"Svaki komad kamena ima statuu u sebi, a zadatak vajara je da je otkrije", kazao je jednom prilikom Mikelanđelo Buonaroti.

Ali, kako već živo, pokretno, umetničko delo pretočiti u jedan trenutak načinjen od kamena? Odmah je tu u startu strah vajara da neće moći svojom umetnošću da odgovori na ono što je bila veća umetnost i od njegove, pa bi se to moglo tumačiti i na neki naopak način.

S podsmehom…

Ispred stadiona Arsenala "Emirejts" u Londonu nalazi se pet velelepnih umetničkih dela, statua, osoba koje su posebno zadužile ovaj klub: Kena Frajara, Herberta Čapmana, Tonija Adamsa, Tijerija Anrija i Denisa Bergkampa.

Svaka od ovih statua opisuje jedan njihov poseban trenutak u Arsenalu – osim jedne.


Statua Denisa Bergkampa, čoveka koji je proveo 11 godina u Arsenalu, predstavlja njega kakav je bio i inače, a ne specijalan momenat po kome će ga navijači najviše pamtiti.

U pitanju je neverovatan prijem lopte protiv Njukasla 2002. godine, kada je bio visoko sa obe noge u vazduhu, i prihvatio loptu dok ga je O’Brajan gledao kao Boga, pa malo i podsetio na današnji logo Bundes lige. Zapitali su se navijači nakon "otkrivanja" statue zbog čega nije predstavljen njegov najpoznatiji gol u dresu "tobdžija" koji je Denis postigao protiv istog rivala baš na današnji dan (2. mart) pre četrnaest godina.

Odgovor je bio jasan.

"Trebalo bi da vratimo Umberta Bočionija iz mrtvih kako bi napravio takvu skulpturu".

Za rekreiranje takvog umetničkog poteza – potreban je u najmanju ruku podjednako dobar umetnik. Bilo bi nemoguće predstaviti trenutak genijalnosti, koji je trajao ne više od dve sekunde, kada Denis u istom trenutku prihvata i "izbacuje" Nikosa Dabizasa, elegantno se okreće ka golu, Dabizas pada od njegovog doira, a on nonšalantno šalje loptu u mrežu Šaja Givena koji nije znao šta se to upravo desilo. Već od samog opisa gola podilazi jeza.

Videli su mađioničara na delu.


Pre 14 godina postao je "besmrtan", a taj njegov trenutak genijalnosti nije bilo moguće sačuvati u kamenu ili nekom drugom materijalu. Možda bi to i bila šteta jer to ne zaslužuju oni koji još uvek tvrde da je to bila puka slučajnost i da mu se samo jako posrećilo.

"Kakav dodir i prijem! Kakav okret! Trebalo bi da uspore taj trenutak kada postiže gol, dodaju neku klasičnu muziku i to postave u muzeju. To je kao poezija u pokretu…", kazao je njegov bivši saigrač Jan Rajt koji je očigledno bio oduševljen njegovim potezom.

"Apsolutno mi je jasno zašto ljudi razmišljaju o tome da li je on pomislio to da uradi… U pitanju je mozak genijalca, pa to se ne viđa svaki dan. Zato se i pitaju".

Tako se verovatno osećao i Jan Rajt kada je prvi put na treningu video Denisa Bergkampa da radi tako nešto. Pred oko pedesetak prisutnih uspeo je to da uradi dok ga je čuvao Martin Kion. To je bilo dovoljno Rajtu da shvati da takve stvari nisu slučajnost i da ima sreće da u ekipi igra za genijem.

"Da li je hteo to da uradi? Naravno da je je**no hteo to da uradi. On je arhitekta prostora, verovatno je u glavi obavio sva merenja, izračunao sve živo i u deliću sekunde to izveo. Toliko je brzo uvek razmišljao da verujem da se tako dogodilo", kazao je Rajt.

Muka je bila i Tijeriju Anriju od pitanja o nameri.


Dvojica napadača koja su Arsenal nosila do titule te 2002. godine nisu zajedno nastupili na tom meču. Anri je imao tu nesreću da od kuće posmatra ovu utakmicu, a ne da iz najbolje moguće pozicije na terenu vidi kako "neleteći Holanđanin" postiže najbolji gol koji je Arsenal ikada postigao.

"Onaj gol…"

"Denis Bergkamp".

"Da, da taj… Ali da li je…?”

"Denis Bergkamp".

"Čekaj… Šta misliš, da li je on to hteo?"

"Denis Bergkamp".

Anri je na taj način završavao razgovore sa ljudima koji bi ga upitali da li je Bergkamp zaista želeo to da uradi Nikosu Zabisu. Kazao je da jednostavno postoje takvi igrači u istoriji, da je Zidan jednostavno Zidan, Kantona je samo Kantona, a Maradona je Maradona. Veruje da je Denis Bergkamp većinu svojih golova i smislio pre nego što bi dobio loptu u noge.

