Legendarni srpski stručnjak uvek je sjajan sagovornik. Pročitajte njegov detaljan razgovor o fudbalu sa banjalučkim novinarima.
Velibor Bora Milutinović (75) stručnjak je koga nije potrebno mnogo predstavljati, bez obzira na to gde se na svetu nalazite.
Srpski trener vodio je pet reprezentacija na pet svetskih prvenstava i ostavio trag širom sveta, od Meksika i Kostarike, preko Sjedinjenih Američkih Država do Nigerije i Kine, bio je gost Dana fudbala RS gde je dobio Zlatnu povelju "Miljan Miljanić".
Nakon zvaničnog dela svečanosti, fudbalski čudotvorac, gospodin Milutinovićrazgovarao je sa novinarima u Banjaluci i dotakao se raznih detalja iz svoje karijere, kao i mnogih fudbalskih tema.
Za početak, naglasio je...
"Nisam gospodin, nisam čudotovorac, jednostavno Bora", rekao je na početku skromni Milutinović uz osmeh, ispravljajući organizatore zbog potpuno opravdanog epiteta.
"Zaista mi je drago što sam primio nagradu 'Miljan Miljanić'. Gledam ovu sliku i sećam se tih vremena, kada sam imao sreće 60-ih godina da igram za olimpijski tim, odnosno mladu reprezentaciju. Miljan je bio trener. Igrali smo utakmicu protiv Engleske na čuvenom stadionu Mančester junajteda, rezultat je bio 0:0 i u šali ja pričam da je bilo odlično. Pitali su me da li sam šutnuo na protivnički gol, ja im kažem da nisam ni video protivnički gol, bila je magla, a iako su Englezi bili dobri, mi smo imali sreću da imamo Škorića na golu. Te utakmice se sećam, a Miljana se sećam i pamtim način na koji je komunicirao. On je bio majstor komunikacije. Onda on meni da savet 'putuj i piši'. To mi je puno pomoglo. Ja sam putovao i pisao, a i snimao sam jer imam kameru“, rekao je Bora.
Trenersku karijeru počeo je u meksičkom Pumasu 1975. godine, da bi 2002. postao jedini trener koji je vodio pet različitih reprezentacija na svetskim prvenstvima.
Na Mundijalima je vodio Meksiko, Kostariku, SAD, Nigeriju i Kinu i po pravilu od potpunih autsajdera stvarao respektabilne reprezentacije.
"Nisu to bili autsajderi", odmah razjašnjava Bora.
"Imao sam sreću sa meksičkim timom. Meksiko je 1986. napravio istorijski rezultat, a meni je važnije da sam u tom timu Pumasa imao sedam igrača i golmana koji su počeli da igraju profesionalno kod mene. To mi je najveća satisfakcija", rekao je Bora.
Uvek sjajni sagovornik potom je ispričao kako je legendarnog Uga Sančeza nudio Crvenoj zvezdi, pre nego što će on kasnije doći u Evropu i napraviti sjajnu karijeru u Atletiko Madridu i Real Madridu.
"Nije ni važno ko je tada bio u Zvezdi, kažem ja da imam dobrog centarfora, u to vreme nije bilo TV-a. Pitaju koliko je visok - metar i 75, je l' brz - pa nije, je l' tehničar - pa tako... Kakva mu je desna noga - nema je. Kakva je leva - pa dobra je. I onda oni kažu pa bolje ga daj Partizanu. Ali rekoh ima neshvatljiv osećaj za gol. Dve godine kasnije, Vaske je vodio Zvezdu i izgubili su 3:0 i Ugo im je dao golove i to je igrač koji je u Real Madridu postigao 35 golova iz prvog udarca".
Za rad u SAD ga vežu lepa sećanja, jer je, kako kaže, američka kultura izvanredna, a imao je sreće jer je imao talentovanih igrača.
"Kostarika je priča za sebe", počeo je Bora priču o poslu koji je radio pre odlaska u SAD. Otkrio je da ga je poziv u tu karipsku zemlju potpuno iznenadio.
