U naredne tri nedelje na MONDU vas očekuje serijal tekstova o fudbalerima koji su imali neobične karijere, a nema boljeg trenutka da ih upoznate nego sada kada nema fudbala. Peti u ovom serijalu je jedan zaboravljeni Brazilac - Eleno de Freitas.
Kada je Edson Arantes do Nasimento postigao svoj drugi gol u finalu Svetskog prvenstva 1958. godine, bilo je jasno da će Brazil po prvi put postati šampion sveta. Švedska je bila savladana 5:2 na njihovoj "Rasundi" i kletva iz RIo de Žaneira od osam godina ranije napokon je bila poništena.
Stadion je uzvikivao "Pele, Pele", a hiljadama kilometara daleko, u ustanovi za mentalno obolele u Minas Žeraisu, pacijenti i osoblje su stajali oko radio prijemnika i glasno aplaudirali.
Svi, osim jednog. Među njima nije bilo Elena de Freitasa, čoveka od 38 godina koji je u svojoj sobi otvorio paklu cigareta, sve ih nagurao u usta i zapalio odjednom.
Pokušao je da se ubije.
Samo desetak godina ranije, Eleno de Freitas je bio prva velika fudbalska zvezda Brazila. On je "trebalo" da bude taj koji će Brazilu doneti prvu krunu svetskog prvaka, on je trebalo da bude taj kome svi uzvikuju.
Ali Eleno je sada samo bio mentalni bolesnik, čiji pokušaji samoubistva su bili prekidani problemima sa demencijom. Sestre u ustanovi su na zidovima Elenove sobe lepile isečke iz novina o sada već davnašnjim uspesima njihovog pacijenta.
Isečci su polako nestajali sa zidova, jer ih je tužni De Freitas gulio i potom jeo, valjda nesvesno pokušavajući da se vrati u vreme kada je gospodario terenima širom Brazila.
Eleno de Freitas je rođen 12. februara pre ravno 100 godina u mestu Sao Žoao Nepomuseno. Ubrzo potom se njegova porodica preselila u Rio de Žaneiro, da bi mladi Eleno već sa 12 godina ostao bez oca.
Kao dečak je oduvek želeo da postane ugledan lekar ili advokat. Za ovo drugo je i završio neophodne škole, ali tada je već odavno bilo jasno.
De Freitas će biti fudbaler.
Kako i ne bi postao fudbaler, kada je svojim talentom uvek odskakao, još od dečačkih dana kada je na plažama Rija žonglirao pomorandžama. Kao što to obično biva u mitovima i pričama o velikim majstorima fudbala iz Brazila, svo slobodno vreme je koristio za igranje fudbala, a baš na Kopakabani ga je primetio jedan skaut Botafoga.
Veliki brazilski klub nije mogao da propusti priliku da ga dovede u svoje redove i De Freitas je već sa 17 godina postao deo prvog tima.
Iako danas nemamo materijal da se u to i uverimo, De Freitas je, zaista, tih godina imao svet pod svojim nogama.
Imao je fudbalsko umeće kakvo do tada praktično nije ni bilo viđeno u zemlji sambe i kafe. Imao je i izgled filmske zvezde, što će mu pomoći da bude i veliki ženskaroš.
Bio je drzak, neretko nadmen i prepun samopouzdanja, i na terenu i van njega. Kažu da je pušio cigarete u serijama, dok ga je njegov neobuzdani ego često koštao pametnijih odluka. Mnogo je kockao i pio - nije bilo tog poroka koji se nije vezivao uz njegovo ime.
Kako to u fudbalu obično jeste, saigrači će vaš ego da trpe sve dok donosite rezultate i u dobroj meri je to bio slučaj i sa Elenom. Botafogo je početkom 1930-ih osvojio četiri uzastopne titule prvaka regionalnog prvenstva Rio de Žaneira, ali su narednu dugo čekali. Sa De Freitasom u timu nikako nisu uspevali da prekinu "post", pošto su četiri godine u nizu završavali na drugom mestu.
Sa svakim sledećim neuspehom, saigrači De Freitasa su imali sve više problema da ga obuzdaju. Neretko bi "princ Rija" vređao saigrače i obraćao im se sa prezirom i gađenjem. Kao da su oni bili drski što nisu uspevali "da budu na njegovom nivou".
Kao i mnogi igrači tog vremena, ni De Freitas nije imao sreće da se dogodi Drugi svetski rat u vreme kada je bio u punoj snazi. Zato nikada nismo ni videli Alfreda di Stefana na najvećoj pozornici, između ostalog.
De Freitas je te 1942. imao 22 godine, dok je 1945. FIFA odlučila da ni naredne godine ne održi turnir jer su se Evropa i svet i dalje oporavljali od najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva.
Baš 1945. je De Freitas prvi put dobio priliku da zapravo zaigra za Brazil na međunarodnoj sceni. Kopa Amerika se tada igrala po ligaškom sistemu, a "selesao" je završio na drugom mestu, iza Argentine. De Freitas je bio strelac šest golova na šest utakmica i bio je željan da nastavi da se dokazuje.
Ipak, sa Botafogom je nastavio da ređa druga mesta u prvenstvu i ovoga puta je on bio tragičar. U meču protiv Fluminensea je pri rezultatu 2:2 njegovom timu za titulu bila neophodna pobeda, ali je nakon što je izborio penal, De Freitas isti neprecizno izveo pored gola.
