Bio je jedan od prvih Srba u danas najatraktivnijoj ligi, živeo je kao rok zvezda i trajao je prekratko. Njegove majstorije se i ovih dana prepričavaju na Ostrvu.
Talenat sa kakvim se rodio Saša Ćurčić (48) dodeljuje se samo nekoliko puta u generaciji fudbalera u jednoj zemlji. Možda i ređe od toga.
Daroviti klinac iz naselja Besni Fok kraj Beograda naglo je postao fudbalska zvezda u SR Jugoslaviji. Imao je 21 godinu kada je 1993. uverio ljude u Partizanu da moraju da ga dovedu iz OFK Beograd. Sa 23, kao jedan od najboljih igrača lige, za milion i po funti iz Humske otišao u Bolton, u Premijer ligu.
Fudbalski, u crno-belom dresu je pokazao da mu je tada bilo mesto i u boljim takmičenjima, poput Serije A ili Primere. Ali na svaki drugi način, to je bilo putovanje za koje još nije bio spreman.
U Engleskoj je van fudbala živeo kao rok zvezda, na terenu u naletima pokazivao koliko zna (a znao je i mogao mnogo), ali je uz to ulazio u neretke svađe sa trenerima. I ne samo sa njima.
U periodima kada mu je fudbal bio bitan i kada je o njemu razmišljao 100 odsto, pružao je predstave koje tamo ni danas nisu zaboravili.
S obzirom na to da je i na Ostrvu opšta pauza u prvenstvima zbog pandemije, "Đanijev" bivši klub Bolton pitao je navijače na Twitter profilu da odaberu najlepše golove u istoriji tog kluba. Kao iz topa, jedan navijač se setio Ćurčićeve majstorije na gostovanju Čelsiju na Stamford Bridžu, gde je predriblao nekoliko čuvara, leteo sa loptom po polovini "plavaca" i na kraju dao gol.
Bilo je to u novembru 1995, Čelsi je pobedio 3:2, a Saša je posle meča rekao da mu "gol nije bitan, jer je njegov tim izgubio".
I četvrt veka kasnije, taj pogodak izgleda sjajno. Pogledajte.
Šteta što je "Đani" odigrao samo 33 utakmice za Bolton, o kome je na rastanku rekao: "Nisam mogao da podnesem to mesto. Za mene je to bila provincija".
Taj redak talenat i ćudljivu narav 1996. je preuzela Aston vila, gde je ponovo bio uparen sa svojim saigračem iz Partizana i prijateljom Savom Miloševićem. Bio je plaćen čak četiri miliona funti (rekord kluba), mesečno je zarađivao 12.000 funti, ali je novac uglavnom trošio na žurke i provode, a dane u klubu na svađe sa Vilom, navijačima...
Za to vreme, nije živeo u Birmingemu, već u Londonu.
"Samo sam trošio, trošio, trošio.. Upoznao sam ekipu, između ostalog i Džamirokvaija, Robina Vilijamsa... Imao sam mnogo para, bio sam faca u Londonu".
Iako još nije bilo interneta i društvenih mreža, i do Beograda su stizale informacije o njegovim hirovima, poput kupovine autobusa na dva sprata, samo da bi u njemu pravio žurke.
Posle katastrofalne epizode u Vili i ružnih reči na rastanku ("Nisam mogao da podnesem Daga Elisa, navijači Aston vile su me mrzeli"), Ćurčić se 1998. definitivno preselio u London, u Kristal Palas, posle samo 32 odigrane utakmice za klub iz Birmingema.
Morao je više i mnogo bolje. Ovo je bio njegov jedini gol za Vilu, protiv Derbi Kauntija u FA kupu.
Lično je priznao da je u svakom klubu hteo da ostavi fudbal i da je razmišljao da napusti sve i pre nego što je probao drogu u Engleskoj. Dok se nećkao, provodio, svađao, na kraju sezone 1998/99 prešao je u Kristal Palas, koji je tada bio u velikim problemima.
Bitnije za njega, definitivna selidba u London bila je uvod u kraj njegove fudbalske karijere, okončane već 2000. Sa samo 28 godina!
U Palasu se zadržao duže od godinu dana, dobrim igrama na početku postao ljubimac navijača, ali je njegovo interesovanje za fudbal vremenom opadalo. Ekipa je ispala iz Premijer lige, u proleće 1999. počela je NATO agresija na SR Jugoslaviju, a "Đani" je na terenu izrazio protest.
Pogledajte njegove poteze u dresu Palasa.
Uz proteste na terenu, bio je jedan od organizatora skupova i na ulicama Londona.
"Platio sam dva miliona funti poreza Velikoj Britaniji. Neću da dajem pare za njihovo oružje, industriju oružja, parlament, plate ministrima, koji nas bombarduju. I ja onda treba da igram, treniram fudbal, a vi da bacate bombe. To sam radio, pre svega, zbog svog obraza, a ne samo zbog nekog patroitizma. Vodio sam demonstracije u Dauning stritu. Bilo je 5.000 Srba svaki dan. Jedan dan kažu mi: 'Saša, idi kući, tražila su te petorica skinhedsa (Combat 18)'. Zamisli, pet skinsa došlo među onoliko Srba i on mene tera. Pa čekaj, je l’ moguće da su poplašili 5.000 Srba? Te demonstracije su bile modna revija gastarbajtera, čija je žena lepše obučena. Nisam ja tu bio zbog patriotizma, već zato što sam pacifista i budista", rekao je posle završetka karijere u intervjuu za "Blic".
Tog leta je otišao u Njujork i tamo igrao u Metrostarsima pod vođstvom Bore Milutinovića, ali je i kratki izlet preko okeana bio još jedan korak ka kraju u fudbalu, koji mu je postao usputna stvar.
"Njujork je zakon. Živeo sam na relaciji Grinič Vilidž, Soho, Vest Brodvej. Često sam bio gost u Ćiprijaniju, najpoznatijem restoranu u Njujorku. Tradicionalni italijanski restoran, sve face dolaze tamo. Pričaju, kartaju se… I uvek pun. Uklopio sam se u Njujork, jer je to grad došljaka iz celog sveta. Pomogli su mi Jevreji i Italijani iz menadžerske agencije koja je brinula o meni. Imali su i neke veze sa podzemljem, kao u nekom američkom filmu", rekao je o životu u "Velikoj jabuci".
U proleće 2000, posle samo pet utakmica za škotski Madervel, "Đani" je rekao da je završio.
Manje od pet godina posle odlaska iz Partizana i posle samo 13 nastupa za reprezentaciju, Ćurčić je odlučio da je kraj. A, golovi kao protiv Čelsija pokazuju i danas koliko je ostao dužan fudbalu.
"Prošao sam u životu više od svih Srba koji postoje. To je Holivud, tako nešto nije doživeo ni Frenk Sinatra! A, kako sam stigao tu iz jebenog Besnog Foka?! E, ja, Saša Ćurčić! Napravio sam od svog života sve - mogu sutra mirno da umrem! Niko ne može da me sputa, a kamoli neki trener da mi kaže: Idi spavaj. Neću da spavam, oću da lebdim! I lebdeo sam".