Upoznao sam Kadira Gegića. Ime vam ne znači mnogo. Prezime govori više od hiljadu reči.

"Teže je stvoriti igrača, nego podići fabriku" – tvrdio je čovek koji je Turke naučio fudbalu. "Vedeta se stvara sistematski i stručno. Ako je talentovan, radan i pravilno vođen. I samo ako smo uspešno procenili da li pripada tipu igrača koji će odgovarati modelu igre aktuelnom u vreme kada on stasa u prvotimca..."

Kadir liči na Abdulaha. Primećujem isti izraz lica kada se pomene fudbal.

 "Slušao sam izjave igrača u emisijama posvećenim jubileju velikog finala sa Realom. Samo se delimično slažu sa onim što mi je govorio otac".

Dugo će Abdulah razmišljati o briselskih 90 minuta. Onako blage naravi, pristojan i nenametljiv, čuvaće u sebi patnju nezasluženog poraza: ’Eh, da sam imao pravo na izmene’ – misao koju nikada glasno nije izgovorio.

Lebdela je negde u njegovoj glavi. Mučila ga i gonila do smrti. Zajedno će i sići sa životne scene. Ruku pod ruku. Zauvek.

Kadir nije krenuo očevim stopama. Pokušao je u Bešiktašu, brzo shvatio da ga kopačke žuljaju i posvetio se obrazovanju.

Fudbal kao porodična opsesija nije mogao da ostane na margini. Pokušao je da se involvira, ali je u pravom trenutku dobio dobronameran savet: ’Sa takvim načinom razmišljanja, od tebe bi napravili budalu’.

Poslušao je.

Srpski fudbal je u kandžama sistema. Ne podnosi avangardu. Postoji Senat koji diktira pravila. Osuđuje neposlušne i izriče sankcije. Sa gnušanjem odbacuje svakoga sa modernom idejom.

"Uljezu, ko si ti da rušiš sistem".

Zato se Kadir udaljio od terena. Bavi se marketingom u poznatoj kompaniji i uživa u fudbalu. Onako hedonistički. Za svoju dušu.

"Kao najmlađe od troje dece, uvek sam bio buntovnik. Starija braća za Partizan, ja za Zvezdu. U inat".

Obožavam razgovor sa ljudima koji žive fudbal. Dakle, ne za fudbal i od fudbala. Bukvalno žive fudbal.

"Imam kolege koje su poreklom iz Mađarske. Možeš li  da zamisliš kakva je atmosfera ovih dana u kancelariji. Vijori se mađarska zastava, skandiramo Džudžaku i Geri, skačemo na svaki gol. Pretvorio sam se u Mađara".

Mogu da zamislim. I kod mene je sve u azurnom. Možda se i sretnemo u finalu. Uz gulaš i špagete.

Malo mi je približio tajnu mađarskog čuda. Taj Viktor Orban je takođe bio fudbaler u pokušaju. Centarfor lokalnog Felšuta. Varošice na 50 kilometara od Budimpešte.

"Kažu da je 2001, u svom prvom političkom mandatu, prekinuo sastanak ministara da bi odigrao derbi utakmicu Druge mađarske lige".

Od 2010. je na funkciji premijera države. Fudbal mu je ostao u krvi. Toliko da je 2005. osnovao klub u Felšutu. ’Puškaš Akademija’. U slavu velikog Ferenca.

U početku beše školica fudbala. Filijala Videotona. Zatim FC Puškaš, sa premijerovim sinom Gašparom u startnoj postavi. Doguraše do elite, krajem aprila skliznuše u niži rang. Imaju i reprezentativca u Francuskoj. Atilu Fiolu.

Orban se nije zadovoljio lokalnim podvigom. Rešio je da i reprezentaciji vrati stari sjaj. Renesansa Lake konjice kao ideja vodilja.

U startu odvaja pola miliona evra za infrastrukturu. Budimpešta mora da ima stadion od 70.000 mesta. I još tri od 15.000. Odmah je srušen čuveni ’Hidegkuti’. Stadion na kome se snimao ’Beg u pobedu’. Stalone i Majkl Kejn u glavnim ulogama. Pele, Bobi Mur, Osvaldo Ardiljes, Pol van Himst kao protagonisti.

Njegov Felšut ima 1.800 stanovnika, a igra na terenu kapaciteta 4.000 mesta. Moderan fudbalski objekat. Naslonjen na Orbanovu vilu. Vredi 15 miliona evra. I koga zanima što je posao izgradnje dobila firma njegovog partijskog druga. Bez tendera.

