Selektor fudbalske reprezentacije Srbije, Dik Advokat, koji to zapravo nikada suštinski nije postao (osim po čvrstom ugovoru sa FSS), ne bi trebalo da se vraća posle božićnih i novogodišnjih praznika.

Nećemo se naljutiti i ako se ne javi više nikada...

Jednostavno, nema potrebe više birati reči kada je on u pitanju. Advokat je, u rekordno kratkom roku, uspeo da nam ukaže koliko smo fudbalski nemoćni i na tome mu iskreno hvala. Na kraju, biće on dobro plaćen za taj savet koji nam je podelio, bilo da posle fijaska u tišini Humske ulice podnese ostavku, što je danas retkost, ili dobije otkaz od onih koji su letos doneli procenu da je baš on "taj".

Sada, kada je i stolicama na stadionu Partizana jasno da nije, najmanje što je ova u pojam ubijena fudbalska nacija zaslužila, jeste tihi rastanak sa Holanđaninom i izvinjenje onog, ili onih, koji su nas od novembra 2013. do avgusta 2014. držali bez selektora, a onda doneli ovu katastrofalnu procenu, posle koje ćemo najverovatnije propustiti još jedno veliko takmičenje.

Možda ne bi bilo loše da dođe i do nekog preuzimanja odgovornosti, mada smo se i od toga odvikli, pa ćemo brzo i na tome prestati da insistiramo...

Nije ni 2015. godina, a vreme je da polako počnemo da razmišljamo o 2018.

Poslednji EURO igrali smo 2000. godine, kada se većina naših reprezentativaca igrala u pesku u vrtiću, a osim u slučaju veleobrta u nastavku kvalifikacija, bićemo i punoletni TV posmatrači tih turnira, s obzirom na to da ćemo narednu šansu dobiti 2020. godine.

Naši neuspesi mere se decenijama, tokom kojih smo se na njih svikli, pa nam ni ovakvi porazi više ne padaju tako teško... To je najgore što nečijem sportu može da se dogodi. Mirenje sa prosečnošću, a rezultati govore da više nismo ni prosečni.