MONDO na "Renato Dalari": Hronika fudbala u Bolonji

/od reportera MONDA iz Bolonje, Nebojše Markovića/

Kako utvrđujemo koji grad je velik, a koji nije? Beograd je velik grad, zar ne? I London je, Buenos Ajres i Madrid jesu. Lista je dugačka.

Ali da bi neki grad bio istinski velik potrebna mu je i "fudbalska potvrda", da lokalni klub nešto važi u domaćim i evropskim okvirima.

Za mene to nema veze sa brojem stanovnika, već sa fudbalskom pričom grada koja doprinosi njegovoj bogatoj istoriji.

Zato Bolonja, iako sedmi najveći grad u Italiji, može da se zove velikim gradom.

Od osnivanja fudbalskog kluba 1909. godine, preko pokušaja atentata na Benita Musolinija, do jedne od najspektakularnijih titula prvaka Italije, Bolonja je videla sve.

Osnivač kluba je bio Emilio Arnstajn, Austrijanac i zaljubljenik u fudbal još iz dana provedenih u Beču i Pragu.

Dvadesetog marta biće tačno 110 godina od prve utakmice kluba (pobeda 9:1 protiv Virtusa), a nakon Prvog svetskog rata, Bolonja je nastavila da raste.

Šampioni Italije su prvi put postali 1925. godine. Do početka Drugog svetskog rata još pet puta su to uspevali da ponove, a bili su i dvostruki prvaci Srednjeevropskog kupa, preteče Kupa šampiona.

Tih čuvenih dvadesetih godina XX veka, sagrađen je stadion "Litorijale", ono što danas znamo pod imenom "Renato Dalara".

Sa gradnjom čuvenog stadiona u gradskom distriktu Saragosa, na tri kilometra od centralnog trga Bolonje, počelo se baš 1925, po osvajanju prve titule.

Izgrađen je u fašističkom stilu, a njegovu spoljašnjost i danas krasi tipična crvena cigla koju možete videti u svakom delu moderne Bolonje.

Nasuprot glavnoj tribini nalazi se kula Maraton, visoka 42 metra, i njena autentičnost punih 90 godina od izgradnje i dalje blistavo čini stadion "Renato Dalara" velelepnim.

Upravo na mestu gde je izgrađena kula, 1849. godine je ubijen Ugo Basi, italijanski revolucionar koji se borio za nezavisnost Italije od Austrougarske. Da je Bolonja uvek bila grad željan slobode, potvrdilo se i 1926.

Poslednjeg dana oktobra te godine, u gradu je bio "il Duče", na četvrtu godišnjicu od čuvenog "marša na Rim". Musolini je stigao na otvaranje stadiona "Litorijale", ušavši među masu na svom konju.

Kasnije tog dana, 15-godišnji anarhista Anteo Zamboni je u samom centru Bolonje izvadio oružje i pucao na italijanskog diktatora, ne uspevši da ga pogodi. Ubrzo je bio linčovan, a baš u blizini mesta pokušaja atentata danas se nalazi ulica "Via Zamboni".

Da je u Italiji fašistička vlast za sve nastavila da se pita, videlo se i 1934. godine, kada je bogati preduzetnik iz oblasti tekstilne industrije bio praktično primoran da preuzme fudbalski klub Bolonju.

Njegovo ime bilo je Renato Dalara.

Iako nije imao veliki interes u sportu, u narednih 30 godina Dalara će predvoditi "crveno-plave" sa velikim uspehom. Već za vreme njegovih prvih sedam godina u klubu, Bolonja je osvojila četiri od ukupno sedam titula prvaka Italije.

Upravo poslednju sedmu titulu, Dalara je zamalo "propustio" i to posle neverovatnih događaja.

Sezona 1963/64 jedna je od najkontroverznijih i najpoznatijih u istoriji Kalča.

Od ujedinjenja nacionalnog šampionata i stvaranja Serije A 1929. godine, samo jednom je prvenstvo bilo odlučeno "majstoricom" i samo jednom je slučaj dopingovanja imao velikog udela u šampionskoj trci. I jedno i drugo dogodilo se u proleće 1964.

U martu te godine, u italijanskim novinama se pojavila priča da su petorica igrača Bolonje "pala" na doping testu posle pobede protiv Torina (4:1). "Rosoblu" su tada već bili u tesnoj trci za titulu sa Interom i svaka eventualna kazna bi ih skupo koštala.

Kada je Bolonja bila kažnjena oduzimanjem bodova, oni ne samo da su zaostajali za "nerazurima", već je prema rečima čuvenog novinara Đanija Brere "umalo izbio građanski rat".

Navijači Bolonje su, između ostalog, divljali po gradu i uništavali sve automobile sa milanskim tablicama.