’Viktator’. Tako ga zovu. Znate li od koga je kupio 94 ara zemlje za izgradnju fudbalske Arene? Od svoje supruge. Za basnoslavnu cifru.

’Orbanistan’. Izraz koji opozicija koristi za Mađarsku. Viktora ne dotiču kritike. Radi isključivo u interesu fudbala. Poreske olakšice prosto mame velika preduzeća.

Čudesnih 40 odsto od 650 miliona državnog budžeta ide u sportske kolektive. Slavnom Ujpeštu 5,7 miliona, njegovom ’Puškašu’ 29 miliona!?  Plus najmoćniji sponzori u državi. MOL pumpa, OTP banka, čeličana Kozgep...

Sasvim slučajno, prvi čovek banke je predsednik mađarskog saveza. I opet sasvim slučajno, direktor Kozgepa je premijerov zet. ORBANIZAM!

Slušam Kadira i razmišljam. Možda bi i nas spasao državni projekat. Ali sa premijerom koji navija za Radnički iz Niša..

Mene nešto drugo divi kod Mađara. Način na koji proslavljaju golove na Evropskom prvenstvu.

Euforija. Ludilo. Kop u transu. Cela zemlja živi za uspeh reprezentacije. Poruka Balkanu da je spektakl moguć i bez huligana. Strast i dlanovi umesto baklji raketa.

Prebacujem temu na moje Italijane. Čeka ih pakao na putu do finala. Španci, pa Nemci, pa Francuzi. Nedostaju samo Klivlend Kavalirsi. Da mi je da upoznam mozak koji je smislio propozicije.

Uzdam se u Kontea. Poručio je čelnicima Čelsija da zakažu prozivku za 11. jul. To mi je sasvim dovoljno.

Odlepio je posle utakmice sa Švedskom. ’Zar je moguće da se tribine žute, pored toliko naših navijača. Molio bih ubuduće, svi na stadion u plavom’.

METTIAMOLA TUTTI! Čizma na nogama. Azurno ponovo u modi. Nema navijača koji nije prihvatio molbu idejnog vođe.

Bogu hvala, pa idemo na Španiju. Hvala Hrvatskoj. I duboki naklon za simfoniju u Bordou. Čak i bez Volfganga Amadeusa Modrića. Mamma mia, kako igra Perišić kad ne sluša Manćinija! Pleše. Turbo Ivan.

"Znaš li Kadire, šta se dešava sa dnevnicama i premijama italijanskih reprezentativaca? Završavaju na žiro računu Asocijacije koja sredstvima iz tog fonda pokriva plate igrača i trenera iz nižih rangova italijanskog fudbala, čiji klubovi nisu u situaciji da redovno isplaćuju lične dohotke".

Sluša i ne veruje. Već znam o čemu razmišlja. ’Šta li se dešava sa dnevnicama naših reprezentativaca".

Brže bolje skrećem temu. Ne znam odgovor. I ne zanima me. Njima su dnevnice kap u moru. Ne verujem da ih uopšte uzimaju. Znam samo da pola Superlige gladuje. 

Prekida nas bradati konobar. Hoće da naplati, a mi tek počeli priču. Polako. Daj još dva kapućina. Bradonjo.

Nije ni nalik Džou Ledliju. Umesto dresa Velsa sa brojem 16, nosi kecelju i leptir mašnu. Da je pokazao trunku gostoljubivosti, čuo bi priču o zvanično ’prvoj bradi Velsa 2016’.

Njegova brada ne diše, ne gleda, ne jede, ne hoda. Uprkos tome, postoji. Ima čak i tviter nalog: @joeledleysbeard.

Kada se pojavio na konferenciji pred utakmicu sa Engleskom, portparol je rekao: ’Danas na pitanja novinara odgovaraju dva velška fubdalera: Džo Ledli i brada Džoa Ledlija’.

Lego je prošle godine izbacio na tržište specijalnu kolekciju kockica sa njegovim likom. Onako ’ad hok’. Na zahtev kupaca.

Vog je svrstao Ledlija među 11 najelegantnijih fudbalera na Evropskom prvenstvu. Naravno, ne zbog kopački crvene boje.

Brada Džoa Ledlija pripada osobi izuzetnih ljudskih kvaliteta. Saznao je 2014. da jedna devojčica iz Glazgova ne govori nedelju dana zbog njegovog odlaska iz Seltika.

