Fudbalska reprezentacija Srbije, od odlaska Radomira Antića sa mesta selektora, zabeležila je samo tri pobede u gostima, kada su kvalifikacione utakmice u pitanju.

Nad Farskim Ostrvima (0:3, 3. septembra 2010), Severnom Irskom (0:1, 2. septembra 2011) i Velsom (0:3, 10. septembra 2013).

Pobedu nad Ircima koju nam je kod Vladimira Petrovića doneo Marko Pantelić golom u 67. minutu zabeležili smo kad smo već imali "tanke" šanse za plasman na EURO 2012, dok smo mrežu Velšana pod Sinišom Mihajlovićem napunili kada već nismo imali nikakve izglede da se plasiramo na Mundijal 2014. godine.

Trijumf u Kardifu koji su nam golovima doneli Filip Đorđević, Aleksandar Kolarov i Lazar Marković, jedini je van granica Srbije, u zvaničnim mečevima, koji su "orlovi" zabeležili u poslednje četiri godine. Od Farskih Ostrva, do danas, upisali smo čak deset mečeva bez pobede na strani, od kojih je sedam završeno porazima: Italija 3:0 službeno, Slovenija 1:0, Makedonija 1:0, Hrvatska 2:0, Belgija 2:1, Portugal 2:1 i Danska 2:0.

Po bod smo vratili iz Estonije (1:1), Škotske (0:0) i Jermenije (1:1).

Da li to našu uveliko eliminisanu reprezentaciju sa predstojećeg EURO 2016 u Francuskoj čini favoritom pred meč sa Albancima u Elbasanu (četvrtak, 20.30), koji naši rivali nazivaju "Balkanskim derbijem" i za koji valjaju ulaznice po ceni od 500 evra?

Procenite sami...

Oni su ubeđeni da pobeđuju "u najvažnijoj utakmici u istoriji", uvereni su da će prvi ikada plasman na EURO začiniti još jednom pobedom nad nama, nakon što su nas namagarčili pre godinu dana u Beogradu, a potom dotukli u lobi derbiju pred švajcarskim sudovima.

Da želimo da naglašavamo da naša najbolja fudbalska ekipa, bez obzira na to ko je selektor (a od Antićevog odlaska promenilo ih se petorica, s tim da je Ćurčić radio dva puta), jako slabo igra u gostima, naveli bismo i podatak da se na tom putu, što na stadionima rivala, što na neutralnim terenima, nakupilo i deset poraza u prijateljskim mečevima.

Ali, probaćemo da razmišljamo pozitivno, pred kraj ciklusa kvalifikacija u kojem smo šanse za plasman na prvi EURO od 2000. godine izgubili već na polovini puta.

Dakle, naši fudbaleri predvođeni selektorom Radovanom Ćurčićem imaju priliku da protiv očigledno premotivisanog protivnika, na njegovom terenu, pred frenetičnim navijačima, odigraju utakmicu koja će i ekipi, i nama koji s velikom pažnjom iščekujemo nastupe koji bude ponos, vratiti samopouzdanje, jedinstvo, osećaj pripadnosti - i naciji i timu...

Kraće rečeno, Ivanović, Kolarov, Matić i ostali imaju priliku da podvuku debelu crtu ispod koje više onu sumornu statistiku s početka teksta nećemo pominjati. Ne zato što se stidimo, već zato što neće biti važna i što ćemo svi zajedno imati razloga da gledamo unapred.

Jer, ono iza nas... Ne valja. Po previše mnogo osnova.

Iako to čelnici Saveza, selektor, igrači i novinari nikako ne bi trebalo (ili smelo) da guraju u prvi plan, postoji dobar deo stanovništva s obe strane granice (za koju ni sami nismo sigurni gde je trenutno) koji ovaj meč ne doživljava kao svaki drugi. Ako je već tako, onda se utakmica u Elbasanu može donekle izuzeti iz ovih kvalifikacija za zaborav, koje su, treba i to reći, dovele do jedne apatije među navijačima fudbalske reprezentacije Srbije, a apatija je opasnija od bilo kog osećanja.

Možda se, pak, na travnjaku tog soc-realističkog zdanja završenog 1967. godine krije negde izgubljeni ponos od intoniranja himne, zaboravljeni blam od loše igre i poraza fudbalske selekcije, prigušena iskra radosti koju donose proslave pobeda nekad plavih, sad crvenih, itd.

Možda...

Možda grešimo kad uporno ispred svega pišemo "možda" ali razumite, ipak je prošlo mnogo, mnogo vremena od vetrovite noći u Konstanci, 28. marta 2009, kada je fudbalska reprezentacija Srbije zabeležila poslednju pomena vrednu pobedu u gostima, pobedu koja nas je odvela na poslednje veliko takmičenje na kojem smo se pojavili.

Od igrača koji su pobedili Rumune 2:3, najveći deo se više ne bavi fudbalom, a u reprezentaciji su samo Vladimir Stojković i Branislav Ivanović. Zato samo "možda", jer je na tom putu bilo previše izgovora, a premalo odgovora.

Sad je pitanje prosto i ne traži mnogo odgovora: Šanse za EURO nemamo, ali šanse za ponos imamo!

Selektore, "orlovi"... Dajte nam to!