Možda kada bi manji klubovi bili hrabriji u Kupu - ono bi imalo i "šareniju" listu prvaka, a ne polako gubilo smisao svog postojanja.
Prvo fudbalsko takmičenje održano na teritoriji Srbije zvalo se Srpski olimpijski kup i odigrano je pod patronatom Olimpijskog komiteta.
Igralo se tek jednom, i to samo finale pred početak Prvog svetskog rata, a šampion je bila Velika Srbija (kasnije Jugoslavija) - koja se tako smatra i prvim osvajačem takmičenja koje će u dalekoj budućnosti postati Kup Srbije.
Bez obzira na veliku tradiciju, kao i to što Kup donosi trofej za vitrinu i istoriju kluba, čak i učešće u Ligi Evrope, čini se da je nedovoljno poštovano...
Kup Srbije nije samo "sporedno" takmičenje koje jedinim prvacima u 21. veku, Crvenoj zvezdi i Partizanu, služi da se pohvale terminom "dupla kruna" ili "čupaju" u sezonama bez titule, nego predstavlja važan pehar koji bi posebno trebalo da znači "manjim" klubovima.
Dominaciju "večitih" prekidali su Jagodina i Čukarički, zašto ne spomenuti i Vojvodinu koja je decenijama žarko želela pehar i, konačno, došla do njega 2013. godine, ali u poslednje vreme kao da je sve manje zainteresovanih za takozvano "najmasovnije takmičenje".
Spartak, finalista Kupa iz 1963. i 1994. godine, odlučio je da na odloženom meču osmine finala protiv Partizana u Beogradu izvede potpuno drugačiju ekipu od one koju koristi u Superligi, pravdajući takvu odluku klupskim dogovorom da je domaće prvenstvo prioritet.
Tako se samo jedan starter sa utakmice protiv Čukaričkog prošlog petka našao u početnoj postavi za meč protiv Partizana (Vladan Vidaković), dok su još trojica meč posmatrala sa klupe i nisu ulazili.
Razlog nisu bile povrede najboljih igrača - nego strateška odluka kluba da u Kupu nastupi bez ambicija.
"Mi smo se i pre početka sezone dogovorili da u Kupu guramo grupu mlađih igrača. Dosta njih igralo je i u prvom kolu protiv Novog Pazara. Postavili smo prioritete...", kazao je trener Vladimir Gaćinović posle jučerašnje utakmice dodavši da bi i u najboljem sastavu "teško mogli da pariraju Partizanu" - koji nije pravio prioritete između dva takmičenja.
Iako crno-beli jure Crvenu zvezdu u Superligi (pored toga što žele da odbrane Kup četvrti put u nizu), zbog čega su morali da odigraju meč usred nedelje za razliku od šampiona, Savo Milošević izveo je praktično najjači tim koji je imao na raspolaganju.
Od standardnih igrača meč su preskočili tek Slobodan Urošević, Bojan Ostojić i golman Vladimir Stojković, čime je Partizan pokazao jasnu takmičarsku ambiciju da ove sezone osvoji 17. trofej u istoriji, peti uzastopni.
U isto vreme, utisak je da Spartaku to takmičenje ne igra bitnu ulogu, iako donosi plasman u 2. kolo kvalifikacija za Ligu Evrope (!?).
Čak petorica od 18 igrača koji su bili u protokolu za Spartak nisu odigala ni minut za "plave golubove" ove sezone. Gaćinović to je pravdao odmaranjem ekipe za pokrajinski derbi sa Vojvodinom u Superligi.
Pitanje je o kolikom umoru bi moglo da se priča na svega pet kola od obavljenih zimskih priprema, ali to je očigledno izbor klubova, bez obzira na to što ih pravila domaćih takmičenja upozoravaju da moraju igrati sa najboljim timom - uvek i svuda.
Iz svega ovoga moglo bi se zaključiti da bi manji klubovi mogli da budu i hrabriji u Kupu Srbije i da više poštuju tradiciju, istoriju i ono što donosi…
Samo ukoliko i sami klubovi, treneri i igrači budu s poštovanjem pristupali "masovnijem" takmičenju - ono će zadržati svoj ugled među navijačima i opravdati postojanje, a ne biti višak na koji se posmatra samo kao još jednu uzaludnu obavezu.
Uostalom, pogledajte kako se gleda na Kup Srbije u košarci...