Kupio joj je avionsku kartu do Londona, obezbedio hotel i VIP ulaznicu za Selhrst park. Ma kakav autizam. Ketlen je videla Bradu uživo. Sve ostalo su sitnice.

Kadir će na Belgijance, ja na Špance. Lako je njemu. Ako prođe Azara i De Brujnea, ide na Vels ili Severnu Irsku. Pa ga čekaju Poljska, Švajcarska, Hrvatska ili Portugal. Ma daaaaj! Koga vi zezate sa kosturom?

Red je na priču u kojoj ima i mojih i njegovih. Španija se poigrala sa Turskom. Ništa od 750.000 evra premije po igraču, koju je Terim dogovorio sa svojim vezama u Vladi.

"Eh, da je bilo Frankinja Geme" – zvučim kao Abdulah Gegić.

Klinac od 13 godina rešio je pitanje putnika na Svetsko prvenstvo ’54. Španija – Turska u Madridu 4:1. Revanš u Istanbulu 1:0 za Turke.

Španci sa Kubalom, Turci sa italijanskim selektorom Sandrom Pupom. Ništa od gol razlike. Mora majstorica. U Rimu.

Par minuta pre eutakmice, stiže naređenje FIFA. Kubala nema pravo nastupa zbog doživotne suspenzije mađarskog saveza. Završava se 2:2. Nema produžetaka. Ni penala. Odlučuje – bacanje novčića.

Sudija poziva dečaka iz prvog reda tribina. Franko. Sin jednog od službenika stadiona Olimpiko.

Ruka u šeširu. Meša papiriće i izvlači onaj sa natpisom ’Turska’. Tri meseca kasnije, Frankinjo je u Švajcarskoj. U ulozi počasnog gosta turske federacije. Odeven u luksuznu garderobu koju su finansirali turski fudbaleri. Nešto poput talije.

Slaba vajda. Turci ispadaju u grupnoj fazi. Frankinjo strada u saobraćajnoj nesreći ’87. Špansko prokletstvo traje sve do gola Inijeste u Africi 2010.

Te ’54, likuju protivnici frankističkog režima. ’Zar ste mogli da očekujete bolje od nekoga ko se zove Franko’.

Imam na kraju iznenađenje za Kadira. Isečak iz novina u kome Abdulah govori o ključnom problemu srpskog fubala.  Ok, jugoslovenskog. Da, pre 30 godina.

"Profesionalizam je borba socijalnih odnosa u fudbalu, gde igrač mora da prođe kroz sve faze preobražaja. Impulsi idu iz glave, a ne iz nogu. Zato našim fudbalerima treba menjati glave da bi postali profesionalci"

Ave Cezare! Ti koji si razmišljao tri decenije unapred. Ti, po kome stadion Novog Pazara uskoro dobija ime. Ti, koji si Šenolu Gunešu 2002. pokazao put do svetske bronze. Ti, koji si doveo Partizan na korak od sna.

Ti, za koga nije bilo razumevanja u srpskom Senatu!

Upoznao sam Kadira Gegića. Ime vam ne znači mnogo. Prezime govori više od hiljadu reči.

"Teže je stvoriti igrača, nego podići fabriku" – tvrdio je čovek koji je Turke naučio fudbalu. "Vedeta se stvara sistematski i stručno. Ako je talentovan, radan i pravilno vođen. I samo ako smo uspešno procenili da li pripada tipu igrača koji će odgovarati modelu igre aktuelnom u vreme kada on stasa u prvotimca..."

Kadir liči na Abdulaha. Primećujem isti izraz lica kada se pomene fudbal.

 "Slušao sam izjave igrača u emisijama posvećenim jubileju velikog finala sa Realom. Samo se delimično slažu sa onim što mi je govorio otac".

Dugo će Abdulah razmišljati o briselskih 90 minuta. Onako blage naravi, pristojan i nenametljiv, čuvaće u sebi patnju nezasluženog poraza: ’Eh, da sam imao pravo na izmene’ – misao koju nikada glasno nije izgovorio.

Lebdela je negde u njegovoj glavi. Mučila ga i gonila do smrti. Zajedno će i sići sa životne scene. Ruku pod ruku. Zauvek.

Kadir nije krenuo očevim stopama. Pokušao je u Bešiktašu, brzo shvatio da ga kopačke žuljaju i posvetio se obrazovanju.

Fudbal kao porodična opsesija nije mogao da ostane na margini. Pokušao je da se involvira, ali je u pravom trenutku dobio dobronameran savet: ’Sa takvim načinom razmišljanja, od tebe bi napravili budalu’.

