Reprezentacije San Marina i Butana poslednje su na FIFA rang listi, bez ijednog boda.

Fudbaleri azijske države u prošlosti su i uspeli da ostvare poneku pobedu ili remi u takmičarskim utakmicama, ali igrači San Marina ne. Jedini put kada su slavili u svojoj istoriji, bio je 24. april 2004. godine. Pobedili su tada Lihtenštajn 1:0 u prijateljskom meču.

I pored toga, kao ravnopravan član UEFA i FIFA, reprezentativci San Marina redovni su učesnici kvalifikacija za evropska i svetska prvenstva pa, iako u njihovoj državi fudbal nije na profesionalnom nivou, imaju priliku da se nadmeću sa fudbalskim velesilama poput Nemačke, Španije, Italije...

U aktuelnom ciklusu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Francuskoj 2016. godine, San Marino je u grupi sa Engleskom, Slovenijom, Litvanijom, Švajcarskom i Estonijom.

Bez obzira što trenutno imaju tri poraza i gol-razliku 0:11, po obavljenom žrebu, malo ko je bio srećniji nego Aldo Simonćini, golman San Marina.

Iako je od Engleza primio pet golova, ostvario mu se san – branio je na Vembliju.

"Smatram da sam privilegovan. Znam da bi mnogi golmani Premijer lige voleli da su na mom mestu", izjavio je Simonćini za britansko izdanje portala "Vajs".

Ovaj 28-godišnji student informatike na Univerzitetu u Ćezeni objasnio je potom koliko mu znači nastup na jednom od najčuvenijih svetskih stadiona.

"U septembru 2013. igrali smo u Ukrajini, ali sam ja ostao kod kuće da učim za ispit. Zbog utakmice na Vembliju bih, ipak, propustio bilo koji ispit".

Svestan da to što je rekao zvuči neprofesionalno, Simonćini je dodao:

"Znam da zvuči čudno da golman neke evropske reprezentacije propusti utakmicu zbog ispita, ali nas u San Marinu ne plaćaju da igramo fudbal. Mi to činimo iz ljubavi prema igri i iz patriotskih razloga. U Ukrajini smo izgubili 9:0, ali sam položio ispit sa dobrom ocenom. Važno mi je da diplomiram i da nađem posao".

Biti golman San Marina sigurno nije prijatno, pošto ova reprezentacija prosečno prima 4,33 gola po utakmici (537 u 124 meča), a Aldo ih je u svom debitantskom nastupu (6. septembra 2006. protiv Nemačke) primio čak 13! Od tada, braneći za nacionalni tim savladan je ukupno 120 puta.

"Imao sam 19 godina kada sam prvi put stao na gol San Marina. Bilo je to nedugo posle strašne saobraćajne nesreće, zbog koje čak nisam bio siguran da ću ponovo braniti. Izgubili smo 13:0, ali šta da se radi... Da budemo iskreni, nije prijatno kada gubite sa po šest, sedam, osam primljenih golova i to nas nervira. Svesni smo velike razlike u odnosu na naše rivale, ali nikada se nije desilo da izađemo na teren sa 'belom zastavom'", istakao je Simonćini.

Golman koji je u sezoni 2011/2012. bio treći čuvar Ćezene u Seriji A ima svoj recept kako da sačuva samopouzdanje kada protivnik počne da "rešeta".

"Bitno je da ne izgubiš samopouzdanje posle prvog primljenog gola. Samo jedna dobra odbrana dovoljna je da me oraspoloži. Profesionalni golman teško bi mogao da izdrži toliko ubedljive i uzastopne poraze, ali ja bavljenje fudbalom doživljavam kao san. Za mene je to privilegija i na svaku utakmicu gledam kao na novo iskustvo u životu".

Pored protivničkih napadača, reprezentativci San Marina imaju i "domaćeg rivala".

"U utakmicama domaćeg prvenstva na tribinama ne bude više od 250-300 gledalaca, a kada igra reprezentacija, 'pola San Marina' jedva čeka još jedan težak poraz. Trudimo se da se ne obaziremo na takve stvari i da uvek pružimo maksimum. Tako ćemo najbolje odgovoriti na sve kritike", smatra čuvar mreže A.C. Libertasa iz Borgo Mađorea.

Pored lokalnih navijača, Simonćini kaže da i sudije nekada ne shvataju ozbiljno fudbalere San Marina.

"Nažalost, često se događa da naše mečeve arbitri sude kao da smo unapred izgubili i da je rezultat samo formalnost. To ume da bude veoma iritantno".

Ima, međutim, onih koji reprezentativce ove male države sa Apeninskog poluostrva shvataju ozbiljno i umeju da ih nagrade za požrtvovanost koju pokazuju.

"Dešavalo nam se da na gostujućim terenima navijači domaće selekcije skandiraju 'San Marino, San Marino' i traže autograme ili da se slikaju sa nama. Čak sam jednom dobio pismo od dečaka iz Grčke da mu pošaljem moj dres, što sam i učinio", pohvalio se Simonćini.