Nikola Komazec je u 15 godina dugoj karijeri nastupao za klubove iz 12 različitih zemalja i još uvek nema nameru da stane. Za MONDO je govorio o ponudi Crvene zvezde, pecanju sa Ljubom Fejsom i putu koji je prevalio igrajući na tri različita kontinenta.
Razgovor sa Nikolom Komazecom želeo sam da napravim već punih osam i po godina.
Bilo je leto 2011. i kao klinac u srednjoj školi i dalje sam sanjao da ću postati sportski novinar. Bio sam i zaluđenik za igricom "Football Manager", u kojoj je Komazec, do tada napadač Hajduka iz Kule, bio jedan od poznatih igrača.
Par godina ranije je na igrici bio "napravljen" toliko dobro da sam u svakom domaćem, a ponekad i stranom klubu, jednostavno morao da "budem trener" Nikoli Komazecu. Bio je domaća "FM legenda".
U to vreme, s početka decenije, Nikola je tek napustio Hajduk i zaputio se u rumunski Petrolul. Sada, kada je 2019. godina na izmaku, potpisao je novi ugovor za Kiči, jedan od najjačih klubova iz Hongkonga.
Između te dve tačke, prošao je 11 zemalja na tri kontinenta, promenio pregršt klubova i sada je dobio priliku da bude napadač tima za koji je ne tako davno igrao Dijego Forlan.
"Kiči me je pratio već godinama dok sam igrao za druge klubove i sada se sve poklopilo da potpišemo ugovor. Nedavno sam postao slobodan igrač i prešao sam u trenutno najbolji klub u Hongkongu. Velika je satisfakcija da je nekada prvi strelac Svetskog prvenstva nosio ovaj dres", počinje Komazec u razgovoru za MONDO.
Razgovor se odvija pomalo otežano. Nikola se u tim trenucima seli iz jednog dela Hongkonga u drugi, a vremenska razlika sa Beogradom je sedam sati. Ipak, uporan je da podeli svoju priču, bilo iz taksija ili dok čeka na useljenje u novi dom.
"Posle ove četiri godine Hongkong je kao moja druga kuća. Fantastičan grad, fantastična država. Prelepo je za život i ovde sam se zaista uklopio. Osećam se kao da sam u Srbiji", kaže Komazec.
U njegovom novom klubu je jedno poznato ime.
"Trener mi je Blaž Slišković i čast mi je da radim sa njim. Svi znamo ko je on. On je jedan od krivaca što sam došao u Kiči, ali su u tome učestvovale i gazde kluba koje su me poznavale od ranije. Nismo puno razgovarali, ali nadam se da ćemo zajedničkim snagama osvajati trofeje za Kiči", kaže Komazec po potpisivanju ugovora za svoj 16. klub u karijeri.
I dok u čitavoj gunguli pričamo o kvalitetu fudbala u Hongkongu i ulaganjima u taj sport koja, iako ne kao u Kini, postaju sve veća, Nikola se rado seća perioda kada je igrao u Srbiji. U sezoni 2004/05, kada je zemlja imala malo duže ime, Komazec je sa nepunih 17 godina debitovao za Hajduk iz Kule.
"U Hajduku sam počeo da igram ozbiljan, seniorski fudbal", priseća se Komazec.
"Tu sam psihički i fizički ojačao i očvrsnuo. Doživeo sam dosta lepih trenutak, ali i onih manje lepih jer je to u našem fudbalu nekako normalno. Ali po lepom pamtim to vreme. Igrao sam kvalifikacije za Kup UEFA. Tada je bilo teško debitovati kao tako mlad igrač. Morao si baš da zaslužiš, u čemu sam ja uspeo kod trenera Borisa Bunjaka", govori u dahu.
U tom klubu je igrao pored FIlipa Kasalice, Branislava Trajkovića, ali i još nekoliko poznatih imena.
"Ljubomir Fejsa, naravno, koji je i moj kum i jedan od mojih najboljih prijatelja. Tu je bio sjajni Anđelko Đuričić koji je sa Srbijom išao i na Svetsko prvenstvo. Od "stare garde" moram da spomenem da sam imao čast i privilegiju da igram sa Dejanom Osmanovićem. Bio sam s njim u timu kad sam bio klinac. To je bilo sjajno iskustvo i od njega se moglo dosta naučiti."
Klub iz Kule je 2013. godine zbog finansijskih problema bio izbačen iz Superlige i na njegovo mesto u nižim ligama osnovan je "Hajduk 1912".
"To je katastrofa za srpski fudbal. Hajduk je od raspada stare Jugoslavije bio među pet-šest najboljih timova u zemlji i klub koji je igrao i u Evropi. Takav klub ne zaslužuje da se trenutno nalazi u nižim ligama. Nadam se da će se vratiti na svoj nekadašnji nivo."
Kako kaže, nije ni mogao da pretpostavi da će jednog dana obići toliko sveta igrajući fudbal. Nastupao je u okruženju, u Rumuniji, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, ali i Gruziji, Egiptu, Norveškoj, Južnoj Koreji, Tajlandu, Libanu, Indoneziji... Kada mu kažem da je "fudbalski globtroter", insistira da je srećan kakvu je karijeru napravio.
Najzvučnija imena klubova za koje je nastupao su definitivno Maribor i Sarajevo.
Komazec je u karijeri nastupao za Hajduk iz Kule, Petrolul, Maribor, tajlandske Sufanburi i Pataju, Sarajevo, korejski Busan, norveški Haugesund, Dinamo Batumi iz Gruzije, egipatsku Smouhu, libanski Salam, indonežanski Bajang, kao i klubove iz Hongkonga - Pegasus, Saut Čajna i Sautern Distrikt.