Poslušao je.

Srpski fudbal je u kandžama sistema. Ne podnosi avangardu. Postoji Senat koji diktira pravila. Osuđuje neposlušne i izriče sankcije. Sa gnušanjem odbacuje svakoga sa modernom idejom.

"Uljezu, ko si ti da rušiš sistem".

Zato se Kadir udaljio od terena. Bavi se marketingom u poznatoj kompaniji i uživa u fudbalu. Onako hedonistički. Za svoju dušu.

"Kao najmlađe od troje dece, uvek sam bio buntovnik. Starija braća za Partizan, ja za Zvezdu. U inat".

Obožavam razgovor sa ljudima koji žive fudbal. Dakle, ne za fudbal i od fudbala. Bukvalno žive fudbal.

"Imam kolege koje su poreklom iz Mađarske. Možeš li  da zamisliš kakva je atmosfera ovih dana u kancelariji. Vijori se mađarska zastava, skandiramo Džudžaku i Geri, skačemo na svaki gol. Pretvorio sam se u Mađara".

Mogu da zamislim. I kod mene je sve u azurnom. Možda se i sretnemo u finalu. Uz gulaš i špagete.

Malo mi je približio tajnu mađarskog čuda. Taj Viktor Orban je takođe bio fudbaler u pokušaju. Centarfor lokalnog Felšuta. Varošice na 50 kilometara od Budimpešte.

"Kažu da je 2001, u svom prvom političkom mandatu, prekinuo sastanak ministara da bi odigrao derbi utakmicu Druge mađarske lige".

Od 2010. je na funkciji premijera države. Fudbal mu je ostao u krvi. Toliko da je 2005. osnovao klub u Felšutu. ’Puškaš Akademija’. U slavu velikog Ferenca.

U početku beše školica fudbala. Filijala Videotona. Zatim FC Puškaš, sa premijerovim sinom Gašparom u startnoj postavi. Doguraše do elite, krajem aprila skliznuše u niži rang. Imaju i reprezentativca u Francuskoj. Atilu Fiolu.

Orban se nije zadovoljio lokalnim podvigom. Rešio je da i reprezentaciji vrati stari sjaj. Renesansa Lake konjice kao ideja vodilja.

U startu odvaja pola miliona evra za infrastrukturu. Budimpešta mora da ima stadion od 70.000 mesta. I još tri od 15.000. Odmah je srušen čuveni ’Hidegkuti’. Stadion na kome se snimao ’Beg u pobedu’. Stalone i Majkl Kejn u glavnim ulogama. Pele, Bobi Mur, Osvaldo Ardiljes, Pol van Himst kao protagonisti.

Njegov Felšut ima 1.800 stanovnika, a igra na terenu kapaciteta 4.000 mesta. Moderan fudbalski objekat. Naslonjen na Orbanovu vilu. Vredi 15 miliona evra. I koga zanima što je posao izgradnje dobila firma njegovog partijskog druga. Bez tendera.

’Viktator’. Tako ga zovu. Znate li od koga je kupio 94 ara zemlje za izgradnju fudbalske Arene? Od svoje supruge. Za basnoslavnu cifru.

’Orbanistan’. Izraz koji opozicija koristi za Mađarsku. Viktora ne dotiču kritike. Radi isključivo u interesu fudbala. Poreske olakšice prosto mame velika preduzeća.

Čudesnih 40 odsto od 650 miliona državnog budžeta ide u sportske kolektive. Slavnom Ujpeštu 5,7 miliona, njegovom ’Puškašu’ 29 miliona!?  Plus najmoćniji sponzori u državi. MOL pumpa, OTP banka, čeličana Kozgep...

Sasvim slučajno, prvi čovek banke je predsednik mađarskog saveza. I opet sasvim slučajno, direktor Kozgepa je premijerov zet. ORBANIZAM!

Slušam Kadira i razmišljam. Možda bi i nas spasao državni projekat. Ali sa premijerom koji navija za Radnički iz Niša..

Mene nešto drugo divi kod Mađara. Način na koji proslavljaju golove na Evropskom prvenstvu.

Euforija. Ludilo. Kop u transu. Cela zemlja živi za uspeh reprezentacije. Poruka Balkanu da je spektakl moguć i bez huligana. Strast i dlanovi umesto baklji raketa.

