Ovaj 29-godišnji Mojkovčanin počeo je da se bavi fudbalom u malom mestu, želeo je da postane kao njegov idol - Alesandro Nesta. Fudbalsku afirmaciju sticao u Srbiji. Najpre u BSK-u iz Borče, a potom i u Partizanu, koji mu je bio "odskočna daska" da krene u "pečalbu". Samo jedna sezona u Partizanu bila je dovoljna da ovog stamenog Crnogorca primete širom Evrope, a najkonkretniji je bio Mančester siti. Posle godine provedene u Mančesteru, otišao je u Fiorentinu, a posle tri sezone, otišao je u još jednu jaku evropsku ligu - Primeru. Već pet godina je član madridskog Atletika.
U intervjuu španskom "El Mundu", Savić je govorio o odrastanju u 90-im godinama prošlog veka na Balkanu, karijeri u Srbiji, ali i odnosu Srbije i Crne Gore, sa osvrtom na sticanje nezavisnosti 2006. godine.
Početak intervjua bio je vrlo zanimljiv. Nakon što je novinar napravio paralelu sa njegovom igrom, koju krasi velika borbenost, neodustajanje, Savić je rekao da bi, kad bi mogao da bira vreme u kojem bi živeo, izabrao Spartu. "Voleo bih da bar jednu godinu živim u tom vremenu. Spartanci su bili ratnici, borci, nikada nisu odustajali. Takav sam i ja na terenu, nikad se ne predajem", kaže ovaj iskusni defanzivni fudbaler.
To objašnjava i tetovažu na njegovoj ruci - Spartanski ratnik. "Volim tetovaže, imam i mapu Evrope na telu, kao i sliku svog pokojnog oca. Uradiću još neku, ne stajem na ovih nekoliko".
Pred duele sa Liverpulom u Ligi šampiona, Savić se poziva upravo na jedan od "spartanskih" slogana: "Ne bojimo se nikog!".
Ipak, upitan, da može da bira, kojeg od trojice napadača Liverpula ne bi voleo da čuva - Salaha, Firmina ili Sanea, odgovara kroz smeh: "Ako mogu da biram, ne bih voleo nijednog od njih trojice da vidim na terenu. Liverpul ima ubitačnu navalu, ali ne samo napad, već i oni koji su u srednjem redu, stalno nadiru".
Savić je rođen u ludo vreme na Balkanu (mada u ovom regionu, uz povremene pauze, nikad nije normalno), 1991. godine, na početku krvavog rata od kojeg se i danas oporavljamo.
"Ne sećam se mnogo tog vremena, jer sam bio baš mali. Ali, od onda kada pamtim, sećam se tenzija. Crna Gora je najmanje učestvovala u tom ratu, ali svakako je to ostavilo mnogo negativnih posledica po sve ljude. Srećom, kako vreme prolazi polako se to zaboravlja. Sport je umnogome pomogao da se obnavljaju prijateljstva. To vruće okruženje je vremenom počelo da se hladi i smiruje i sada je najvažnije da se sve vrati u normalu. Svi mi zajedno moramo da imamo dobre odnose, veze, jer smo komšije i ne smemo da gledamo ko odakle dolazi. U životu su najvažniji ljudi, ne zastave", trezveno i mudro zbori crnogorski reprezentativac.
Upitan kako gleda na proces odvajanja Crne Gore od Srbije, koje je ostvareno na referendumu 2006. godine i "da li se sada živi bolje", Savić odgovara da čin nezavisnosti jeste bio važan za Crnu Goru, ali da je još važnije što je sve to prošlo mirno.
"Srbija je zemlja iz koje sam otišao u svet, iz Partizana sam se vinuo u elitu, moja majka je iz Srbije, imam rodbinu u Srbiji. Drago mi je što je taj proces prošao mirno", dodaje Savić.
Na pitanje da li vidi neku paralelu između Crne Gore i Katalonije, koja godinama, decenijama, traži nezavisnost od Španije, Savić je ovako odgovorio: "Nemam mnogo informacija i saznanja u vezi sa tim, iskreno. Znam da taj problem postoji. Nećete mi verovati, ali nisam gledao televiziju DESET GODINA! Odgledao sam jednu utakmicu i to je to".
Svlačionica Atletiko Madrida je Jugoslavija u malom. Tu su Slovenac Jan Oblak, Srbin Ivan Šaponjić, Hrvat Šime Vrsaljko i Crnogorac Stefan Savić.
"Nedostaje nam još samo neko iz Bosne (smeh). Mi smo svi prijatelji, družimo se, pomažemo jedan drugom, pokušavam uvek da pomognem ljudima sa Balkana. Sport mora da bude iznad politike. Uvek", kaže Savić.
Od nabrojanih, izdvaja Slovenca Oblaka sa kojim je najveći prijatelj. "Razumemo se od prvog dana kada je došao i odlično se slažemo".
Savić odaje utisak nekoga ko je vrlo ozbiljan, pogotovo na terenu, ali privatno, kaže, voli šalu i da stalno našali, na jednom od nekoliko jezika koje govori (Šoanski, italijanski, engleski i naravno srpsko-hrvatski ili kako god da nazovete ovaj kojim se služimo).
Na pitanje kako to da tako dobro govori šanski jezik, kao da je rođen u Španiji, Savić odgovara da je sve naučio slušajući ljude, a da nije ni imao časove.
"Znam i italijanski, koji mi je pomogao da lakše razumem i progovorim na španskom jeziku. To što sam ga svakodnevno koristio u komunikaciji sa ljudima mi je pomoglo da ga naučim i da ovako tečno govorim.Kada nešto ne razumem, odmah se unervozim. Mnogo je važno da kada dođete u neku zemlju, naučite jezik koji ljudi pričaju kako biste se lakše uklopili i integrisali", savet je Stefana Savića.
Ima sjajnu saradnju sa Dijegom Simeonom. "On mi je mnogo pomogao da se razvijem, kako u igri, tako i na način na koji treba gledati fudbal. Naučio me je da igraš onako kako treniraš i njegov konstantni entuzijazam je tuicao na to da stalno unapređujem i sebe i igru", kaže Savić.
Na pitanje zašto je izabvrao fudbal i zašto baš poziciju u odbrani, Savić kaže da je oduvek trčao za loptom. "Fudbal sam počeo da treniram sa 6 godina, kada sam i pošao u školu. Oduvek sam voleo da branim gol i otkako treniram igram na ovoj poziciji, centralnog defantzivca".
Poput mnogih dečaka koji vole fudbal i žele da postanu fudbaleri i Savić je imao svoje idole. Bez premca, na prvom mestu je Alesandro Nesta, ali pominje i trojicu Crnogoraca - Dejana Savićevića, Predraga Mijatovića i Mirka Vučinića, protiv kojeg je i igrao dok je bio član Fiorentine.
A da nije fudbaler, šta bi izabrao? I šta radi kad nije na treningu ili na utakmici?
"Volim rukomet, baš sam ga se naigrao kao dete. Bio sam golman i nisam bio loš. Kad nemam obaveze, najvoiše volim da slušam muziku, kako onu našu, tako i neku drugu. Saigrači su me 'naložili' na rege. Inače, volim da sam fokusiran na fudbal. Važno je domarati se i pravilno se hraniti", rekao je Savić u intervjuu "El Mundu".