Dobrivoje Tanasijević, aka Den Tana, verovatno je najpotcenjeniji sportski funkcioner na ovim prostorima.

Bar, sudeći prema načinu na koji je dočekan kao predsednik FK Crvena zvezda i kako je oteran sa tog mesta, posle samo devet meseci. Od prvog dana, navijači su mu se rugali tokom utakmica, a nije imao naklonost ni bivših igrača kluba.

Konkretno, veliki Milovan Đorić na jednoj od Skupština kluba, u trenutku kada mu je Tanasijević pružio ruku, rekao je:

"U redu je, konobar...", aludirajući na to da je Tanasijević na putu ka bogatstvu koje je stvorio krenuo iz uloge konobara u američkim restoranima.

Danas, Tana se retko pojavljuje u javnosti iako ima mnogo toga da kaže i iako je njegovo životno iskustvo verovatno dragoceno za ovdašnje životne i poslovne prilike. Nekoliko desetina ljudi kojima kiša nije smetala da dođu u Hotel "Hajat" u četvrtak, imalo je priliku da sluša njegovo izuzetno nadahnuto, povremeno nepovezano, ali iskreno predavanje u okviru Četvrtog sajma "Ekonomija sporta", u organizaciji direktora "Danas conference Centra" Željka Pantića.

Tom prilikom, govorili su i Dragan Džajić i Ivan Ćurković i Žarko Zečević i Duško Vujošević i Miodrag Zečević i veoma obrazovani i kompetentni ljudi iz sveta politike, ekonomije, privrede, ali nekako je Tanasijevićevo izlaganje bilo najslikovitije i narodu najbliže.

Kasnije u toku dana donećemo vam kompletan izveštaj sa ovog foruma na kojem je glavna tema bilo finansiranje profesionalnog sporta, a počeli smo od Taninog izlaganja iz više razloga. Čitajte...

"Bio sam predsednik fudbalskog kluba u tri države, Americi, Engleskoj i Srbiji. Porediti te tri države je razlika kao odavde do neba", počeo je Tana.

"Kada govorimo o finansiranju profesionalnog sporta, Srbija mora da pronađe svoj sistem, jer ne može da kopira ni američki, ni engleski. Tamo se političari uopšte ne mešaju sport, u istoriji ni Amerike, ni Engleske, nemate da je neki političar bio predsednik fudbalskog kluba. Oni su navijači, ali se ne mešaju u organizaciju klubova, niti naređuju državnim preduzećima šta bi trebalo da daju klubovima, koji su tamo privatni".

Tana se setio dana kada je prihvatio da bude predsednik crveno-belih, nakon što je prethodni Toplica Spasojević praktično pobegao sa stadiona pod pritiskom nezadovoljnih navijača.


"Došao sam u Srbiju s velikom ambicijom, ali sam posle devet meseci na mestu predsednika FK Crvena zvezda shvatio da sam došao u 'mission impossible', razumete šta to znači? Misija je nemoguća. Nasledio sam tada dug od oko 20 miliona evra, uspeli smo da ga zadržimo na tome zato što sam ja, uz još nekoliko članova Uprave, dali svoj novac. Dao sam preko milion, da ne bismo išli u banke i slično", prepričavao je i upoređivao:

"Ali, šta se dogodilo... Nisam shvatio jednu stvar. Ovde svi smatraju da klub pripada njima. Svi navijači smatraju da oni treba da dođu na utakmicu besplatno. Mnogo bivših igrača smatra da njima klub treba da pomogne, i jesam, pomogao sam im, ali od svojih para. Nekoliko bivših igrača dolazilo mi je i pričalo: 'Daj mi 10.000, daj mi 20.000, ja sam igrao za Zvezdu'. Pomogao sam iz svog džepa".

Posle sega, izvukao je kratak i jasan zaključak, a potom ga i obrazložio ne veoma jednostavnom primeru - ponašanju prilikom podele besplatnih ulaznica za utakmice.

"Država nema pravo da bude u profesionalnom sportu. Mogu da navijaju".

"Bio sam u Izvršnom komitetu Fudbalskog saveza Engleske i bio sam Organizacionom komitetu FA kupa. Jedine karte koje smo dali besplatno, dali smo dve premijeru, dve kraljici i dve opoziciji. To znači šest besplatnih karata za finale engleskog FA Kupa", pričao je...

"Pokojna 'Lejdi Di', princeza Dajana, došla je jednog dana na utakmicu sa tri karte. Došla je sa dva sina... Tada joj je policajac na ulasku u stadion rekao: 'Vaše visočanstvo, Vi možete da uđete u ložu, ali vaši sinovi ne mogu, jer nemaju 16 godina'. Ona se okrenula i rekla: 'Izvinite, nisam znala protokol, ja ću otići u ložu, a mojim sinovima pokušajte da pronađete druga dva mesta'", prepričao je anegdotu Tana, koja zaista mnogo toga govori.

"Bio sam u Organizacionom komitetu najuspešnijeg Svetskog prvenstva do sada, onog 1994. godine u Americi. Tada je potpredsednik SAD Al Gor pozvao i za svoj kabinet dobio četiri karte, a ne 300 ili 500 karata, kao što se ovde radi", rekao je.

Međutim...

"Kad sam bio u Fudbalskom savezu, igramo međunarodnu utakmicu i dođe ambasador zemlje sa kojom se sastanemo i u Zvezdinoj loži sede deca političara, pa nema mesta za ambasadora i članove gostujuće reprezentacije. Bio sam i ja često u loži, pa dođe političar sa deset telohranitelja i ne vidite utakmicu uopšte", ispričao je Tanasijević i primetio:

"Mi smo zaista jedna nedisciplinovana zemlja i nemamo kulturu u sportu. Srbija mora da napravi sistem koji njoj pristaje. Političari da vode politiku, ekonomisti da vode ekonomiju, a sportisti da vode sport. Dok ne dođemo do toga, imaćemo veliki problem, nama nema spasa".