"Pozvao me jedan prijatelj i pitao - da li bi da radiš u Kostarici? To je bilo dva i po meseca pred Svetsko prvenstvo 1990. Ja mu kažem da bih sa zadovoljstvom išao da radim, ali sada je SP u Italiji, ne bih hteo da propustim Svetsko prvenstvo. Odgovorio mi je da me zato i zove, zbog nacionalnog tima. Rekoh mu: 'Pa to je nemoguće', a on mi kaže oni imaju problem jer ne mogu da plate. Rekao sam mu 'molim te vidi koliko ja treba da platim, ja sam rad'. Uspeli smo da napravimo istorijski uspeh, gde se prvi put desilo da jedan debitant upiše dve pobede. Amerikanci... Nije bilo lige, ničega, ali smo imali mnogo dobar tim. Uspeli smo da pobedimo Meksiko, što je za mene bilo interesantno. Posle sam se vratio u Meksiko, bio na Olimpijskim igrama, a posle su usledile Nigerija, pa Kina...".
U Nigeriji je imao fantastičnu generaciju sa Vestom, Okočom, Olisehom, Finidijem, Babajarom... Nigerijci su pod njegovim vođstvom na SP 1998 šokirali Španiju pobedivši je 3:2, potom su savladali i Bugarsku i prošli u osminu finala, gde ih je eliminisala Danska.
Koliko je bilo teško raditi sa temperamentnim afričkim fudbalerima?
"Nije korektno da se upotrebi reč 'teško'. Bilo je izuzetno raditi sa Nigerijom, ali pre svega čovek treba da zna u kojoj je zemlji, kakav je odnos tih ljudi. Oni to žele, ali ne znaju. Poštujući Nigerijce, mogu da kažem da nikada nisam imao bolje igrače, ali mi je to bio najslabiji tim. A na primer, u drugim zemljama imao sam manje kvalitetne igrače, ali sa izuzetnim timskim duhom. Najvažnije je imati timski duh", istakao je Bora.
Kostarikancima je 1990. godine na SP u Italiji pokazao avionske karte rezervisane za 22. jun, odnosno dva dana nakon završetka grupne faze i rekao igračima da nateraju rukovodstvo saveza da ih pocepa. Na poluvremenu protiv Švedske, pri negativnom rezultatu, rekao im je da na drugo poluvreme izađu i zabave se kao što su to radili kao deca.
Kada je vodio Nigeriju, snimio je porodice fudbalera i pustio njihove poruke igračima pred početak Svjetskog prvenstva, Kinezima je svaki dan puštao scene iz filmova da ojača timski duh.
"Motivacija sa svakim timom nije ista priča, ali najvažnije je kako se trenira. Ja ne pričam mnogo, ali praktično pokazujem. Dolazim iz izvanredne škole Partizana i ogroman deo toga što trebam da naučim naučio sam u Partizanu. I dan-danas to praktikujem. Sa loptom sam dobar, govorom ne. To je navažnije što ja njima pokazujem, tim takmičarskim duhom“.
Koliko danas timskog duha ima u reprezentacijama i timovima i koga bi izdvojio?
"Island. Čovek bi trebalo da zna kakva je ta liga, jer oni gotovo da nemaju prvenstvo, stadione, ali bili su najbolja publika na SP. Jednostavno, trebalo bi da poznaješ taj narod. Švedska i Norveška su takve, 'vikinzi', pa ako imaju još nekog dobrog igrača to je fenomenalno. To je jedan primer. Drugi primer su Japanci. Njima ne treba mnogo, to je zemlja gde je sve precizirano. Taj timski rad počinje od kuće, familije, zemlje. Tu trener može nešto da doprinese, ali najteže mu je ako mora da radi ispočetka", rekao je Bora i istakao:
"Pitaju me koji ti je igrač bio najdraži. Igrač čega? Nema igrača važnijeg od tima. Imao sam izvanredne timove i timski duh, na tome sam insistirao i imao sam izuzetne rezultate".
Jedna od reprezentacija sa izuzetnim timskim duhom bila je i selekcija Kine, koju je vodio od 2000. do 2002.
"U Kini ne možemo da se sporazumemo, prevodilac jedno, ja drugo, ali kako smo dobro trenirali. Ja se ubi trenirajući sa Kinezima, mislim se - ovo je dobro. Posle tri nedelje i dolazi delegacija igrača hoće da razgovaraju i pitaju me kad ćemo da počnemo da treniramo! Hvala Bogu, imao sam sa njima odličan odnos. Igrali smo fenomenalno, jako dobar tim i od prvih 13 utakmica kvalifikacija za SP 2002 pobedili smo 12 i jednu odigrali nerešeno. Bili smo drugi na svetu po učinku u kvalifikacijama“, priča Bora i otkriva svoju "grešku".
