MONDO na malim terenima: Tamo gde je fudbal počeo

Kada se u prvoj polovini oktobra u najjačim fudbalskim ligama Evrope zaustave nacionalni šampionati, na scenu stupa jedan relativno nov događaj - „Non-League Day“.

Ova manifestacija, osmišljena 2010. godine u Engleskoj, čvrsto je vezana za „kolevku fudbala“. Te subote, kada Premijer liga i Čempionšip hiberniraju, niželigaški fudbal oživi jače nego ijednog drugog vikenda.

Tada celokupnu pažnju dobijaju amaterski i poluprofesionalni klubovi. Te subote je njihov dan.

Dan niželigaša, ako dozvolite da ga tako prevedem, uvek „pada“ tokom oktobarske reprezentativne pauze.

Fudbalska javnost na Ostrvu okrene se malim klubovima, priča njihove priče, daje im priliku da iskažu svu važnost koju imaju, ne samo u engleskom fudbalu, već i čitavom društvu.

I zaista, ta čvorišta lokalnih zajednica okupljaju ljude svih uzrasta i pozadina, okupljaju ih oko jedne stvari koju svi sigurno vole – fudbal.

/MONDO U "BETON" LIGI: ŠTA AKO VAM KAŽEM DA SAM GLEDAO BOKU U RESNIKU?/

Svake godine kada se taj datum približi – ove je to bio 12. oktobar – javi se potreba da čujem nove priče. Samo što ovoga puta ne želim da ih „čekam“ na britanskim sajtovima. Ove godine sam rešio da ih sam potražim. U svom komšiluku.

Razgovarajući sa kolegom Nikolom, došli smo do zaključka da „Dan niželigaša“ vredi posvetiti klubovima u našoj blizini. Dogovorili smo se da tokom vikenda posetimo četiri utakmice, od kojih tri u subotu.

Dok je Nikola išao na Carevu ćupriju – imao je i dobar razlog - moj „start“ bio je u srcu prestonice. Jutarnji termin i meč GSP Polet Dorćol - IMT, na mestu gde je sve počelo...

„U srpskoj istoriografiji zapisano je da je fudbalsko doba počelo prvom igrom na dva gola, s naduvanom kožnom loptom koja je šutirana nogama, 19. maja 1896. i po srednjoevropskom vremenu u 15 časova. Na prostoru između kalemegdanskih zidina i Kule Nebojša obeleženi su golovi. Ko zna kako, verovatno kamenjem i ciglama, ili skinutim odelima... Vreme je bilo toplo, prolećno, prepuno nabujalog zelenila i čistog vazduha“, zabeležio je Aleksandar Mihajlović u feljtonu „Novosti“ o fudbalskim počecima na ovim prostorima.

Baš tu sam se, nimalo slučajno, zadesio 123 godine kasnije, baš tu, pokraj srednjovekovnih zidina, sa pogledom na Kulu Nebojša.

Dolazak na stadion FK „GSP Polet Dorćol“ je drugačiji od ostalih. Put od gužve tipične za centar grada do oaze zelenila ograničene golovima prelazi se vrlo brzo.

Iako neuglednog prilaza i tesnog parkinga, to zaboravljate čim se malo pomerite od ulaza. Ispred sebe vidite teren - prvi, drugi. Uz njih su i klupske prostorije - prve, druge.

„Mi smo dva kluba u jednom. Pre dve godine smo se fuzionisali, kao najljući rivali“, započinje Nemanja Momić za MONDO, generalni sekretar kluba.

„To vam je kao kad bi se spojili Crvena zvezda i Partizan“, kaže sa širokim osmehom.

Dočekuje nas u onim daljim klupskim prostorijama i insistira na nadimku Moma. Taj trošni kućerak u kojem su smeštene i svlačionice pokazuje realnost nadmetanja u nižim ligama.

GSP Polet Dorćol nastupa u Srpskoj ligi, grupa Beograd. To je treći rang takmičenja, a prvi ispod dva nacionalna ranga. Iako su samo jedan nivo ispod takmičenja po čitavoj Srbiji, klubu sa Dorćola je već dovoljno teško da bi o tome razmišljao.

Njihove muke bile su posebne. FK GSP Polet i FK Dorćol morali su da progutaju ponos i višedecenijski rivalitet. Spajanje sa onom drugom stranom postala je neminovnost.

