Zašto su fudbalu potrebni ljudi kao Bane?

Šta vam sve smeta u modernom fudbalu?

Da li je to malo veća kamara novca koja svojim mirisom "raspali" čulo mirisa, pa makar ona dolazila iz nefudbalskih zemalja gde se najpopularniji sport igra na nižerazrednom nivou?

Ili je to ono kada fudbaler potpiše za novi klub, pa se napravi potpuna halabuka oko toga, a onda se on zahvaljuje novim navijačima i ljubi grb jer je eto baš ceo život navijao za njih?

Možda je to ipak ono kada od fudbalera naprave smajli, jer je marketing potencijal?

Opet, moglo bi se reći i da su to selfiji sedam sekundi po završetku utakmice, pa "sedanje" na telefone u svlačionici jer je prošlo čak dva sata od poslednjeg proveravanja?

Neposlušnih je uvek bilo, ali sad ono sa simuliranjima do kursadžijskih granica i grupnog "skakanja" na sudiju kako bi izborili isključenje za protivnika?

Čekaj, ili ono kada se fudbaleri ljute jer im klub nije čestitao rođendan na Twitteru?

Ili nam sve smeta, ali i dalje gledamo jer isuviše volimo ovu igru...

Jedan od poslednjih primera(ka) stare fudbalske škole, ili što bi neki rekli "starog kova", napustio je Premijer ligu i uputio se ka Rusiji, tako za sobom ostavivši veliku rupu na Ostrvu veličine Londona, za koju mnogi nisu svesni i da će postojati, niti da ju je on popunjavao sve ovo vreme.

Branislav Ivanović (33) je posle punih devet godina boravka u Čelsiju procenio da je vreme da spakuje kofere. Bez mnogo bure i pompe, otišao je u danu kada su "plavci" igrali na "Enfildu", mnogi kažu utakmicu za šampionsku titulu - bez njegove pomoći, odigrali su 1:1, i održali se na bezbednoj udaljenosti od ekipa koje ih prate.

Na "Bridž" je stigao u januaru 2008. godine, a na pitanje da govori o svojim kvalitetima rekao je...

"Voleo bih da navijači daju ocenu o meni, jer ne volim da se hvalim i razmećem. Više cenim dela od reči".

Devet godina kasnije - i dalje je isti, pristojan i skroman momak iz komšiluka.

I Ambasada Velike Britanije u Beogradu poželela mu je svu sreću

Za razliku od njega, naši mladi fudbaleri, i ne samo naši, po potpisu za veliki klub odmah misle da su postali "zvezde", a sa takvim stavom dolaze i na okupljanja reprezentacija. Bane je bio taj koji nije mislio da je postao supervažan potpisom za klub, radio je i radio kako bi sebi obezbedio mesto prvotimca, ali nikada se kod njega nije videlo da misli da je važniji od ostalih reprezentativaca, jer, Bože moj, igra za Čelsi, četvorostrukog prvaka Premijer lige, osvajača Lige šampiona, Lige Evrope i ko zna koliko kupova.

Potpis u januaru, debi krajem septembra.

Koliko mladih fudbalera bi izržalo pritisak da ne igra nijedan takmičarski meč čitavih devet meseci? Nijednom se nije pobunio, znao je da je došao u osetljivom trenutku kada su dovođeni i smenjivani menadžeri, a da je on, po sopstvenom priznanju, došao u vrlo lošoj formi zbog toga što se prvenstvo u Rusiji ranije završilo.

Nije imao baš ni pomoć sopstvenog menadžera koji je, suprotno njemu, hvalio ga na sva usta (a koji to menadžer ne radi?) dok je Bane smirivao situaciju i pokušavao da dođe do prave forme.

Postojala je priča da se toliko mučio na treninzima da ga je tadašnji veliki prospekt Čelsija Frenk Nobl, i to sa samo 16 godina, "uništavao". I to je izdržao, a vi pokušajte da se setite da li ste čuli za tog fudbalera i da li znate gde sada igra.

Bane je došao u nepoznatu zemlju, nije znao jezik, a mučile su ga i povrede.

Nije krio da je bio frustriran zbog toga, ali je istina da su ga najteži dani u karijeri, kod trenera Avrama Granta, naučili kako da kontroliše emocije i bude bolji fudbaler. U tome mu je pomogao i Andrej Ševčenko, jedini još iz Čelsijevog tima "istočnog temperamenta".

Malo po malo, postao je prvotimac. Samo zahvaljujući radu i konstantnom napretku!

Polako je dobijao prednost u odnosu na Paula Fereiru, Žulijano Beleti nikada nije bio ozbiljna pretnja po mesto startera, ali kao da nije bio dovoljno "kul" ime. Svaki put kada bi navijači pravili one formacije sa 11 najboljih svog tima, verovatno bi pomislili, pa potrebno nam je pojačanje na poziciji desnog beka. Ovaj čovek jednostavno nema zvučno ime...

Stigao je skupoceni Žoze Bosingva, ali je i njega Bane "preselio" na klupu.

Stigao je i Cezar Aspilikueta, ali i pored toga što se radi o fenomenalnom fudbaleru – i on je morao da čeka svoju šansu, pa se prebacio na levi bok. Nešto što nikad nije igrao. Ovako bi mesto desnog beka mogao da dobije samo ako je Bane povređen ili igra štopera.

