Nastavljamo serijal tekstova o fudbalerima koji su imali neobične karijere, a nema boljeg trenutka da ih upoznate nego sada kada nema sporta. U desetoj epizodi MONDO IKONA predstavljamo vam svetskog rekordera u broju promenjenih klubova.
Ne može bilo ko i bilo kako da dobije nadimak "El Loco".
Bilo je "majstora", "madionicara", "kraljeva" i "princeva", medutim kada vas prozovu "ludakom" - to je ipak neka druga vrsta kvalifikacije. Ne tice se više samo one fudbalske strane licnosti, nego i karaktera koji je…upadljiv.
Uz svoje ime taj nadimak ponosno nose legendarni trener Marselo Bijelsa, covek cije ideje su uticale na revoluciju u fudbalu, medutim nisu njemu donele toliko uspeha koliko bi se ocekivalo pošto je retko cije nametanje mišljenja mogao da trpi. Njegov sunarodnik Martin Palermo, poznat je takode po nemirnom karakteru i ne biste želeli da mu se nadete na putu u mracnoj ulici, kao i kolumbijskom golmanu Reneu Igiti cija se odbrana "škorpionom" i dan-danas prepricava.
Medutim, iako sva trojica zaslužuju da se zbog zanimljivih karijera nadu u serijalu MONDO IKONE, junak naše desete price je jedan drugi "El Loco" - glavom i bradom - Sebastijan Abreu!
U pitanju je korpulentni napadac kome su sada vec 43 godine, a koji se i dalje aktivno bavi fudbalom u rodnom Urugvaju. Od prošle godine je clan Boston Rivera, clana prve lige Urugvaja, gde ima dvostruku ulogu - i kao fudbaler i kao trener. Ne želi da se odrekne minuta u kopackama na terenu, tako da je baš pred izbijanje velike krize zbog pandemije korona virusa, i prekida fudbalskih prvenstava, zaigrao protiv Sero Larga pocetkom marta.
Ako uzmemo u obzir da je debitovao 1994. godine u Defensoru, nije teško izracunati da neki od njegovih trenutnih saigraca u Boston Riveru nisu bili ni rodeni kada je prvi put postigao gol, ali njemu to ne smeta da se i dalje nadmece sa njima, mada se svi pitaju - zašto?
"El Loco" prosto ne može da se zasiti fudbala i zbog toga je završio i u Ginisovoj knjizi rekorda.
Abreu je najveci fudbalski "globtroter" svih vremena, veci i od Luca Pfanenštila, pošto je u decembru 2017. godine, potpisavši za cileanski Audaks Italijano, oborio rekord po broju profesionalnih klubova za koje je jedan igrac nastupao!
To mu je bio cak 26. u karijeri, da bi potom tu brojku popravio i na 29 potpisavši prvo za cileanski Magaljanes, brazilski Rio Branko i pomenuti urugvajski Boston River ciji je i sada clan.
Nastupao je u cak 11 razlicitih zemalja tokom svoje bogate karijere, a u svom domu cuva i sertifikat koji mu garantuje da je upisan u Ginisovu knjigu rekorda, nešto o cemu nikada nije ni razmišljao da ce se desiti, iako je kao klinac, kako je sam priznao, voleo da prelista zanimljivosti iz nje.
"Iskreno, nisam nikada ni pokušavao da udem u Ginisovu knjigu rekorda, ali me je ovo vrlo usrecilo. Sjajno je kada jedan Urugvajac, iz malog grada Minas, postane prvi u istoriji fudbala koji je uradio tako nešto. Stvarno sam uživao u pozitivnoj pažnji koju je ovaj rekord doneo. Sve je u upornosti, da postaviš sebi ciljeve. Niko ne može da ti oduzme snove, ali ti si jedini koji možeš da ih pretvoriš u javu", pricao je Sebastijan Abreu kada mu je dodeljena plaketa.
Kako je uopšte tekla ova odiseja?
