Paunović: Zašto sam im zamerio za balkon...

Omladinska fudbalska reprezentacija Srbije, predvođena Veljkom Paunovićem, postala je prvak sveta u fudbalu juna 2015. godine.

Iako smo zašli u jul, ova rečenica deluje jednako neverovatno kao onog jutra po našem vremenu, kada su nas "orlići" ostavili skamenjene pred TV ekranima rušeći Brazil u 119. minutu četvrte uzastopne utakmice koja je otišla u produžetke.

Nije samo činjenia da je Srbija prvak sveta u sportu u kom se nakupilo neuspeha i prljavštine ono što zbunjuje, već i način na koji je to ostvarila.

Sada, kada je krajnje vreme da se euforija slegne i pažnja usmeri ka onome što dolazi, pravi je trenutak da se zapitamo šta je sve potrebno da se uradi da Novi Zeland ne bude istorijski incident, već početak nečega što će se zvati pravilo, a potom i rutina – reprezentacija Srbije na velikim svetskim takmičenjima.

Nažalost, ali i na sreću, jedan od retkih s kojim se o tome može razgovarati je i tvorac (a, on će vas ispraviti s 'jedan od tvoraca) planetarnog uspeha – Veljko Paunović. U utorak objavili smo samo "teaser" ovog razgovora, u kom je "Coach Paun" najavio o čemu smo razgovarali prilikom njegovog gostovanja u redakciji MONDA.

Ovo je nastavak, a autor bi se usudio da kaže i – ovo je suština! Zato ćemo razgovor predstaviti baš onakvim kakav je i vođen, poneko pitanje s naše strane i dugi, ali "puni" odgovori našeg gosta. Priču smo počeli od njegovog pristupa i odnosa sa tinejdžerima, koji su skloni da pomisle kako već sve znaju, ali koje je uspeo da pridobije na svoju stranu do te mere da ih je sve zanimalo, da su sve hteli da čuju, da su sve hteli da prihvate...

"U reprezentaciji imate malo vremena za rad i neke stvari jednostavno momcima ne možete ubaciti u glavu, ali im možete ponuditi. Kad nešto zatraže, kada vidite da ih nešto zanima, da žele da pitaju, vi im tada ponudite soluciju. I to negde ostane...", rekao je.

"IGRAČIMA SMO DALI SET ALATA I REKLI IM KAKO SE KORISTI"

"Stalno autokritikujemo naše društvo. Ja sam mnogo dobrih stvari naučio u našem društvu, kao što sam i tamo video mnogo loših stvari. Poenta je šta uzimaš od onoga što ti se pruža i to ide s ličnošću, s tobom, s tvojom otvorenošću, kako prepoznaješ stvari i šta želiš da preneseš drugima".

Pre godinu dana, kada smo pričali o tome šta je neophodno da bi se ovako nešto dogodilo, uporedili ste naš fudbal sa skakačem sa lošom motkom, koji se bori sa konkurencijom koja ima nove, savremene motke. Uspeli ste s tom lošom motkom da podignete lestvicu na viši nivo, praktično postavite svetski rekord u juniorskoj konkurenciji.

Možemo li s istom motkom i u seniorsku?

"Loša motka je metafora za lošu infrastrukturu, koja što se Fudbalskog saveza tiče nije više uopšte loša motka, već je umeđuvremenu postala zaista dobra. Imamo Sportski centar koji je bogatstvo za nas. To je dobro i zbog toga smo donekle imali i rezultat. Ali, nije takav slučaj u klubovima, gde igrači provode najveći broj vremena", rekao je Paunović, koji ne propušta priliku da naglasi važnost rada u klubovima.

"Najveće zasluge za ovaj uspeh imaju klubovi, jer su ljudi iz klubova ti koji su selektirali ove igrače i radili sa njima na svakodnevnom planu. Tako je i ovo uspeh cele naše zemlje, pa i regiona, jer imamo igrače koji su rođeni na teritoriji BiH, Hrvatske, Crne Gore, momke koji su želeli da igraju za našu reprezentaciju", pohvalio je, a onda postavio pitanje.