Prebacujem temu na moje Italijane. Čeka ih pakao na putu do finala. Španci, pa Nemci, pa Francuzi. Nedostaju samo Klivlend Kavalirsi. Da mi je da upoznam mozak koji je smislio propozicije.

Uzdam se u Kontea. Poručio je čelnicima Čelsija da zakažu prozivku za 11. jul. To mi je sasvim dovoljno.

Odlepio je posle utakmice sa Švedskom. ’Zar je moguće da se tribine žute, pored toliko naših navijača. Molio bih ubuduće, svi na stadion u plavom’.

METTIAMOLA TUTTI! Čizma na nogama. Azurno ponovo u modi. Nema navijača koji nije prihvatio molbu idejnog vođe.

Bogu hvala, pa idemo na Španiju. Hvala Hrvatskoj. I duboki naklon za simfoniju u Bordou. Čak i bez Volfganga Amadeusa Modrića. Mamma mia, kako igra Perišić kad ne sluša Manćinija! Pleše. Turbo Ivan.

"Znaš li Kadire, šta se dešava sa dnevnicama i premijama italijanskih reprezentativaca? Završavaju na žiro računu Asocijacije koja sredstvima iz tog fonda pokriva plate igrača i trenera iz nižih rangova italijanskog fudbala, čiji klubovi nisu u situaciji da redovno isplaćuju lične dohotke".

Sluša i ne veruje. Već znam o čemu razmišlja. ’Šta li se dešava sa dnevnicama naših reprezentativaca".

Brže bolje skrećem temu. Ne znam odgovor. I ne zanima me. Njima su dnevnice kap u moru. Ne verujem da ih uopšte uzimaju. Znam samo da pola Superlige gladuje. 

Prekida nas bradati konobar. Hoće da naplati, a mi tek počeli priču. Polako. Daj još dva kapućina. Bradonjo.

Nije ni nalik Džou Ledliju. Umesto dresa Velsa sa brojem 16, nosi kecelju i leptir mašnu. Da je pokazao trunku gostoljubivosti, čuo bi priču o zvanično ’prvoj bradi Velsa 2016’.

Njegova brada ne diše, ne gleda, ne jede, ne hoda. Uprkos tome, postoji. Ima čak i tviter nalog: @joeledleysbeard.

Kada se pojavio na konferenciji pred utakmicu sa Engleskom, portparol je rekao: ’Danas na pitanja novinara odgovaraju dva velška fubdalera: Džo Ledli i brada Džoa Ledlija’.

Lego je prošle godine izbacio na tržište specijalnu kolekciju kockica sa njegovim likom. Onako ’ad hok’. Na zahtev kupaca.

Vog je svrstao Ledlija među 11 najelegantnijih fudbalera na Evropskom prvenstvu. Naravno, ne zbog kopački crvene boje.

Brada Džoa Ledlija pripada osobi izuzetnih ljudskih kvaliteta. Saznao je 2014. da jedna devojčica iz Glazgova ne govori nedelju dana zbog njegovog odlaska iz Seltika.

Kupio joj je avionsku kartu do Londona, obezbedio hotel i VIP ulaznicu za Selhrst park. Ma kakav autizam. Ketlen je videla Bradu uživo. Sve ostalo su sitnice.

Kadir će na Belgijance, ja na Špance. Lako je njemu. Ako prođe Azara i De Brujnea, ide na Vels ili Severnu Irsku. Pa ga čekaju Poljska, Švajcarska, Hrvatska ili Portugal. Ma daaaaj! Koga vi zezate sa kosturom?

Red je na priču u kojoj ima i mojih i njegovih. Španija se poigrala sa Turskom. Ništa od 750.000 evra premije po igraču, koju je Terim dogovorio sa svojim vezama u Vladi.

"Eh, da je bilo Frankinja Geme" – zvučim kao Abdulah Gegić.

Klinac od 13 godina rešio je pitanje putnika na Svetsko prvenstvo ’54. Španija – Turska u Madridu 4:1. Revanš u Istanbulu 1:0 za Turke.

Španci sa Kubalom, Turci sa italijanskim selektorom Sandrom Pupom. Ništa od gol razlike. Mora majstorica. U Rimu.

Par minuta pre eutakmice, stiže naređenje FIFA. Kubala nema pravo nastupa zbog doživotne suspenzije mađarskog saveza. Završava se 2:2. Nema produžetaka. Ni penala. Odlučuje – bacanje novčića.

Sudija poziva dečaka iz prvog reda tribina. Franko. Sin jednog od službenika stadiona Olimpiko.