"U šali kažem da sam onda napravio jednu ogromnu grešku pred Svetsko prvenstvo. Ja se pred spavanje molim Bogu, pa sam rekao 'Bože molim te pomozi mi kao što si mi pomogao na svim svetskim prvenstvima'. Odgovorio mi je (Bog) 'Pa, šta hoćeš Milu?' jer tamo u Kini me zovu 'Milu'. Rekoh mu da hoću kao Francuska. Posle toga mirno odem na SP, a mi izgubimo sve tri utakmice, ne damo gol... Opet posle toga idem na spavanje i pitam Boga šta se desilo, Bog odgovara 'kako šta se desilo, jesi hteo kao Francuzi?". Oni su bili prvaci 1998 i hteo sam kao oni tada, a oni 2002. nisu ni prošli dalje. Dakle, budi precizan kada nešto želiš", nasmejao se Bora.
Naravno, neizbežna tema bila je i njegov brat Miloš Milutinović, legenda beogradskog Partizana, po mnogima najbolji u istoriji crno-belih.
"Miloš mi je bio brat, on je za mene najbolji, možda to kažem zato što mi je brat. Bila su to druga vremena...Miloš, Milorad i ja smo igrali. Kada igramo 'tri protiv tri' u ulici kada igraš protiv Miloša teško da možeš da pobediš. Ja sam se borio da ga pobedim, što se retko dešavalo. Milorad je bio drugi tip, on je imao fizičke kvalitete.Kad je Miloš igrao bilo je drugačije... To primanje lopte ka golu, kažu to je bilo lako tada, ali nije...Danas je fudbal drugačiji".
Bora Milutinović često kritikuje tehnologiju, ali i predloge da se menjaju pravila fudbalska igre, poput onoga da se ukine ofsajd.
S tim u vezi, u Banjaluci je ponovio svoj predlog za promenu pravila.
"Uvek spominjem tu utakmicu Zvezda - Partizan bez ofsajda. To je davno bilo, rezultat je bio 8:3 ili 7:3. Došao si tamo i ne vidiš ništa. Bez ofsajda se ne može igrati fudbal, igrači sredine terena, gde se stvara mnogo akcije, ne bi postojali, jer se lopta prebacuje. Jedina korisna stvar je eventualno tajm-aut. Trener je najvažniji na utakmici na tajm-autu. Tu možete da vidite da li trener može da vidi i napravi određene stvari. Neki dan ste gledali utakmicu, Totenhem je pobedio 3:2, igrao se 93. minut i ja kao trener gledam utakmicu kao i vi, ne mogu da utičem na rezultat. Ali,ako mi daju tajm-aut mogu da reagujem, promenim, da kažem da se čuva rezultat. Moja obaveza je da napravim da tim napravi dobar rezultat. Na utakmici se toliko toga dešava da te igrači na terenu ne čuju. Još od 90-ih godina govorim da je potreban tajm-aut. Ko je dobar trener u košarci? Onaj koji ima dobar osećaj da prekine ritam protivnika tajm-autom, eto neki dan u američkom fudbalu isto...", očigledno prati sve sportove legendarni Bora.
Na pitanje da izdvoji nekog od današnjih trenera, dao je zanimljiv odgovor.
"Trener se ceni po rezultatima, to bi trebao da bude parametar. Drugi parametar bi trebalo da bude kog si igrača 'izbacio'. Pa ima još parametara i onda se dođe do toga ko je najbolji. Pre neki dan igra Liverpul protiv Montereja, 80. i neki minut Klop pravi zamenu i ubacuje Manea i Firmina. Dva igrača - 200 miliona! Dvesta miliona ulazi u igru i oni postignu dva gola. I kažu 'jao kako dobru zamenu je napravio'!?"
Dotakao je Milutinović i ovdašnje primere.
"Koliko je igrača napravilo karijere iz naše U-20 reprezentacije koja je osvojila Svetsko prvenstvo? Skoro svi. Uz to, još najbolji primer je Čile. Ko je tada postao omladinski prvak sveta? Jugoslavija! Koliko njih su postali izvanredni igrači? Svi! Kakav je onda trener? Fenomenalan. OK je to, osvojio si prvenstvo, a koliko to košta? Toliko, evo...", rekao je Bora i tako još jednom naglasio koliko ceni Veljka Paunovića, kao i nekadašnje jugoslovenske trenere.