"A, zamislite sada da postoji infrastruktura u klubovima, kao što postoji u Fudbalskom savezu? Onda bismo se još bolje dopunili, jer jedni bez drugih ne možemo i zajednički rad je neminovan. Igrači bi, onda, još bolje pripremljeni došli za brz teren, za brzu loptu, za brz pas... To su tehničko-taktičke stvari o kojima se ne govori često, ali su jako bitne. Možemo mi njih da motivišemo i da im pričamo svašta, ali igrač mora da bude obučen i da ima psiho-fizičke sposobnosti da bi se takmičio na vrhunskom nivou", slikovito prikazuje Paunović činjenicu da "gro" reprezentativaca dolazi na svetsku scenu sa travnatih terena koji su ponajmanje travnati.

"Infrastruktura je platforma na kojoj se sve događa, na kojoj mi radimo, dakle motka s kojom skačemo preko lestvice. Imali smo prvi put vremena da se pripremimo dobro, uz odlične uslove, i zato smo izveli takav skok".

Ali, kada se postavi pitanje: "Šta bi bilo da ova država ulaže u infrastrukturu?", postoje oni koji smatraju da je baš taj poluamaterski nivo, odsustvo luksuza i neophodnost improvizacije, razlog zbog čega pravimo dobre rezultate u sportu.

"OK. A, sad ja pitam vas... Da li su u periodu između dva usepha, a on se nekad meri decenijama, naša očekivanja ista ili manja? Ne. Nego su visoka ili su samo još veća! Ti uspesi se toliko očekuju, očekuju, očekuju, pritom se toliko kritikuje, kritikuje i kritikuje, i onda kažemo: 'Zašto ovo ne možemo da ponovimo?' Zato što nemamo infrastrukturu!", nema dilemu Paunović.

"Ne kažem da ćemo onda uvek biti prvaci sveta, ali hajde da budemo redovni učesnici svih velikih takmičenja. Bar to. Ne govorim o hotelima sa pet zvezdica, već da imamo uslove da potencijal koji imamo u svim sportovima možemo da razvijamo. Samo da razvijamo", rekao i naveo par primera.

"Znate o čemu govorim? O kontrast kupatilu sa toplom i hladnom vodom za oporavak, o suplementima za oporavak, govorim o terenu sa podlogom na kojoj lopta ide brzo..."

Onda je rekao nešto o čemu se malo zna ili bar malo govori, a svakako je vredno pažnje.

"Potrošnja energije u sportu je ogromna. Kako razmenjujete energiju sa okolinom i prirodom, tako vam se i ona vraća. Ako dobro i brzo obnavljate energiju, bićete u situaciji da ponavljate uspehe. Ako potrošimo energiju, a nemamo uslove da je vratimo kroz adekvatne namirnice i ishranu, kroz adekvatan odmor, kroz adekvatan transport (naglasio je), onda nema uspeha..."

Jer...

"Ako igrač igra u Subotici i odmah posle mora da putuje do Novog Pazara osam ili devet sati, on je napravio umor na umor! On se iscrpljuje u trenutku kada mora da radi oporavak. U normalnim situacijama, igrač uradi oporavak posle utakmice, ostane da spava u Subotici, i onda sutra odmoran ide na put. O tome se ne vodi računa, a hoćemo da budemo prvi svuda".

Da li onda precenjujemo sebe?

"Ne. Hoćemo da budemo prvi jer smo bili, jer smo pokazali, jer vidimo da imamo kvalitet, ali to mora da se neguje. Ako postoji dobra organizacija i infrastruktura, onda otežavajuća okolnost za igrače nije okruženje i stil života, već sam trener, koji ih postavljanjem viših zahteva na treninzima i utakmicama pomera iz 'komfort zone'. I tako se postepeno podiže kvalitet pojedinca i ekipe".

Stiče se utisak da umemo da podižemo kvalitet pojedinca i ekipe do određenog trenutka, tačnije uzrasta, i da onda gubimo kontrolu. I, nismo jedina nacija koja beleži dobre rezultate u mlađim kategorijama, ali kolabira kasnije. Gde grešimo?

"Prvo, ima i pozitivnih primera, poput Brazila i Španije, i ne treba se stideti već sesti, otputovati i razgovarati, pitati kako se to tamo radi i kako se to može primeniti u našim uslovima. To prvo!", naglasio je, da onda ponudio odgovor na pitanje: "Gde grešimo?"