Ruka u šeširu. Meša papiriće i izvlači onaj sa natpisom ’Turska’. Tri meseca kasnije, Frankinjo je u Švajcarskoj. U ulozi počasnog gosta turske federacije. Odeven u luksuznu garderobu koju su finansirali turski fudbaleri. Nešto poput talije.

Slaba vajda. Turci ispadaju u grupnoj fazi. Frankinjo strada u saobraćajnoj nesreći ’87. Špansko prokletstvo traje sve do gola Inijeste u Africi 2010.

Te ’54, likuju protivnici frankističkog režima. ’Zar ste mogli da očekujete bolje od nekoga ko se zove Franko’.

Imam na kraju iznenađenje za Kadira. Isečak iz novina u kome Abdulah govori o ključnom problemu srpskog fubala.  Ok, jugoslovenskog. Da, pre 30 godina.

"Profesionalizam je borba socijalnih odnosa u fudbalu, gde igrač mora da prođe kroz sve faze preobražaja. Impulsi idu iz glave, a ne iz nogu. Zato našim fudbalerima treba menjati glave da bi postali profesionalci"

Ave Cezare! Ti koji si razmišljao tri decenije unapred. Ti, po kome stadion Novog Pazara uskoro dobija ime. Ti, koji si Šenolu Gunešu 2002. pokazao put do svetske bronze. Ti, koji si doveo Partizan na korak od sna.

Ti, za koga nije bilo razumevanja u srpskom Senatu!

Upoznao sam Kadira Gegića. Ime vam ne znači mnogo. Prezime govori više od hiljadu reči.

"Teže je stvoriti igrača, nego podići fabriku" – tvrdio je čovek koji je Turke naučio fudbalu. "Vedeta se stvara sistematski i stručno. Ako je talentovan, radan i pravilno vođen. I samo ako smo uspešno procenili da li pripada tipu igrača koji će odgovarati modelu igre aktuelnom u vreme kada on stasa u prvotimca..."

Kadir liči na Abdulaha. Primećujem isti izraz lica kada se pomene fudbal.

 "Slušao sam izjave igrača u emisijama posvećenim jubileju velikog finala sa Realom. Samo se delimično slažu sa onim što mi je govorio otac".

Dugo će Abdulah razmišljati o briselskih 90 minuta. Onako blage naravi, pristojan i nenametljiv, čuvaće u sebi patnju nezasluženog poraza: ’Eh, da sam imao pravo na izmene’ – misao koju nikada glasno nije izgovorio.

Lebdela je negde u njegovoj glavi. Mučila ga i gonila do smrti. Zajedno će i sići sa životne scene. Ruku pod ruku. Zauvek.

Kadir nije krenuo očevim stopama. Pokušao je u Bešiktašu, brzo shvatio da ga kopačke žuljaju i posvetio se obrazovanju.

Fudbal kao porodična opsesija nije mogao da ostane na margini. Pokušao je da se involvira, ali je u pravom trenutku dobio dobronameran savet: ’Sa takvim načinom razmišljanja, od tebe bi napravili budalu’.

Poslušao je.

Srpski fudbal je u kandžama sistema. Ne podnosi avangardu. Postoji Senat koji diktira pravila. Osuđuje neposlušne i izriče sankcije. Sa gnušanjem odbacuje svakoga sa modernom idejom.

"Uljezu, ko si ti da rušiš sistem".

Zato se Kadir udaljio od terena. Bavi se marketingom u poznatoj kompaniji i uživa u fudbalu. Onako hedonistički. Za svoju dušu.

"Kao najmlađe od troje dece, uvek sam bio buntovnik. Starija braća za Partizan, ja za Zvezdu. U inat".

Obožavam razgovor sa ljudima koji žive fudbal. Dakle, ne za fudbal i od fudbala. Bukvalno žive fudbal.

"Imam kolege koje su poreklom iz Mađarske. Možeš li  da zamisliš kakva je atmosfera ovih dana u kancelariji. Vijori se mađarska zastava, skandiramo Džudžaku i Geri, skačemo na svaki gol. Pretvorio sam se u Mađara".

Mogu da zamislim. I kod mene je sve u azurnom. Možda se i sretnemo u finalu. Uz gulaš i špagete.

Malo mi je približio tajnu mađarskog čuda. Taj Viktor Orban je takođe bio fudbaler u pokušaju. Centarfor lokalnog Felšuta. Varošice na 50 kilometara od Budimpešte.

