Protiv Portugala za veru u sebe!

Pre gotovo osam godina reprezentacija Srbije igrala je takmičarsku utakmicu protiv reprezentacije Poljske, a fudbaleri koji su u tom trenutku igrali pred sablasno praznom "Marakanom", reće vam da im je to najgore fudbalsko iskustvo u životu.

A šta je tada rekao tadašnji direktor reprezentacije Zoran Mirković?

"Bilo je teško našim igračima da igraju pred ovakvim ambijentom, ali im čestitam na igri i htenju. Bilo je 0:2, ali smo se vratili i izjednačili. Sad ćemo napraviti analizu svih utakmica i kvalifikacija. Predstoji žreb za kvalifikacije za SP. Život teče dalje, teško jeste, ali idemo dalje“.

I otišli su dalje, zaboravili na tu užasnu noć.

Dve godine kasnije, na današnji dan, pun stadion je došao da gleda utakmicu protiv Rumunije, koju je reprezentacija Srbije pobedila 5:0. I otišla na Svetsko prvenstvo...

Da li je ludo očekivati da se posle sličnog neuspeha u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo (mada je enormna razlika u osvojenim bodovima) desi renesansa unutar reprezentacije?

Da, verovatno jeste, ali je neophodno – bar za momke koji su na terenu.

Ne moraju navijači da poveruju u njihovu prvu ispričanu priču, igrači su ti koji moraju da veruju u preporod.

"Video sam na njihovim licima osmeh i samopouzdanje", rekao je potpredsednik FSS-a Savo Milošević nakon utakmice protiv Albanije. Nekoliko dana pre toga zajedno sa Nemanjom Matićem i Radovanom Ćurčićem u studiju RTS-a, na pitanje o atmosferi, odgovaralo se pozitivno, ali sa kiselim osmehom na licu.

On, koji je odigrao više od stotinu utakmica, najbolje zna kako funkcionišu svlačionice u tom trenutku i koliko je važno pobeđivati za sebe, ako već publika, sa punim opravdanjem, nije zainteresovana za takoreći netakmičarske utakmice.

Nema priče da su reprezentativci Srbije svesni toga da Albanija nije bogzna kakva fudbalska sila, ali je u trenucima sticanja samopouzdanja bilo neophodno pronaći neki motiv, pa makar to bio onaj najbanalniji. A znate o čemu govorimo...

Fudbalska reprezentacija Srbije je u poslednjih godinu dana odigrala, uslovno rečeno, previše prijateljskih utakmica, odnosno utakmica u kojima bar jedna strana nije imala takmičarski motiv. Možemo polemisati da li je za to kriva UEFA, sud za sportsku arbitražu, dron, sreća ili nešto treće – ali samo je jedna istina: Srbija je igrala katastrofalan fudbal u kvalifikacijama. Ali se diže...

Pobeda protiv Albanije je bila poslednji poziv u pomoć, pritiskanje dugmića "reset" u zadnjoj sekundi.

Kao kada junak akcionog filma u trenutku odbrojavanja "3, 2, 1..." preseče onu crvenu žicu koja sprečava da naprava eksplodira, samo što nije sve kao u filmu...

U trenutku kada su Ljajić i Kolarov zajedničkim snagama zgrabili klešta i čulo se "cap", a ne "bum", e baš u tom trenutku aktivirala se nova naprava koja je zadala novo vreme do sledeće detonacije.

Ta naprava govori o strpljenju koje navijači imaju za reprezentaciju i ne varajte se – ono nije ugašeno, samo je odloženo.

Kao alarm ujutro za posao, kada vam fali još pet minuta.

Pobeda protiv Albanije pašće potpuno u vodu ukoliko se pretpostavi da je to potpuno put kojim Srbija želi da ide, i zadovoljiti se time, jer je mnogo stvari na toj utakmici bilo loše i neophodno je igrati brži i konkretniji fudbal...

Dodatna nevolja je i to što nije samo reprezentacija kao kolektiv u toj utakmici pokušavala da kupi naklonost publike, nego i pojedinci.

Aleksandar Kolarov i Adem Ljajić iz svakakvih razloga nisu omiljeni među navijačima - ali su protiv Albanije mnogima promenili mišljenje, a ono se ne menja pričom sa novinarima. Samo učinkom na terenu.

Zbog svega ovoga utakmica sa Portugalom je veoma specifična, jer dugo, i predugo, se čeka na pobedu protiv velike reprezentacije. Još od Nemačke pre pet godina...

Reprezentativci se pribojavaju atmosfere o kojoj smo govorili na početku teksta, o tmurnom JNA na kom se čuju otkucaji srca, umesto aplauza.

I sve ide kontra njih: vreme, cene ulaznica, emotivna ispražnjenost, povrede, pa čak i nedolazak Kristijana Ronalda, zbog koga bi moramo priznati, veliki broj ljudi i došao (i to nije nešto što se dešava samo za nas).

Najveća greška koju reprezentativci Srbije mogu da naprave jeste da pobedu protiv Albanije shvate mnogo važnom, da pretpostave da su njom u potpunosti kupili svakog navijača u Srbiji. Da su ispunili njihov san.

Ne, nisu. To je tek drugi korak, pobeda protiv Albanije je tu samo za instant osećaj zadovoljstva. Brzo izbledi.

O prvom koraku je veoma mudro govorio Nemanja Matić, jer da bi se digao iz ambisa, prvo moraš da se boriš protiv samog sebe. Protiv sopstvenih demona.

"Ova utakmica ništa neće rešiti, ali je veoma bitno DA SEBI dokažemo da možemo da igramo dobro. Portugal je odlična ekipa i biće veliki izazov. Neophodno nam je da dobijemo samopouzdanje pred kvalifikacije za Svetsko prvenstvo", rekao je Matić na konferenciji za novinare pred Portugal.

Selektor Ćurčić ne brine zbog povreda dvojice igrača, nego zbog emotivnog pražnjenja svakog od 24 koliko je pozvao.

"To ne bi trebalo da bude alibi, svih 24 igrača su veoma emotivno doživeli utakmicu u Albaniji. Od prošlosti se ne živi i moramo da se dokazujemo. Bilo bi lepo da je to bila poslednja utakmica, kako bismo mogli da uživamo".

Ali nije...

Bilans sa reprezentacijom Portugala je dve pobede, dve nerešene i četiri poraza.

Mlađi pamte po dve nerešene utakmice u kvalifikacijama za EURO2008, utakmice u kojima smo golovima Ivanovića i Boška Jankovića stizali golove Portugalaca, dok se oni nešto stariji sećaju i poslednje pobede iz 1984. godine, u prijateljskoj utakmici, kada je Dragan Stojković Piksi postigao svoj prvi gol za reprezentaciju.

A možda je baš u nedelju dan kada će neki novi heroj reprezentacije postići svoj prvi gol....

Nevolja je što je kapiten Branislav Ivanović povređen, povredu vuče i Nemanja Matić dok će Portugalci u Beograd dođi bez iskusne trojke - Ronaldo, Tijago, Karvaljo, što znači da će mlađi imati motiv da se selektoru Fernandu Santosu prikažu u najboljem mogućem svetlu i stave mu do znanja da računa na njih za godinu dana u Francuskoj.

Baš to moraju da učine i naši reprezentativcu.

Prvo da dokažu sebi da mogu da mogu, pa selektoru da vrede, a onda i navijačima da su tu zbog njih.

Zbog truda ih treba nagraditi.