"Za sada se, uglavnom, tražila odgovornost kod ljudi u Fudbalskom savezu, kod selektora, i treba tako da bude... Ali, možda je upravo ta odgovornost koju konstantno nose institucije ono što ne valja. Stalno tražimo odgovornost institucija, a ne odgovornost igrača. Zašto?", pita.

"MOŽDA JE PROBLEM U IGRAČIMA?"

"Igrači moraju da se edukuju da razvijaju svoju svest, da dođu kao pobednici, da preuzmu odgovornost kao oni momci na Novom Zelandu. 'Ja ću da šutnem penal! Ja ću da ga dam!", rekao je Maksimović, uzeo loptu kad je bilo najteže i rešio... A, radili su to isto i drugi. Tu svest treba razvijati, da preuzimaju odgovornost ne samo u igri, već i nad celom svojom karijerom!", napomenuo je da neki igrači, u određenom godištu, olako prepuste drugima brigu o sebi i potom postaju samo broj, ne ličnost.

"Na kraju, mora se raditi na privrženosti Fudbalskom savezu kao matičnoj instituciji, kao njihovoj kući ma gde budu igrali po svetu. Ali, ne mogu ja nikoga da nateram ako on neće! Zato kažem, u priči o svim našim neuspesima postoji i druga strana, a to su igrači...", ponovio je.

"Možda je baš to što smo u juniorskom uzrastu i dalje sposobni da držimo kontrolu nad igračima, razlog što i beležimo dobre rezultate. Međutim se, kada postanu seniori, možda se otkače od matice? Možda! Samo želim da kažem jednu stvar, ako je tako onda je na nama odgovornost što nismo dovoljno dobro razvijali svest kod njih o pripadnosti ovim vrednostima koje treba gajiti".

U tom smislu, Paunović smatra da FSS i zaposleni u njemu ne smeju da beže od odgovornosti.

"Sve što je do institucija, o tome se mora razgovarati, preispitivati i naći rešenje. Ali, isto tako moramo da pričamo i o svesti momaka koji igraju. Mi smo kod ovih momaka, omladinaca, radili na razvijanju te svesti, ali na njoj je neophodno stalno raditi. Da budu odgovorni prema svom telu, da znaju šta je odmor, šta je trening, šta je ishrana, šta je zabava, da njihovo telo uvek bude u stanju da se takmiči na vrhunskom nivou. Ali, isto tako je važna i svest pripadnosti, da se stvori mentalitet zajedništva i da on postane neraskidiv", ponovio je šta je bila glavna vrlina ekipe koju je vodio, a mi smo prokomentarisali da je baš to glavna mana seniorske selekcije.

Samo je rekao...

"Kada to postignemo, onda ćemo biti u stanju da napravimo veliki iskorak i na seniorskom nivou".

Ima li ko vaša saznanja da pročita u Savezu? Radi li se u "Kući fudbala" na metodologiji?

"Naravno, uvek se radi izveštaj o metodama rada koji je primennjen u ovoj selekciji, koji ja trenutno elaboriram i on će biti predat do jeseni, kada počinje novi ciklus takmičenja. Često puta sam pozivan da razmenim informacije sa ljudima koji su zainteresovani, a koji rade u Savezu, i pričali smo o tome kako se radi, koji je kriterijum selekcije, kako izgleda jedan ciklus, interesuju se ljudi i otvoreni smo za komunikaciji, tako da FSS to forsira, a sve je na ljudima da li to žele da usvoje i primene kasnije".

Da li u izveštaju stoji i da kod vas ne igraju uvek oni što znaju najviše s loptom, već oni koji su u isto vreme i pozitivne ličnosti?

"To je neizostavan faktor selekcije koju ja vršim. Postavljeni su kriterijumi, možda čak i subjektivni, jer je neko za vas dobar igrač, a za mene takođe dobar mada nedovoljno za reprezentaciju. Na kralju, odlučuju detalji, a ti detalji mogu da budu i vezani za nečiju ličnost, zbog čega će baš taj igrač, kada je najteže, biti najbolji. I, tek tada, možeš da doživiš da posle tri godine izgubiš prvu utakmicu, onu protiv Urugvaja, i u svlačionici shvatiš da možeš mnogo", rekao je i nastavio...