Onima koji zastupaju tezu da su političari neophodni u sportu, kao i onima koji nikako ne bi da ostanu bez državnih donacija, rekao je...

"Ne bojte se, ima mesta za državu. Država mora da vodi amaterski sport, da pomaže Olimpijskom komitetu Srbije, ali kad pričamo o profesionalnom sportu, mora da bude dozvoljeno ljudima koji ulažu pare i da zarade pare!"

Potom je, kao primer, naveo opet Crvenu zvezdu i pokazao koliko je loše kada ne postoji osećaj odgovornosti, pa ni krivice, jer se jednostavno raspolaže tuđim novcem. Tuđ novac ne troši se kao svoj, teško zarađen...

"Sedeo sam u Upravi FK Crvene zvezde i kod Džaje i kod Piksija i kod Topice. I sedimo raspravljamo o tome da potrošimo milion evra na nekog trenera ili pola miliona na nekog igrača... A, nijedan od nas nije odgovoran za taj novac. Niti smo odgovorni ako napravimo grešku. Kako? Pa ne trošimo naše pare! Par puta sam, kada je Toplica bio predsednik pa kaže: 'Dovodimo ovog trenera za milion', rekao: 'Nas je 15 ovde i je sam protiv toga, ali ako hoćete da ga dovedemo, hajde da glasamo...' Jedini moj uslov je bio da ako pogrešimo s njim, podelimo taj milion na 15 delova i da svi zajedno snosimo posledice", ispričao je i zaključio:

"Nisam dobio ni podršku da glasamo za moj predlog... Ako radiš za ljubav, radi za ljubav. Ako radiš za pare, radi za pare", klimao je glavom.

"Nije sramota da se obogatiš ako si uložio novac. Sramota je da se obogatiš ako ništa nisi uložio, a takvih je mnogo, nažalost", rekao je i dobio spontani aplauz.

"Nema govora, ovako više ne može da se radi, sport neće živeti... Srbija mora da stvori uslove ljudima da ulažu novac. Onda će da uloži i neki Srbin. Onda će da uloži i neki stranac. Onda će da ulažu i naši neprijatelji. Znate zašto? Zato što će da zarade, a svi hoće da zarade".

"Pre 30 godina apelovao sam na sastancima Uprave Crvene zvezde, a bio je i Džajić tu, da se krene u privatizaciju. I onda me je jedan cenjeni ekonomista, koji i sada sedi u klubu, napao rečima: 'Kakva, bre, privatizacija!? Ti hoćeš nas da uništiš pa da tvoj Partizan bude prvi!' Zamislite, 'moj' Partizan... Taj profesor ekonomije je i dalje u klubu i pogledajte dokle je Zvezda došla", povisio je ton.

"Ja da sam neka vlast ili snaga, kao što nisam, odmah bi napravio profesionalnu ligu i u fudbalu i u košarci. Možda i odbojci i vaterpolu. To vam je moj savet. Napravite profi ligu sa striktnim pravilnikom gde svako zna koje su mu obaveze i šta su mu prava, gde svako zna šta dobija ako investira i šta može da očekuje. I ulažite u infrastrukturu... A onda uzmite pare televiziji".

On tvrdi da novac postoji i da ga ljudi u klubovima traže na pogrešnim mestima.

"I nemoj da vam pričaju da para nema, para ima. Država ih nema, ali pare postoje. Zašto televizija kupuje 'miki maus' serije, a ne daje pare u sport? Koji je to program gledaniji od sporta? U Americi, kada nismo imali kapital pokrećući fudbalsku ligu, pronašli smo ga u drugim sportovima, NFL, NBA, MLB gazde su se zainteresovale. Nekada je moralo da bude tri miliona dolara na računu kluba da bi se učestvovalo, a sada 60. Da nisam prodao klub, a imao sam trećinu vlasništva, znači danas bih mogao da ga prodam za 20 miliona", pričao je u dahu.

"Kažem to iz više razloga. Ne znači da će onaj ko ulaže u sport biti bogat, ali od kratkoročnih državnih donacija nema ništa! Država može da pomogne na drugi način, da se odrekne od poreza i da onome što ulaže od zarađenog dianra ostane ceo dinar, to treba da bude motivacija investitorima. Pa se bori! A, onda, država može da zaradi na mnoge druge načine, pa na kraju pojaviće se i nova radna mesta".

Na kraju je dao i konkretne predloge, iako se i sam požalio na to da se uglavnom u ovakvim diskusijama sve svede na to. I ništa dalje od toga...

"Možda je rešenje da se, u početku, napravi liga iz koje niko ne bi ispao prvih pet godina i da svaki region ima svog predstavnika, a ne sedam timova iz Beograda. Onda bi se i lokalni privrednici uključili, možda... Mora od nule da se počne, država neće i ne treba zauvek da daje pare".

"Znate šta mi, kao narod, radimo? Mi dajemo savete, a ništa ne uradimo. Dajemo predloge, a ništa ne završimo. Mi nismo bogata zemlja, ali smo veoma bogati. Samo se setite da Izrael, pa i Kalifornija plaćaju vodu papreno, da je nemaju do te mere da je prave od morske vode. A, mi? Poginusmo u vodi..."

Zaćutao je na kratko...

"Da smo bili pametni, sada bi ta voda bila u još deset jezera koja bi pravila struju, ne bi se dogodile ove poplave i ne bi ti ljudi izginuli. Mi moramo da planiramo, a ne samo da živimo".

Dobio je aplauz.