nije uvek bilo tako! Da smo bili u situaciji da ovo objavimo pre osam godina, to bi onda zaista bilo to.

No, nikada nije kasno da se uoči jedna neverovatna anomalija, jedan bizaran odnos dva kluba od kojih je manji uporno, godinama i decenijama uzimao najbolje ljude iz ovog većeg i godinama i decenijama bio apsolutno nekonkurentan.

Da skratimo: Barselona se hranila fudbalskom inteligencijom Ajaksa, sve dok jednog dana nije uspela da nauči lekciju. Koliko je učila? Lako se može izračunati.

Katalonci su uzeli tvorca modernog fudbala, totalnog fudbala, Rinusa Mihelsa daleke 1971. godine, s njegovim naslednikom Johanom Krojfom stigla do prve titule prvaka Evrope od osnivanja kluba takođe daleke 1992. godine, više od dve decenije kasnije, a diplomirala tek pomenute 2006. kada je Rajkard stvorio temelje da Barselona danas bude najdominantniji klub Evrope, a Pep Gvardiola najcenjeniji (ili jedan od najcenjenijih) trenera na planeti.

Holandska škola.

Koliko je bilo potrebno ljudi da se angažuje da bi se ostvario san Barselone da uđe u društvo Reala, Liverpula, Milana, Ajaksa, Bajerna, Intera, Mančester junajteda?

Mnogo!

A, novca?

Još više!



Barselona je sedam decenija nakon prve takmičarske utakmice odlučila da priliku da Holanđaninu. Bilo je to, rekli smo već, 1971. godine. U tom trenutku Barsa je imala osam titula prvaka Španije i nula titula prvaka Evrope, a Real je uveliko u vitrinama imao 15 naslova prvaka zemlje i šest naslova šampiona Starog kontinenta.

Povezane vesti
I baš te godine, Ajaks je sa Mihelsom uzeo prvu od tri uzastopne titule prvaka Evrope, posle čega je na Mihelsovim temeljima Rumun mađarskog porekla Stefan Kovač nastavio da vlada u Kupu šampiona do 1974. kada je nastupio moćni Bajern Minhen.

Tada su se stvarali divovi evropskog fudbala, a Barselona je počela da uči.

I nije bilo lako u početku. Neobavezni mediteranski fudbal morao je da se uklopi u strogost Mihelsa, koji je u dva pokušaja u Kataloniji (1971-1975 i 1976-1978) uzeo samo četiri trofeja. Međutim, ono što je Mihels posadio na obali Sredozemnog mora nije moglo odmah da procveta.

Bila je to fudbalska Akademija, u kojoj je stvorena svojevrsna kombinacija mirisa holandske lale i španske lavande. Uspesi su počeli da stižu tek kada je u rasadnik ušao Mihelsov umetnik na terenu, svojevremeno najbolji fudbaler sveta Johan Krojf.

Ali ne kao igrač. On je to u međuvremenu već radio u dresu Barselone i doneo titulu Mihelsu 1974. u tandemu sa Pinom. Bila je to prva Barsina titula od 1960. godine.

Zamislite danas da Barselona ne bude šampiona 14 godina? Hahahaha...

Pomenućemo prvo Krojfa kao trenera, zbog Londona, zbog Vemblija, zbog Ronalda Kumana, zbog finala Kupa šampiona, godinu dana nakon što je Crvena zvezda postala i ostala poslednji prvak kontinenta koji nije došao sa Zapada.

Krojf je postao trener Barselone 1988. godine, deset godina od kada je odigrao poslednji ples u plavo-crvenom dresu... Poput Mihelsa, došao je pravo iz Ajaksa, nakon što je 1987. godine doneo "kopljanicima" Kup pobednika Kupova. Titule u Holandiji se nisu se dovodile u pitanje. Navijači su bili egzaltirani, nadali su se da će konačno Krojf biti taj koji će Barseloni doneti uspeh u Evropi, a da se to ne zove Latinski kup, Kup pobednika Kupova, Kup UEFA...

Krojf je u narednih osam godina postao najtrofejniji trener u istoriji Barselone, ujedno i prvi koji je klubu doneo trijumf u Kupu šampiona, 1992. godine, 93 godine od osnivanja kluba.

"Letećem Holanđaninu" i najboljem fudbaleru kojeg je ta zemlja imala bila je potrebna jedna sezona da pobere cveće koje je zasadio Mihels i počne do tog trenutka nezabeleženu vladavinu u Španiji. S obzirom na to da je postavljen za trenera u maju 1988. godine, može se reći da mu je prva sezona bila 1989/90, a do prve titule u La Ligi stigao je u sezoni 1990/91.

Šampion je bio i 1992, 1993. i 1994. godine!

Ah, kakav je to fudbal bio. Mi danas pričamo o "tika-taka", ali to što je Barselona igrala u pomenutom periodu bila je prava fudbalska revolucija. Na golu Andoni Zubizareta, pozadi je sve držao Holanđanin i Ajaksovac Ronald Kuman, u sredini se igrao Mihael Laudrup, a u napadu egzekutor bio Hristo Stoičkov.

Predsednik Nunjez je likovao posle tog Vemblija 1992. godine kada je Kuman iz slobodnjaka, u produžetku pogodio mrežu tvrde Sampdorije i upisao Barselonu među besmrtne.

Ovu ljubav surovo je prekinuo dve godine kasnije Milan, Fabija Kapela, kada je Dejo Savićević odigrao jednu od tri najbolje utakmice u karijeri, kada su "rosoneri" razneli Krojfov "Drim tim" sa novajlijom Romarijom. U Atini je bilo 4:0, Nunjez je bio besan i Krojf je otišao.