"U Mariboru sam imao jako dobar odnos sa Zlatkom Zahovićem i bila je velika šteta što nam je za jedan gol protiv Dinamo Zagreba izmakla Liga šampiona. Sarajevo u Evropi još nije dostiglo taj nivo Maribora, ali je to klub sa dušom i za taj grad me vežu najlepše uspomene. Nikada neću zaboraviti kada mi je u Sarajevu pevao ceo stadion", kaže Komazec, koji je u čuvenom bordo dresu na 19 utakmica postigao 14 golova.
Posle sjajnog golgeterskog učinka u Sarajevu, mogao je da se dogodi i prelazak u redove nekadašnjeg prvaka Evrope.
"Posle Sarajeva, imao sam ponudu Crvene zvezde, od tadašnjeg sportskog direktora Zorana Stojadinovića. Bila je i ponuda iz Irana, ali sam na kraju izabrao Južnu Koreju. To je najjača liga u Aziji i naravno da je za to najveći razlog bio finansijske prirode. Teška srca sam otišao iz Sarajeva, ali je i novac ipak bio dosta bitan. Bila je to velika promena, ali sam se nekako brzo prilagodio u Koreji", iskreno otkriva 32-godišnjak iz Crvenke.
Kako uopšte dođe do takvog transfera na drugi kraj sveta?
"Oni imaju skauting službu koja radi u svakom delu Evrope. Imaju na području Balkana svoje ljude i apsolutno sve prate. Pogodilo se da je njima bio potreban napadač, a ja sam se u Sarajevu baš pokazao."
Kada god govori o Aziji, kod Komazeca je gotovo svaka reč pozitivna. Šta je to što mu se toliko dopada?
"Navikao sam se na Aziju. Na Tajlandu mi je bilo izvanredno, kao i u Indoneziji. Po azijskim ligama su puni stadioni i dobra je atmosfera. Zanimljivo je da kada u Aziji izgubiš utakmicu, i dalje podjednako navijaju. Gledaju te kao u boga, cene te. Nije kao u Evropi, gde je "kraj sveta" kada izgubiš. Kultura navijanja je drugačija. Volim da igram pod pritiskom, ali ipak je ovde sve to na manjem nivou. Nisu mnogo agresivni u tom smislu, tako da je i to pozitivno."
Imajući u vidu da je Evropu, Afriku i Aziju već "čekirao", hoće li i četvrti kontinent doći na red?
"Nikad se ne zna. Bilo je ponuda iz arapskog sveta, gde sam već igrao, a bilo je i zadnjih godina ponuda sa Novog Zelanda. Još nije da nije bilo prilike jer su ponude iz Azije bile dosta bolje. Azija mi nekako najviše prija, ali ko zna gde ću ja sutra biti...", kao da mu se omaklo.
Već dugo je u inostranstvu i kako kaže, nije lako.
"Fali ti i zemlja i porodica. Fudbal ne dozvoljava mnogo vremena, ali inostranstvo nam omogućava da više i zaradimo i napravimo bolje karijere. Nije lako i čovek je nekad umoran od svega, ali to je sastavni deo karijere. Ujutro kad se probudiš - ide novi dan, novi cilj. Ne traje ni naša karijera dugo. Nadam se da ću ja igrati još 10 godina ako može i hoću da iskoristim svaku priliku da igram. Tako da se onda sve lakše podnese."
Dakle, pecanje u Crvenki i dalje ima prioritet...
"Crvenčanin sam, a živim u Novom Sadu već godinama kada se vraćam. Najlepše je doći svojoj kući. Nisam ne znam kakav pecaroš, ali idemo na reku. Moja dva kuma, Ljubomir Fejsa i Milan Šuširović iz Crvenke, oni su strastveni pecaroši, a ja sam tu kao treći sa strane, koji dođe i ponekad uzme štap u ruke", čuje se osmeh sa drugog kraja sveta.
O kumu Ljubomiru govori isključivo u superlativima.
"Od prvog dana se videlo, kad smo bili u Kuli pioniri i kadeti, i kad smo prvi put zaigrali, on je već tad bio na visokom nivou. Stigao je do samog vrha. Fejsa je veliki igrač i veliki radnik, sa 23 trofeja u karijeri. Izvrstan je talenat i velikim radom je dostigao vrhunski nivo. On je primer dečka kako profesionalni sportista treba da se ponaša - da bude porodičan, da bude posvećen i pošten, da vredno radi. Sve što je uradio zaslužio je svojim radom. Počastvovan sam što sam njegov kum", govori u dahu.
Ipak, nije da Komazec u Hongkongu nema društvo iz Srbije.
"Otkad je Duško Tošić došao u Gvangžu, mi smo postali prijatelji. Marko Perović, moj dobar drugar, on nas je upoznao i postali smo super drugari. Duško je momak za desetku i odlično se snašao u Kini, pruža kvalitetne partije. Često se družimo sva trojica. Malo odem ja do njih u Kinu, malo oni navrate u Hongkong..."
Komazec je na najlepši način završio 2019. godinu, stigavši do 16. kluba u karijeri. Taj broj bi lako mogao da poraste, a sebi u 2020. poželeo je pre svega zdravlje, a onda i mnoštvo novih avantura. Nakon svega toga, negde u budućnosti, čekaće ga Crvenka i njegovi kumovi sa štapovima za pecanje.
Osam i po godina kasnije, ja sam razgovor sa Nikolom napokon dobio. Valjalo bi da sad startujem stari dobri "Football Manager".
Vreme je da Komazec i ja "obnovimo saradnju"...