Ne samo navijači Peskare, već i ljubitelji "kalča" i evropskog fudbala uopšte, bili su iznenađeni u nedelju kada su među starterima "delfina" za meč sa slavnim Milanom ugledali ime - Mamadu Kulibali.

Ovaj 18-godišnji vezista, mada bi se na prvi pogled reklo da izgleda dosta starije (što nije redak slučaj s tinejdžerima iz Afrike), tek 2. marta ove godine postao je profesionalni fudbaler potpisivanjem ugovora sa Peskarom.

Trener koji obožava mlade igrače, Zdenjek Zeman, pružio mu je već 19. marta šansu da debituje i odigra 20 minuta u porazu od Atalante 3:0, na "Atleti dazuri" stadionu u Bergamu, da bi potom u meču sa "rosonerima" nastupio u svih 90 minuta, a rezutlat je bio 1:1.

Šta se, međutim, događalo pre 2. marta i iznenadnog pojavljivanja fudbalera-amatera na treningu Peskare?

"Da se nešto dogodilo brodu, bio bih mrtav", ispričao je Kulibali svoju dramatičnu priču, koja je počela pre oko dve godine u rodnom Tiesu u Senegalu.

"Znao je samo moj najbolji prijatelj koji se takođe zove Mamadu. Moji roditelji su mislili da sam u školi. Isključio sam telefon na tri do četiri meseca, znam da su mislili da sam poginuo. Imao sam samo ranac na leđima", dodao je Kulibali, koji je bio jedan od boljih u timu "delfina" u nedelju popodne, a koji se Evrope domogao kao i hiljade migranata iz raznih delova Afrike i Bliskog Istoka - brodom.

"Imao sam dovoljno da jedem kod kuće, bili smo tu dve moje sestre i ja. Moj otac nije želeo da se fudbalom bavim ozbiljno. Za njega je obrazovanje bilo važno, u našoj porodici skoro se svi bave prosvetom. I otac i tetke su profesori", ispričao je Kulibali.

"Govorio je da će me odvesti na probu u neke evropske klubove, ali sam vremenom shvatio da to govori samo da bi me utišao. Rizikovao sam život zbog fudbala, uradio sam to zbog njih, zbog roditelja. Sada je sve na meni, uskoro ću biti u prilici da im pomognem".

Visoki tinejdžer rođen 3. febraura 1999. godine ispričao je i kako je prešao put od Senegala do Italije.

"Platio sam za kartu autobusom od Dakara u Senegalu do Maroka i to nije bilo opasno. Opasno je postalo kasnije. U Maroku sam spavao na pristaništu brodova, nisam imao para da se ukrcam na neki od onih koji su išli prema Evropi. Jedan čovek primetio je da sam tamo nekoliko dana i pitao me je šta radim i zašto spavam na ulici. Rekao sam mu da čekam priliku da odem u Evropu", rekao je Kulibali.

"Nekoliko dana kasnije, prišao mi je, rekao da je dobio posao na jednom od brodova koji će isploviti za Francusku i da mogu da krenem s njim. Nije to bio brod nalik onima koje vidite na televiziji, kada prikazuju dramu s migrantima, bio je veći i prevozio je hranu. Tu je bilo još oko 20 dečaka, i ja. Fudbal je bio razlog zbog kog sam ja krenuo, za njih ne znam, nisam znao koji su njihovi snovi", rekao je i dodao:

"Sama plovidba nije bila strašna, ali da se nešto dogodilo, ne bih preživeo jer nisam znao da plivam".

Kulibali se domogao Evrope, ali nije lako dobio šansu da pokaže šta zna s loptom. Mnogi su imali predrasude, ne samo u razgovorima o fudbalu.

"Ponekad me u Italiji nazovu 'onaj s broda' samo da bi me uvredili, ali to me ne dotiče. Tako sam došao ovde i nisam drugačiji od svih ostalih koji su došli brodom".

Kulibali je obilazio klubove, samim tim i gradove, tražeći šansu da se priključi treninzima…

"Kada je bilo najteže? Na početku, u Livornu. Dok sam igrao fudbal na plaži, upoznao sam čoveka koji je rekao da će me odvesti tamo i predstaviti 'nekim ljudima', a onda sam se jednog jutra probudio u hotelskoj sobi i njega jednostavno nije bilo. Samo je nestao. Nisam imao para da platim sobu, nisam nikoga poznavao i nisam govorio italijanski", rekao je i dodao da negde nije dobijao šansu samim tim što je ilegalno ušao u zemlju, pa ni zaposleni u klubovima i fudbalskim školama nisu želeli da rizikuju s njim.

"Morao sam ponovo da spavam po ulicama i čekam da mi neko da sendvič. Otišao sam u Rim gde sam pričao sa nekim ljudima koji su mi rekli da u mlađim kategorijama Peskare igra nekoliko igrača iz Senegala i da bih mogao da probam tamo. Ukrcao sam se na voz, nisam imao kartu, ali sam želeo da stignem što pre. Onda sam u Rosetu izašao na pogrešnoj stanici i morao da prespavam pored jednog fudbalskog terena, gde me je policija pronašla i prebacila u prihvatilište u Montepaganu".

Nešto kasnije, Kulibali se domogao trening centra Peskare i, ispostavilo se, da je savet koji je dobio u Rimu bio pravi - prihvatili su ga. Nakon neuspešnih proba u Ćezeni, Livornu, Sasuolu, Romi i Askoliju - zadržan je, iako nije bio školovan fudbaler.

"Igrao sam malo fudbal u školi u Senegalu i učio sam igrajući na ulici, ispred kuće. Ostalo sam 'skidao' sa TV-a, gledao sam mnogo utakmica i posle pokušavao da izvedem neke poteze", rekao je simpatični mladić.

1/0
Vidi galeriju
undefined Momak koji je rizikovao život da bi postao fudbaler.



Njegova hrabrost, ili ludost, doveli su ga u situaciju da posle 20 minuta profesionalnog fudbala u meču sa Atalantom, prvu utakmicu u karijeri počne protiv drugog najtrofejnijeg kluba u Evropi, protiv sastava u kom nastupaju neki od najskupljih igrača Serije A.

"Šta me je ta utakmica naučila? Da bih možda jednog dana mogao da igram na tom nivou", ostao je Mamadu skroman, ali i realan.

"Uveren sma u to jer mislim da se stvari događaju prirodno, s razlogom. Inače, Milan je klub za koji sam navijao od malena. Milan, Mančester junajted i reprezentacija Francuske".

Upitan je i kako su njegovi roditelji reagovali kada se konačno javio…

"Moj otac je bio strog. Da se ovo dogodilo pre dve godine, ne bih smeo da mu se javim iz Francuske jer bi me naterao da se vratim. Sada pričamo svakog dana, kaže da je srećan zbog mene, a i ja sam se izvinio. Nisam video ni tatu, ni mamu dve godine. Nedostaju mi, naročito mama. Kada sam otišao, ona je plakala, nije verovala da sam i dalje živ", ispričao je sa suzama u očima.

"Sada? Sada je srećna!"