Ali, iza sebe je ostavio nešto što radi do dan-danas: La Masiju. U njegovom timu uveliko su igrali Katalonci, klinci školovani u Akademiji čije je temelje sagradio Mihels, poput Pepa Gvariole (zapamtite, trebaće vam na kraju teksta), Giljerma Amora, Serđija, Alberta Ferera, Karlesa Busketsa (oca Serđa Busketsa), itd.

Dok su ovi nabrojani vladali Španijom i rušili mit neprikosnovenog Reala, tako što su odigrali i dva finala Kupa, tj. Lige šampiona u tri sezone, u školi, kasnije nazvanoj "La Masiji" trenirala su neka u tom trenutku nepoznata deca, Luis Milja, Đordi Krojf, Havi Moreno, Albert Selades, Ivan de la Penja, Luis Garsija, Oleger Presas, Mikael Arteta, Pepe Rejna, Ćavi Ernandez, Karles Pujol, Viktor Valdes, Andres Inijesta, Sesk Fabregas, Đerar Pike, Lionel Mesi...

Treći Holanđanin trener Barselone postao je Luj van Gal (1997-2000 i 2002-2003), koji je u međuvremenu dugo nepomenutom Ajaksu doneo četvrtu titulu prvaka Evrope, 1995. u Beču, protiv u tom trenutku moćnog Milana. Ponovo je Barselona odlučila da prepisuje, uzela je trenera kluba četvorostrukog prvaka Evrope, nezasitog tvorca talenata, koji je Evropi podario Patrika Klajverta, Klarensa Sedorfa, Edgara Davidsa, Edvina van der Sara, Mihaela Rajzigera, Danija Blinda, Franka De Bura, Franka Rajkarda, Jarija Litmanena, Marka Overmarsa, Ronalda De Bura, Finidija Džordža, Nvankva Kanua, Vinstona Bogardea...

SEDMORICA igrača iz bečkog finala, uz Van Gala, postala su igrači Barselone u narednim godinama, kluba koji je uprkos Krojfovim uspesima i dalje bio miljama daleko od evropskom "krem dela krem" društva.



Van Gal je u prvoj sezoni doneo prvu "duplu krunu" klubu posle 39 godina, ali navijači nisu voleli hladnog trenera, delom i zbog toga što je napravio Ajaks u malom u sred Katalonije. Barsa je često igrala i sa šest, sedam igrača iz Holandije, jer su tu bili i igrači iz drugih klubova iz te zemlje, poput Filipa Kokua.

Van Gal je 2000. godine, posle nekoliko utakmica na kojem mu je publika mahala belim maramicama, a Real Madrid vladao Evropom, prvo sa Predragom Mijatovićem i Davorom Šukerom, a potom Zinedinom Zidanom i Luisom Figom, došao pred novinare i rekao:

"Prijatelji iz medija, odlazim. Svaka vam čast".



Iako se vratio posle dve godine, ništa bolje nije bilo. I može se reći da je ostavio najmanji trag u poređenju sa Mihelsom i Krojfom, ako pitate Katalonce.

Neko je morao da popravi utisak i dokaže da klub nije uzalud decenijama insistirao na Holandiji, Ajaksu.

Bio je to Rajkard, koji je nasledio Van Gala posle njegovog drugog boravka na "Kamp Nou" stadionu. U međuvremenu, kao "prelazno rešenje" poslužio je naš Radomir Antić. Nije nam bilo pravo kada je Barsa odlučila da dovede neiskusnog Rajkarda i njemu pruži šansu, ali danas bi trebalo da budemo iskreni i kažemo da je to bio pun pogodak.

Pet godina vodio je Rajkard Barselonu i uradio mnogo!

Došao je u klub zajedno sa mladim predsednikom Joanom Laportom i gotovo iz zone ispadanja umalo priredio jedan od najvećih "kambekova" u istoriji fudbala - ipak, završio je kao drugi.

Ali, ne zadugo.

Bio je mudar i izabrao je da jezgro tima čine klinci iz "La Masije", Ćavi, Pujol, Inijesta, Valdes), a njima je dodao igrače poput Ronaldinja, Deka, Samuela Etoa, Rafaela Markeza... Barselona je igrala najlepši fudbal na planeti i uzela dve uzastopne titule i prvu Ligu šampiona od 1992.

U Parizu, Rajkardov faktor iznenađenja protiv Arsenala bio je Henrik Larson. Barselona je pobedila 2:1 i to je bio početak velike dominacije "Blaugrane" koja traje i danas. U narednih pet sezona, Barsa je (iako bez Rajkarda, koji je otišao 2008), osvojila još dve titule prvaka Evrope i definitivno stigla Ajaks.

Sada i jedni i drugi imaju četiri titule, nisu daleko ni Bajern, ni Liverpul sa pet, u perspektivi, Barselona ima sve uslove da stigne i Milan koji ima sedam.

"Totalni fudbal" evoluirao je u "tika-taku", koja izaziva oprečne reakcije navijača, uglavnom superničkih klubova. Gvardiola je nasledio Rajkarda i postao najtrofejniji trener u istoriji kluba, ali... Gvardiola je učio fudbal po Mihelsovom programu, debitovao u prvom timu kod Krojfa, kod Van Gala bio kapiten, a od Rajkarda dobio moćan tim, u kojem je danas najbolji fudbaler planete Lionel Mesi uveliko bio standardan.

Lekcija - naučena!