„Naravno da su razlog za fuziju bile finansije. Sada imamo jedan tim, jedan stručni štab, jednu upravu. Troškovi su prepolovljeni. Čak i oni koje ljudi obično zaboravljaju poput organizovanja utakmice“, ističe Moma.

Kako onda to zapravo izgleda? Kako pomiriti najbliže rivale na svetu, one čiji su tereni fizički spojeni? Biranim rečima, kaže da je bilo nezgodno dogovoriti ko će preuzeti koju poziciju u klubu.

„Muka natera. Nemamo mnogo prihoda, a recimo samo za organizovanje ovakve utakmice nam je potrebno oko 35.000 dinara. Imamo 15 takvih u sezoni“, kaže Moma blago sležući ramenima.

Napominje da su sa razlogom na novom grbu zapisane obe godine osnivanja klubova, 1929. za GSP Polet i 1952. za Dorćol.

„U Agenciji za privredne registre mi se i dalje vodimo kao dva kluba, ali imamo jedan zajednički tim. Ovo nam je kao neki predbračni ugovor – da vidimo ko šta donosi u brak“, iskreno se smeje naš sagovornik.

Zanimljiviju utakmicu teško da smo mogli da odaberemo. Gosti sa Novog Beograda bolje počinju i prete preko Stefanovića i Rakonjca.

Navijači su raštrkani. Jedni su odabrali sunce i jedinu pravu tribinu, drugi su hlad potražili sa druge strane, na zidiću, par metara iznad igrališta. Treći, pak, su iza gola, na terasi onih drugih klupskih prostorija, koje su nekada pripadale samo Poletu.

Dok gosti i dalje kontrolišu dešavanja na terenu, otac jednog igrača IMT-a se raspituje da pogleda protokol. Na moju krajnje kreativnu opasku da je lepo vreme, kao da je već unapred imao spreman odgovor.

„Može i kiša da pada, samo da mi pobedimo.“

Na terenu je postajalo sve zanimljivije. IMT je poveo posle napada po levoj strani, a Rakonjac precizno šutira iz okreta za radost gostujućeg tima. Sočni povici domaćih navijača kao da su probudili momke u plavo-beloj opremi, pa je levi bek Stevanović ubrzo izjednačio odličnim udarcem pod prečku - 1:1.

Iako je bilo još dosta vremena do poluvremena, gosti su bivali nervozniji, a meni je postajalo jasnije da na ovakvim terenima ima mesta za svakoga.

Tri gospodina su sedela perfektno odeveni u moderna odela i tek bi ponešto tiho prozborili među sobom. Nedaleko od njih sedeo je još jedan čovek koji se obradovao mom protokolu.

Sada već po navici, pitam za koga navija. Dobijam odgovor da je skaut Spartaka iz Subotice.

Da mi je da sam video svoje iznenađeno lice u tom trenutku. Nosio je običnu crnu trenerku i nije želeo da protokol traži u klubu, da ne bi privlačio pažnju.

Nije podsećao na gospodina Labuda, ovih meseci ponovo aktuelnog u reprizi "Porodičnog blaga", a u razgovoru koji se nenadano odužio, saznajem da se zove Nenad Antonijević.

Došao je da pogleda trojicu igrača. Svi su u igri od početka utakmice, ali ne odgovara mu kvalitet terena.

„Itekako ima talenta u ovakvim ligama, zato i dolazim da gledam. Ali evo vidi kako lopta odskače posle običnog dodavanja. Kako ja onda nekome da ocenim kakvu tehniku ima“, pita se na glas.

Rešio sam da čoveka ostavim na miru i pustim da zapravo pogleda utakmicu. Tek što sam produžio dalje, prvo poluvreme je završeno i kolega Stefan i ja, naoružani fotoaparatom i diktafonom, odlazimo na terasu iza gola. Starija gospoda sede za stolom i uz pokoju "domaću ljutu" gledaju dobar fudbal.

„Popijte po rakijicu, znate kakva je“, kaže nam izvesni čika Maksa nakon što smo se predstavili. Iako već u poodmaklim godinama, pun je energije i brzo prelazi sa teme na temu.

Čas nas nudi pićem, čas priča kakve igrače ima GSP Polet Dorćol, a onda se vraća na prošla vremena.