Ali, da vidimo šta je Denis Bergkamp o svemu tome kazao u svojoj knjizi "Moja priča".

"Celo pitanje je veoma čudno. Šta misle time kada pitaju 'da li sam hteo to?'. Na koji deo tačno misle da nisam hteo da uradim?", počeo je svoj odgovor Denis Bergkamp.

"Da li vidim sve unapred? Da li pomislim: 'Staviću nogu ovde, pa ću se ovako okrenuti, a onda gurnuti malo čuvara?' Apsolutno ne! Sama situacija kreira moj naredni potez. Pre nekoliko godina sam se zapitao kako bi to trebalo da opišem dobrog fudbalera. Moj odgovor je da se najbolji fudbaleri prilagođavaju datoj situaciji na najbolji mogući način".

Ali, kako se prilagoditi?

"Želim pas od Piresa u noge, ali dolazi iza mene. To nije ono što sam očekivao, pa potom pomislim da mi je potrebna nova ideja. To je kao kada se Mesi da ’u trk’. Igrač koji ga čuva krene na jednu stranu, pa on ode na drugu. Da li je to mislio pre nego što se dogodilo? Da li je planirao? Ne, on odgovara na datu situaciju. Kada sam krenuo na utakmicu sa Njukaslom nisam mislio da postignem takav gol. Lopta je došla do mene na određen način, pa sam se okrenuo i postigao takav gol", obrazložio je Bergkamp.

"Moja prva misao kada mi je Pires uputio tu ’lošu’ loptu nije bila da želim da je kontrolišem, jer tada nikada ne bih onako okrenuo Dabizasa. Moja prva misao je bila da želim da idem ka golu i da ću uraditi sve što je potrebno da se to desi bez obzira kako bi lopta dođe u noge. Par metara pre nego što mi se približila stopalu, rekao sam sebi da ću da ga okrenem".


Ispričao je Bergkamp i da nije "izračunao" kakvu će reakciju to uzrokovati kod grčkog defanzivca Nikosa Dabizasa, ali je sve vreme osećao njegovo prisustvo i pretpostavljao da su mu kolena blago savijena i da će mu biti teško da se okrene, ali i to da mu neće pasti na pamet da je to moj naredni potez.

"Pomislio sam 'ma ćušnuću je spoljnom i videti šta će se desiti'. Moglo je da se desi da je on izblokira, da lopta ne ode dovoljno široko od njega ili da će nekako pročitati moj potez biti dva metra ispred mene. Ili neće, pa ću ja biti ispred njega. Kada se to desilo nisam bio skroz ispred njega, pa sam morao blago da ga odgurnem… Nekada je za tako nešto potrebno i malo sreće", kazao je on.

Ispričao je da i ne može da kaže da je siguran u to da je u glavi sve uspeo da izračuna tom brzinom, već da je to bilo praktično i delom instiktivno. Takve situacije je ponovio desetine puta na treninzima i drugim utakmicama, pa je prema njegovoj priči znao kako će lopta odskočiti, kada je potrebno da iskoristi snagu u guranju i kako će golman stajati.

Navijači su izglasali da je to najlepši gol Arsenala u istoriji, ali, da li je to njegov omiljeni gol?

"Ne!", bio je njegov odgovor.

"Mislim da je sreća bila element tog gola. Da je defanzivac napravio jedan korak unazad, teško da bih postigao gol. Nije tako ‘čist’. Svi su pričali o tom golu, pa sam morao da ga pogledam na televiziji i izgledao je potpuno drugačije od onoga što sam ja video. Ja sam samo osećao defanzivca pored mene, znao sam da je tu, ali ga nisam video", kazao je iskreno Bergkamp.

"Moja igra se zasniva na prvom dodiru, prijemu, kontroli, dodavanju... Moja strast je da sa jednim dodirom lopte, jednim dodavanjem nekoga proigram da bude sam ispred golmana. Ovo je više bio trik, a to nije moja specijalnost. Izgledalo je vrlo specijalno, ali samo zato što sam postigao gol. On je opravdao upotrebu trika".

Na kraju i nije toliko bitno koji je trenutak ostao uklesan u kamenu. Bitno je koliko lepih osećaja, neverovatnih poteza, prelepih pogodaka, adrenalina i suza radosnica ta statua budi u jednom navijaču kada se prošeta pored "Emirejtsa".

Denis nije najbolji fudbaler iz svoje zemlje. On verovatno nije najbolji fudbaler, a ni napadač Arsenala u istoriji. Teško je biti siguran i u to da je bio najbolji igrač u svakom od timova u kojima je nastupao, ali bilo je to nešto kod njega što ga je izdvajalo od ostalih.

On je umetničko delo uklesano u mesu.

/piše: Milutin Vujčić/