"Kažu da je 2001, u svom prvom političkom mandatu, prekinuo sastanak ministara da bi odigrao derbi utakmicu Druge mađarske lige".

Od 2010. je na funkciji premijera države. Fudbal mu je ostao u krvi. Toliko da je 2005. osnovao klub u Felšutu. ’Puškaš Akademija’. U slavu velikog Ferenca.

U početku beše školica fudbala. Filijala Videotona. Zatim FC Puškaš, sa premijerovim sinom Gašparom u startnoj postavi. Doguraše do elite, krajem aprila skliznuše u niži rang. Imaju i reprezentativca u Francuskoj. Atilu Fiolu.

Orban se nije zadovoljio lokalnim podvigom. Rešio je da i reprezentaciji vrati stari sjaj. Renesansa Lake konjice kao ideja vodilja.

U startu odvaja pola miliona evra za infrastrukturu. Budimpešta mora da ima stadion od 70.000 mesta. I još tri od 15.000. Odmah je srušen čuveni ’Hidegkuti’. Stadion na kome se snimao ’Beg u pobedu’. Stalone i Majkl Kejn u glavnim ulogama. Pele, Bobi Mur, Osvaldo Ardiljes, Pol van Himst kao protagonisti.

Njegov Felšut ima 1.800 stanovnika, a igra na terenu kapaciteta 4.000 mesta. Moderan fudbalski objekat. Naslonjen na Orbanovu vilu. Vredi 15 miliona evra. I koga zanima što je posao izgradnje dobila firma njegovog partijskog druga. Bez tendera.

’Viktator’. Tako ga zovu. Znate li od koga je kupio 94 ara zemlje za izgradnju fudbalske Arene? Od svoje supruge. Za basnoslavnu cifru.

’Orbanistan’. Izraz koji opozicija koristi za Mađarsku. Viktora ne dotiču kritike. Radi isključivo u interesu fudbala. Poreske olakšice prosto mame velika preduzeća.

Čudesnih 40 odsto od 650 miliona državnog budžeta ide u sportske kolektive. Slavnom Ujpeštu 5,7 miliona, njegovom ’Puškašu’ 29 miliona!?  Plus najmoćniji sponzori u državi. MOL pumpa, OTP banka, čeličana Kozgep...

Sasvim slučajno, prvi čovek banke je predsednik mađarskog saveza. I opet sasvim slučajno, direktor Kozgepa je premijerov zet. ORBANIZAM!

Slušam Kadira i razmišljam. Možda bi i nas spasao državni projekat. Ali sa premijerom koji navija za Radnički iz Niša..

Mene nešto drugo divi kod Mađara. Način na koji proslavljaju golove na Evropskom prvenstvu.

Euforija. Ludilo. Kop u transu. Cela zemlja živi za uspeh reprezentacije. Poruka Balkanu da je spektakl moguć i bez huligana. Strast i dlanovi umesto baklji raketa.

Prebacujem temu na moje Italijane. Čeka ih pakao na putu do finala. Španci, pa Nemci, pa Francuzi. Nedostaju samo Klivlend Kavalirsi. Da mi je da upoznam mozak koji je smislio propozicije.

Uzdam se u Kontea. Poručio je čelnicima Čelsija da zakažu prozivku za 11. jul. To mi je sasvim dovoljno.

Odlepio je posle utakmice sa Švedskom. ’Zar je moguće da se tribine žute, pored toliko naših navijača. Molio bih ubuduće, svi na stadion u plavom’.

METTIAMOLA TUTTI! Čizma na nogama. Azurno ponovo u modi. Nema navijača koji nije prihvatio molbu idejnog vođe.

Bogu hvala, pa idemo na Španiju. Hvala Hrvatskoj. I duboki naklon za simfoniju u Bordou. Čak i bez Volfganga Amadeusa Modrića. Mamma mia, kako igra Perišić kad ne sluša Manćinija! Pleše. Turbo Ivan.

"Znaš li Kadire, šta se dešava sa dnevnicama i premijama italijanskih reprezentativaca? Završavaju na žiro računu Asocijacije koja sredstvima iz tog fonda pokriva plate igrača i trenera iz nižih rangova italijanskog fudbala, čiji klubovi nisu u situaciji da redovno isplaćuju lične dohotke".

Sluša i ne veruje. Već znam o čemu razmišlja. ’Šta li se dešava sa dnevnicama naših reprezentativaca".