„Igrao sam i ja nekada za Polet! To je bila 1972/73, a sada radim u FK Grafičar“, objašnjava i vraća se na aktuelnu utakmicu.

„Jeste videli ovu dvojicu bekova kako igraju? Ovaj jedan već ima ponude Zlatibora i Javora, samo trče napred-nazad", nastavlja se priča u nedogled.

I posle toliko decenija, i dalje dolazi pokraj Kalemegdana, da gleda svoj nekadašnji tim. Jer, gde bi drugo bio? Na pitanje kako to da su se dva rivala fuzionisala, odmahuje rukom.

"Ma to su i dalje dva kluba...", kaže čika Maksa i pokazuje ka golmanu Milošu Gordiću. "Ovaj mali je strašan..."

Rakijicu smo odložili za neki naredni put, dok nam vremešni gospodin objašnjava da do druge, improvizovane tribine, možemo da stignemo samo okolnim putem.

Pištaljka se već čula kada smo morali da izađemo sa stadiona, vratimo se do obližnje raskrsnice i tek onda se popnemo na brdo koje vodi do tog visokog zida sa kojeg se posmatra meč iz debelog 'lada.

Fudbal je u nastavku bio još bolji. IMT je sve više jurio da postigne gol, "vezli" su na sredini terena igrom kratkih dodavanja. Oni koji ne zalaze na "male terene" bi se iznenadili kvalitetom fudbala. "Nije to tako daleko od Superlige", što bi rekao Spartakov skaut Nenad.

I atmosfera je bivala sve uzavrelija. Opet je IMT malo bolje startovao, ali su domaći poveli 2:1.

Zabava je tada mogla da počne. Svaki klizeći postajao je žustriji, a kada je Terzić postigao lep gol levicom i izjednačio na 2:2, ono pravo je tek stiglo.

"Jesi ti mangup neki? Tišina tamo", omaklo se pomoćnom sudiji u pravcu kapitena Polet Dorćola u jednoj situaciji.

Zamerke na sudiju postale su najglasnije kada je zbog igranja rukom dosuđen penal za IMT. "Ma navlače sudije", odmah se začulo zapomaganje sa tribina, jer poznato je, sudija mora da je protiv vašeg tima.

"'Ajmo crveni, bolji smo", uzvraćali su navijači IMT-a.

Kada je Stefanović šutirao iz penala visoko preko gola, domaći su to burno proslavili. Vreme je prolazilo, a favorizovani gosti su morali da "zapnu".

Nekoliko oštrih faulova i ritam meča opada, onda sledi par kontranapada sa jedne na drugu stranu da sve to "izniveliše". IMT je tri puta pogađao okvir gola u drugom poluvremenu, imao prilike posle kojih je svima ostajalo nejasno kako nisu postigli treći gol.

Ona stara "da kazna uvek usledi" ne važi samo za najveće utakmice, već je to slučaj i na malim terenima. Igrači "traktorista" su izgubili loptu u nadoknadi vremena i domaći u kontri stižu do pobede preko Dabića. Uzet je "skalp" do tada neporaženom lideru i ceo tim je pojurio junaku utakmice u zagrljaj.

Gosti sa tribina su već gledali kako da se spuste sa zidina, dok su domaći euforično slavili. I oni iz prvih klupskih prostorija, i oni iz drugih. Zajedno, kao jedan klub. 

Dok se spuštamo ka okretnici tramvaja 11, shvatam da je gospodin sa početka utakmice bio u pravu. Nije padala kiša, a ni IMT nije slavio.

U društvu kolege Stefana i dobrog druga Đuke, nastavljam dalje. Zaputili smo se ka Novom Beogradu. Tamo FK Bežanija dočekuje ekipu Dedinja.

Iako klub dobro poznat široj javnosti, vremena su se u Bežaniji promenila. Klub koji je u sezoni 2007/08 igrao Kup UEFA, sada je deo "beton lige". Nema niže od Međuopštinske lige Beograda, možete bez brige da završite na poslednjem mestu.

"Derbi začelja, pa to obećava", kaže Đuka dok prolazimo pored crkve Svetog Georgija, "prvog komšije" FK Bežanija.