Priča je išla da je posle u svlačionici ekipa dobila svoje premije za drugo mesto, što je bila kap koja je za De Freitasa prelila čašu. Eleno je pun besa gledao kako njegovi saigrači prebrojavaju novac posle onoga što je on smatrao neuspehom. Izvadio je novac iz svoje koverte i gurao ga u džepove saigrača.
Kada su igrači otišli iz svlačionice, Eleno je nastavio da razbija sve što mu se našlo pred rukom i to je bio znak predsedniku Botafoga da mora da proda svoju prvu zvezdu.
Nije više vredelo ni što je postigao 209 golova na 235 utakmica. Odmah u prvoj sezoni po njegovom odlasku, Botafogo je napokon postao šampion 1948. godine.
Baš negde u to vreme, počeli su Elenovi zdravstveni problemi. De Freitas je živeo hedonistički i nije mario za pravila, a kada mu je doktor ustanovio rani početak sifilisa, ovaj je odbijao sve lekove. Mislio je da će to nekako negativno uticati na njegove igre na terenu.
Umesto toga, De Freitas je postao zavisnik o maramicama natopljenim eterom, slatko mirisnom tečnosti koja bi služila kao anestetik.
Iz Botafoga, Eleno je otišao u Boku Juniors, koja je "masno" platila njegov dolazak. Tamo je odigrao tek 17 utakmica i nikako nije uspevao da se navikne na hladno argentinsko vreme.
U privatnom životu, sve je samo naizgled bilo dobro. Imao je ženu Ilmu i dete, koje je ostavio u Brazilu, ali je sa strane imao po nekoliko ljubavnica. Takav je ženskaroš bio da su kolale priče da je stigao do kreveta Eve Peron, supruge predsednika Argentine Huana Perona.
No, i na "Bomboneri" su ubrzo shvatili da je bolje da se ratosiljaju De Freitasa. Tada je na vrata pokucao Vasko da Gama i Eleno je mogao da se vrati u Brazil.
U prvoj sezoni, 1949. godine, Vasko je odmah i stigao do titule u prvenstvu Rio de Žaneira, čime je De Freitas napokon uspeo da ostvari svoj san. Postigao je 19 golova na 24 utakmice, ali uprkos svemu, nije bio u potpunosti zadovoljan. Ipak to nije bio "njegov Botafogo" i nigde se nije osećao kao svoj na svome.
Sa trenerom Flavijom Kostom je gotovo neprekidno imao sukobe, a vrhunac neslaganja je dostignut kada je Kosta na treningu istakao De Freitasovu nezainteresovanost i preteranu opuštenost.
De Freitas je napustio trening i posle nekog vremena se vratio na stadion - sa pištoljem. Došao je do Flavija Koste, prislonio mu pištolj na glavu i potom povukao obarač.
Na sreću, pištolj je bio prazan.
Bio je to, naravno, kraj za De Freitasa u Vasku, da bi potom otišao u Kolumbiju, gde su bogati vlasnici klubova osnovali novu ligu i bili su spremni da debelo plate za svakog igrača.
Eleno je nastupao za tim iz Barankilje i baš tamo je bio tog 16. jula 1950. godine, kada Brazil nije uspeo da makar nerešenim rezultatom protiv Urugvaja obezbedi osvajanje svog prvog Mundijala.
Odjeknula je tišina na "Marakani", Urugvaj je po drugi put postao prvak sveta, a mnogi su u Brazilu krivicu svalili na golmana Moasira Barbosu, koji je pogrešio kod odlučujućeg pogotka Urusa.
Drugi su se pitali šta da je Eleno bio u svojoj najboljoj formi, da li bi on mogao da im pomogne? Svejedno, on ne bi bio tog popodneva na "Marakani", jer je selektor Brazila bio - Flavio Kosta.
De Freitasovo zdravlje se pogoršavalo i već 1951. je okončao karijeru. Bakterija prouzrokovana sifilisom mu je polako izjedala mozak, um mu je bivao u sve gorem stanju, a i fizički je postajao istrošen.
Kada njegov brat više nije mogao da vodi računa o njemu, smestio ga je u bolnicu, gde je i dočekao prvu titulu Brazila na Svetskom prvenstvu. Već 1959. godine je preminuo
Tragična priča "princa Rija" ostala je zaboravljena i utopljena pod sjajnim uspesima velikana koji su došli posle njega. Pele, Garinča, Vava, Ziko, Žairzinjo, Sokrates, a onda i moderniji u vidu Ronalda, Rivalda i Romarija, nizali su uspehe i (skoro svi) podizali najveći trofej u fudbalu.
De Freitasa je verovatno najbolje sumirao Eduardo Galeano.
"Bio je ciganin i imao je temperament ludog psa. Na terenu je blistao. Jedne noći u kazinu, izgubio je sav svoj novac. Jedne druge noći, ko zna gde, izgubio je želju za životom. I svoje poslednje noći, u delirijumu u domu za nemoćne - preminuo je."
Prva velika zvezda brazilskog fudbala bila je u isto vreme i mnogo više i mnogo manje od velikog fudbalera. Njegovi demoni su mu u očima mnogih prerano došli glave. Ne toliko jer je umro mlad, već zato što Brazilu nije doneo Mundijal.
Tada bi Eleno de Freitas postao besmrtan i nezaboravljen.