Brže bolje skrećem temu. Ne znam odgovor. I ne zanima me. Njima su dnevnice kap u moru. Ne verujem da ih uopšte uzimaju. Znam samo da pola Superlige gladuje. 

Prekida nas bradati konobar. Hoće da naplati, a mi tek počeli priču. Polako. Daj još dva kapućina. Bradonjo.

Nije ni nalik Džou Ledliju. Umesto dresa Velsa sa brojem 16, nosi kecelju i leptir mašnu. Da je pokazao trunku gostoljubivosti, čuo bi priču o zvanično ’prvoj bradi Velsa 2016’.

Njegova brada ne diše, ne gleda, ne jede, ne hoda. Uprkos tome, postoji. Ima čak i tviter nalog: @joeledleysbeard.

Kada se pojavio na konferenciji pred utakmicu sa Engleskom, portparol je rekao: ’Danas na pitanja novinara odgovaraju dva velška fubdalera: Džo Ledli i brada Džoa Ledlija’.

Lego je prošle godine izbacio na tržište specijalnu kolekciju kockica sa njegovim likom. Onako ’ad hok’. Na zahtev kupaca.

Vog je svrstao Ledlija među 11 najelegantnijih fudbalera na Evropskom prvenstvu. Naravno, ne zbog kopački crvene boje.

Brada Džoa Ledlija pripada osobi izuzetnih ljudskih kvaliteta. Saznao je 2014. da jedna devojčica iz Glazgova ne govori nedelju dana zbog njegovog odlaska iz Seltika.

Kupio joj je avionsku kartu do Londona, obezbedio hotel i VIP ulaznicu za Selhrst park. Ma kakav autizam. Ketlen je videla Bradu uživo. Sve ostalo su sitnice.

Kadir će na Belgijance, ja na Špance. Lako je njemu. Ako prođe Azara i De Brujnea, ide na Vels ili Severnu Irsku. Pa ga čekaju Poljska, Švajcarska, Hrvatska ili Portugal. Ma daaaaj! Koga vi zezate sa kosturom?

Red je na priču u kojoj ima i mojih i njegovih. Španija se poigrala sa Turskom. Ništa od 750.000 evra premije po igraču, koju je Terim dogovorio sa svojim vezama u Vladi.

"Eh, da je bilo Frankinja Geme" – zvučim kao Abdulah Gegić.

Klinac od 13 godina rešio je pitanje putnika na Svetsko prvenstvo ’54. Španija – Turska u Madridu 4:1. Revanš u Istanbulu 1:0 za Turke.

Španci sa Kubalom, Turci sa italijanskim selektorom Sandrom Pupom. Ništa od gol razlike. Mora majstorica. U Rimu.

Par minuta pre eutakmice, stiže naređenje FIFA. Kubala nema pravo nastupa zbog doživotne suspenzije mađarskog saveza. Završava se 2:2. Nema produžetaka. Ni penala. Odlučuje – bacanje novčića.

Sudija poziva dečaka iz prvog reda tribina. Franko. Sin jednog od službenika stadiona Olimpiko.

Ruka u šeširu. Meša papiriće i izvlači onaj sa natpisom ’Turska’. Tri meseca kasnije, Frankinjo je u Švajcarskoj. U ulozi počasnog gosta turske federacije. Odeven u luksuznu garderobu koju su finansirali turski fudbaleri. Nešto poput talije.

Slaba vajda. Turci ispadaju u grupnoj fazi. Frankinjo strada u saobraćajnoj nesreći ’87. Špansko prokletstvo traje sve do gola Inijeste u Africi 2010.

Te ’54, likuju protivnici frankističkog režima. ’Zar ste mogli da očekujete bolje od nekoga ko se zove Franko’.

Imam na kraju iznenađenje za Kadira. Isečak iz novina u kome Abdulah govori o ključnom problemu srpskog fubala.  Ok, jugoslovenskog. Da, pre 30 godina.

"Profesionalizam je borba socijalnih odnosa u fudbalu, gde igrač mora da prođe kroz sve faze preobražaja. Impulsi idu iz glave, a ne iz nogu. Zato našim fudbalerima treba menjati glave da bi postali profesionalci"

Ave Cezare! Ti koji si razmišljao tri decenije unapred. Ti, po kome stadion Novog Pazara uskoro dobija ime. Ti, koji si Šenolu Gunešu 2002. pokazao put do svetske bronze. Ti, koji si doveo Partizan na korak od sna.

Ti, za koga nije bilo razumevanja u srpskom Senatu!