U pravu je. Došli smo da gledamo dva do sada najslabija tima u najslabijoj ligi. Dedinje još uvek nema nijedan bod posle sedam kola, dok su domaći upisali tek jedan trijumf.

Nije nam dugo trebalo da shvatimo da je odlazak na ovakve utakmice rezervisan isključivo za prave entuzijaste. Ništa nije odavalo utisak da će se ovde ubrzo odigrati utakmica. U prostorijama kluba smo potražili protokol, ali se činilo kao da u njima nema nikoga.

U dugačkom hodniku na zidovima su fotografije i uramljeni dresovi bivših igrača Bežanije. Izdvajaju se Antonio Rukavina iz Borusije Dortmund i Žarko Lazetić i Mladen Božović iz Partizana.

Tek, u jednoj prostoriji nailazim na dva gospodina. Samo je par minuta pre 14.30, ali protokol još uvek nije odštampan. Mada, gde žurimo?

Na prvi pogled je bilo jasno zašto se radi o šestom rangu takmičenja. Ritam je daleko sporiji od onoga što smo gledali na Kalemegdanu i greške su veoma česte. Na tribinama je tek nešto više ljudi nego igrača u protokolu.

Međutim, u 20. minutu je viđen najlepši potez na meču. Napadač Dedinja Vukašin Terzić izlazi sam pred golmana Bežanije i "šmekerski" ga lobuje na iznenađenje svih prisutnih.

Desetak minuta kasnije Bežanija uspeva da izjednači preko Samardžića. Bio je precizan iz penala i taj rezultat je bio na snazi sve do nadoknade utakmice. U međuvremenu, bilo je od svega pomalo.

Iako igraju u "beton ligi", igrači pokazuju koliko im je stalo. Pokušavaju da napade započinju iz poslednje linije, kao što je to danas moderno u najjačim ligama sveta.

Često se u žaru borbe deru jedni na druge. Poneko zakasnelo dodavanje izaziva frustracije, a Milosavljević, "desetka" Dedinja, naročito se ljutnuo na svog defanzivca.

"Ma nemoj da mi izmišljaš spoljnom, namesti je i lepo dodaj", odjekivalo je ispod bežanijskog brda. Jedan igrač Dedinja je čitav meč pomoćnog sudiju zvao "Lepi", kao da su pre utakmice zajedno bili na pivu, i niko od sudijske trojke se zbog toga nije ljutio.

Na tribinama je posebno upadala u oči jedna devojka. Sedela je sama i čitala knjigu crne korice, tek povremeno gledajući ka terenu. Iz nekog razloga, čak dvojica kamermana su snimala meč, a u crkvi pored je u toku bila svadba. Pred kraj meča su se iz porte oglasili i trubači.

Bežanija je u poslednjem minutu nadoknade stigla do 2:1 udarcem sa oko 20 metara, a u tom trenu nekoliko igrača Dedinja je samo ostalo da leži na veštačkoj travi. Ostali su i bez tog prvog boda u sezoni...

Ali ako već neće ispasti iz lige, čemu onda sva ta frka? Trener Bežanije Aca Bakić nam objašnjava posle utakmice.

"Volimo fudbal. I mi smo prošle godine igrali drugi rang, a sada smo u šestom. Igramo samo sa omladincima i opet nam nije teško. Ljubav prema fudbalu vas tera na takve stvari", govori Bakić za MONDO, vidno zadovoljan što je njegov tim ipak slavio.

Otkud onda Bežanija u "beton ligi"?

"Doneta je odluka da svi članovi Prve lige Srbije od ove sezone moraju da prijave svoje igrače i da im plaćaju doprinose i to bi nam donelo troškove dva do tri puta veće od našeg budžeta. Prihvatili smo da moramo da napustimo takmičenje i počnemo ispočetka", objašnjava Bakić.

Klub koji postoji već 95 godina, kaže Bakić, zdravo funkcioniše uprkos trenutnoj situaciji. Iako više nemaju profesionalnu ekipu, žele da privuku klince iz okoline i tako ih zadrže što dalje od ulice. Ako to na kraju nedelje rezultira pobedom, onda im je ceo posao lepši.

"Radimo predano i ne brinemo. Znamo da ćemo se vratiti tamo gde smo bili."

Drugi deo reportaže imaćete priliku da čitate u utorak 15. oktobra.