"Kad se završila utakmica, niko nije pomislio da je kraj sveta. Rekli smo: 'Momci, svaka čast!' Ovako može da se izgubi... Ne čestitaš ti samo protivniku u tom trekutku, ti si čestitao sam sebi, jer si dao sve. Razlika je bila u tome što su oni u mnogo situacija dobro odbranili svoj gol, a mi samo u jednoj nismo. Ali, to je lako ispraviti... Mnogo je teže ispraviti nečije nezadovoljstvo, nezainteresovanost, malodušnost".

"SAMO JEDNU STVAR ZAMERAM SVOJIM MOMCIMA"

Sam je naveo primer...

"Dogodio se gol koji smo primili od Mađarske. Posle utakmice prilazi mi Babić, grli me, kaže: 'Šefe, uspeli smo! Ali, izvinite za ono'. Pitam ga za koje 'ono'? Kaže: 'Za ono što nisam uspeo da rešim situaciju kod gola'. Pitao sam ga samo da li naučio šta je trebalo da uradi, rekao mi je da jeste, da je trebalo da ga zatvori i da ide do kraja. To je poenta. Oni su u fazi karijere kada uče i to su greške koje te navode da budeš bolji".

Ipak, nisu prošli bez zamerke.

"Zato sam im zamerio jednu stvar, što su prozivali Brazil kad su izašli na balkon. To mi se nije svidelo. Svakom protivniku moraš da čestitaš, da ga poštuješ, jer ti protivnik daje šansu da budeš bolji i kada pobediš Brazil, pobedio si ga zato što te je ON doveo do tog nivoa da budeš svetski prvak. Nas je Brazil napravio svetskim prvacima, razumete? Zato nikada ne sme protivnik da se potcenjuje, ne Brazil, nijedan protivnik!", podigao je ton.

"Zato sam ih i jurio po terenu! Svestan sam da je protivnik taj kom moramo da se zahvalimo što se borio kao i mi, na fer i sportski način. Svestan sam da mora da se poštuje to što je protivnik pokazao sav svoj kvalitet, kom smo mi morali da pariramo (udario je pesnicom o šaku), to je poenta sporta i fudbala (ponovio je još jednom isto, samo jače)".

"Mi smo svi jedna velika familija, nekad pobeđujemo mi, nekad oni", rekao je mirnim glasom.

"Kada smo u četvrtfinalu sa Amerikancima prošli na penale, prva stvar koje sam se setio bila je tuga koju sam ja osećao prošle godine u polufinalu Evropskog prvenstva, kada sam izgubio na penale. Prvo što sam uradio, otišao sam do selektora i stručnog štaba Amerike da ih zagrlim i dam im podršku. Danas si ovde, sutra si tamo".

Kako da sutra ne zaboravimo gde smo bili danas?

"Svest", rekao je kratko.

"A, ovo je jedan od puteva kojim se šalju poruke, zato i prihvatam intervjue. Sa ovim se ne završava, s ovim treba da počne još bolja priča, jer možete li da zamislite šta bi bilo kada bismo na seniorskom nivou uradili ovako nešto? Recimo da budemo polufinalisti Evropskog prvenstva? Samo to! Kakva bi to bila eurforija?", pitao je, dok su mu se raširile zenice.

"Zato moramo da iskoristimo ovaj vetar. Zato sam održao jedan kratak sastanak na aerodromu, kad smo sleteli u Beograd, rekao sam im: 'Momci, morate ovo vašim ponašanjem da širite, da delite drugarima, da pričate kako ste postali svetski prvaci... Da pričate o vašem jedinstvu, ne o talentu koji neosporno imate, da gajite prave vrednosti'. Samo tako može...", rekao je na kraju intervjua za MONDO selektor omladinske reprezentacije Srbije i jedan od ljudi iz srpskog sporta koji ulivaju optimizam, čije reči mame osmeh na lice i ježe kožu, jer kada ga služate, zaista steknete utisak da možemo i da nam malo nedostaje.

Do sada je to malo uglavnom bilo – dovoljno da ne uspemo.