Pojava informacija da čitav slučaj miriše na nameštaljku i da je neko možda uticao na uzorke urina nakon testiranja, rezultirala je da kazna bude suspendovana dok se slučaj ne razreši.

Kada je u aprilu u grad stigla ekipa Intera predvođena legendarnim trenerom Eleniom Ererom, lokalni mediji su pisali da bi to mogao da bude "krvavi Uskrs". Ipak, "Litorijale" je aplaudirao igračima Intera nakon njihovog sigurnog trijumfa protiv domaćeg tima (3:1).

Mesec dana kasnije je bilo utvrđeno da u slučaju dopinga nisu bile korišćene ispravne procedure i da je čak postojala verovatnoća zamene urina, pa je prvobitna kazna protiv Bolonje bila i konačno odbijena. "Rosoblu" su ponovo bili u trci za titulu.

Kada su i Bolonja i Inter posle 34 kola završili sa istim brojem bodova, postalo je jasno da će se igrati "majstorica" koja će odlučiti pitanje šampiona.

Predsednik Bolonje Dalara je već bio čovek u godinama i slabog srca. Bilo mu je savetovano da se ne uzrujava, ali na sastanku fudbalske federacije 3. juna, ušao je u raspravu sa predsednikom Intera Anđelom Moratijem (ocem Masima Moratija) oko pitanja novčanih bonusa za igrače.

Iznenada je kolabirao i pomoći nije bilo. Dalara je preminuo praktično na rukama Moratija.

Četiri dana kasnije, na krcatom "Olimpiku" u Rimu, Bolonja je savladala Inter 2:0 i osvojila sedmu i poslednju titulu u istoriji kluba. Dalara je bio "ispraćen" na najbolji mogući način...

Tačno 20 godina od njegove smrti, "Litorijale" će postati "Stadio Renato Dall'Ara", ali Bolonja nikada neće ponoviti uspeh iz 1964. godine.

Samo su još 1966. završili na drugom mestu, baš iza Intera, a početkom devedesetih su ispali u Seriju C.

Danas su stabilan član Serije A i slavni dani kluba su daleka prošlost. Nova realnost je prihvaćena i u njoj lokalci umeju da uživaju, na čelu sa trenerom Sinišem Mihajlovićem.

Popularni "Sinisa", kako ga Italijani oslovljavaju, uživa veliku podršku među navijačima. Bolonja igra "ratnički" fudbal, nalazi se u udobnoj sredini tabele i to se ceni.

Roko, prodavac u zvaničnoj prodavnici Bolonje u okviru kompleksa stadiona, najbolji je pokazatelj koliko je Mihajlović poštovan u gradu na severu Italije.

"Forza Sinisa! Numero uno Sinisa", uzvikivao je grupici srpskih novinara kada je shvatio odakle dolazimo.

"Uspeće on, pobediće jer je jak", govorio nam je o Mihajlovićevoj borbi protiv leukemije dok smo razgledali koje ćemo darove poneti za Beograd.

Iako smo samo desetak minuta proveli u malom klupskom šopu, Roko je nekoliko puta razgovor vraćao na "mister Sinisu", mašući rukama u tipično italijanskom stilu, nekoliko puta se čak pesnicom udarajući u levu stranu grudi...

Na "Renato Dalaru" smo ušli kao u supermarket.

Sva vrata su bila otvorena i nigde ispod severne tribine nije bilo ikoga da nas presretne. Očekivajući da će nas neko negde zaustaviti i zamoliti da napustimo stadion, to se nije desilo.

Severna tribina je poznata kao "curva Bulgarelli", po Đakomu Bulgareliju, legendarnom igraču koji je odigrao preko 400 utakmica za Bolonju i odatle smo polako šetali ka kuli Maraton i istočnoj tribini.

Kao deca smo "blenuli" na sve strane, komentarišući svaki detalj i svaki mural na koji smo naišli u prolazu.

Odjednom smo se našli u ravni sa centrom terena, ispod tribine gde je nekada stajala Musolinijeva statua na kojoj jaše konja.

Prizor koji kamera ne može da dočara (ili bar mi nismo dovoljno vešti), a ispred nas teren i na njemu upaljene prskalice osvežavaju travu.

Nije nam bilo teško da odemo sve do južne tribine, nazvane po Arpadu Vajsu, mađarskom treneru Bolonje iz predratnih godina, kojeg su nacisti ubili u koncentracionom logoru tokom Drugog svetskog rata.

Iz hladovine Vajsove tribine, kula Maraton se još lepše prikazala, ali je našem putu oko unutrašnjosti stadiona tu morao da dođe kraj.

I šta kažete, je l' Bolonja velik grad?