Potom je stiglo i još skupoceniji Huan Kvadrado, verovali su u Čelsiju da im je potreban prodorniji fudbaler od Branislava, dribler, brži čovek, ali svi znate kako se to završilo.

Nije bio ni blizu onoga što Premijer liga traži, pa čak ni na poziciji krilnog fudbalera.

Da li Branislav Ivanović ima svojih mana? Apsolutno.

Ne radi se o najboljem desnom beku svih vremena, ne radi se o najboljem defanzivcu na Ostrvu u poslednjoj deceniji, ali se radi o čoveku koji je uvek prvo gledao tim, a tek onda sebe. Da nije, "zapalio bi" posle prvih šest meseci u Engleskoj i preselio se u Juventus, Romu, Inter – dugačak je red bio za njegov potpis, baš iz razloga što treneri najviše vole fudbalere koji ćute i rade, izvršavaju one zadatke koji se od njih traže.

S obzirom na to da je stigao iz Moskve, da je Srbin, ne bi bilo iznenađenje da je u očima navijača poput onih ruskih telohranitelja u filmovima Gaja Ričija. Snažan, neuništiv momak, koji bez govora izvršava zadatke svog šefa, a ne progovara ni reč.

Onda je baš iznenađenje što je on bio Murinjov pik 2007. godine, ali je dobio otkaz, pa se Avram Grant dobrih šest meseci pitao ko je ovaj momak i zašto smo ga doveli...

Da li su njegovi najvažniji potezi u Čelsiju to što je postigao gol u finalu Lige Evrope? Ili ono kad je pogodio protiv Sitija? Dva gola na istom meču protiv Liverpula? Ili ono kad je postigao odlučujući gol protiv Napolija u Ligi šampiona za prolaz dalje?

NE!

Njegovi najvažniji potezi u Čelsiju i ne postoje na YouTube.

Ko bi želeo da gleda neverovatne skokove posle kornera nakon kojih Čelsi otklanja opasnost i beži u kontru, ili uklizavanja kod aut-linije kojima se zaustavlja protivničko krilo? Ili savršeno remplovanje protiv napadača koji gleda kako da mu proturi loptu kroz noge?

Jednostavno u njegovoj igri nije bilo zrno atraktivnosti, ali to je boljka "dvojki".

Bez obzira na sve ono što je pružio Čelsiju - navijači sa "Bridža" ga nikada nisu dovoljno cenili. Nije se uklapao u "kul" i skupocena pojačanja na koje ih je Roman Abramovič navikao.

Nedovoljno su ga cenili i novinari britanskih medijskih kuća.

Kada god bi Čelsi zaređao tri-četiri loša rezultata, "oštra pera" engleskih medija bi, valjda potcenjujući prosečnog fudbalskog navijača, svu pažnju usmerili pažnju na tog čoveka koji je za svih devet godina u Londonu morao da se nosi sa tom pričom da je večito "najslabija karika" tog tima, ma koliko to ne bilo tačno.

Ali, najlakše je udariti na onoga ko se neće svađati i koga nije briga šta pišete…

Toliko puta mu je postavljeno pitanje da li više voli da igra centralnog beka ili desnog beka, i uvek se suzdržavao da kaže ono što stvarno misli - i to samo da bi zaštitio svoje trenere, kako se ponovo ne bi pokrenula priča o tome da igra van pozicije, da je nezadovoljan svojom ulogom u timu. Koliko li je teško uvek biti koncentrisan i oprezan u izjavama, ne bi li tabloidi izvukli nešto što mogu da stave u naslov.

Obično je zadovoljan, srećan i spreman da da maksimum. Potpuno nezanimljivo!

Znate šta je rekao kada su ga pitali da li misli da je potcenjen? Ovo…

"Možda je to tako, ali mi to stvarno ne smeta. Uopšte ne razmišljam o tome. Za mene je najveća nagrada u fudbalu kada osvojim trofej. Individualna priznanja, bez ikakve lažne skromnosti, su za mene lepa stvar, ali mi to stvarno nije prioritet u životu".

Slušajući intervjue Baneta Ivanovića za vremena u Čelsiju - sve vreme je delovao kao čovek koji se tamo ne uklapa, ali se uklopio i dao bitan doprinos u brojnim titulama.

Tako je delovao i fudbalski, koristeći samo jednu nogu, grabeći snažno po desnoj strani poput nemačkih bekova iz sedamdesetih, nemareći za lepotu, oslanjajući se isključivo na sopstvene fizičke atribute, i snalažljivost centarfora kome uputi loptu.

Poput fudbalera koji je stigao u dvehiljadite (dvehiljadedesete?) iz prošlosti.

On je možda poslednji fudbaler koji podseća na osamdesete i devedesete godine na Ostrvu. Da se kojim slučajem rodio ranije i dres Čelsija nosio u burno vreme konstantne klackalice iz prve u drugu ligu, a možda i onda kada su Italijani počeli da "vladaju" ovim klubom, danas bi se ispred "Bridža" nalazila njegova statua jer bi tadašnji navijači znali da prepoznaju šta odlikuje jednu legendu.

Na kraju, kada smo sve ovo rekli o Banetu, možda je istina da smo pogrešili naslov.

Pravilnije bi bilo: "Zašto su SVETU potrebni ljudi kao Bane?".

(Milutin Vujičić - MONDO)