Abreu je visoki i snažni napadac, ciji fudbal bi mogao da se možda najbolje uporedi sa onim koji je igrao Luka Toni (koji je godinu dana mladi od njega!), a da je veliki potencijal videlo se vec po turnirima koji su se igrali širom Urugvaja kada je privukao pažnju Nasionala, Danubija, Penjarola i Defensora, a u nadmetanju je pobedio poslednjepomenuti.
Igrao je dobro u mladim kategorijama, u cetvrtoj i petoj ligi, a onda i debitovao davne 1994. godine i vec u prvoj sezoni privukao pažnju vecih timova, dok niko više nije mogao da ignoriše njegov potencijal nakon što je u prvih šest meceva Kopa Libertadores dao šest golova.
Odmah ga je u svoje redove doveo San Lorenco, za koji je takode odlicno igrao, a i dalje ima najbolji prosek "gola po minuti" u istoriji Kopa Libertadores pošto je dao 21 u svega 28 meceva.
Velikih 26 golova u dve sezone u Argentini znacili su transfer "preko okeana", naravno - u Španiju.
Samo šest meseci nakon što je Deportivo ostao bez najboljeg igraca Rivalda i umesto njega doveo veštog brazilskog driblera Ðalminju - u zimu na "Riazoru" pojavio se i Sebastijan Abreu kao jedan od najtalentovanijih napadaca iz Južne Amerike.
Placen je cak 10 miliona funti, što je u tom trenutku bio ogroman novac, pošto je tada najskuplji tranfer svih vremena iznosio 19,5 miliona (Ronaldo u Inter).
Abreu se nije snašao na severozapadu Španije i tek tri puta je uspeo da zatrese mrežu u plavo-belom dresu, "El Loco" je cak imao duplo više žutih kartona, pre nego što je Deportivo na njegovo mesto doveo portugalskog napadaca Pauletu.
Poceli su da ga šalju na pozajmice u brazilski Gremio, argentinski San Lorenco, meksicki Kruz Azul, Ameriku i Tekos, ciji je clan bio dva puta, a bez obzira na odlicnu statistiku u vecini ovih klubova (više od sto golova), ipak nije ponovo dobio šansu u Deportivo koji je uporno "obnavljao" njegov ugovor, a onda ga se konacno rešio 2004. godine.
Više nije ni licio na fudbalera koga su potpisali, promenio je potpuno imidž, pa je tako od "celavca" postao dugokosa pretnja iz šesnaesterca koja se nije proslavila u Evropi.
Abreu se 2004. godine vratio u Urugvaj, ponovo je zaigrao za Nasional, s kojim je osvajao cetiri domaca trofeja, da bi potom proširio spisak meksickih klubova za koje je nastupao igravši za Deportivo Sinalou (zajedno sa Pepom Gvardiolom), Monterej, San Luis i Tigres koji mu je napravio problem kada ga je pozvao River Plejt.
Na kraju je izmedu dva boravka na "Bombonjeri" svratio i do Izraela, gde je nastupao za Beitar, da bi svoj "revanš" Španiji doživeo u dresu Real Sosijedada.
Postigao je 11 pogodaka za polusezonu i nije uspeo da vrati ekipu iz San Sebastijana u elitu, ali da su reagovali malo ranije možda i bi, pa je tako njegovo putešestvije nastavljeno kroz Aris i Botafogo u kom je igrao odlicno, posebno kada se u obzir uzme veteranski staž.
U tom periodu bio je izuzetno važan i njegov doprinos u dresu reprezentacije Urugvaja za koji ima 73 nastupa i 31 pogodak, kao i osvojen pehar na Kopa Amerika iz 2011.
Vrlo verovatno ga se secate sa Svetskog prvenstva 2010. godine kada je Urugvaj ostvario odlican rezultat i igrao polufinale, a Abreu ulazio sa klupe kao "džoker" da bi napravio probleme u skoku protivnickim odbranama koristeci svoju nestvarnu snagu.
U utakmici koju je obeležio Luis Suarez, tako što je rukama odbranio siguran gol u mreži svoje ekipe, a potom gledao kako Fernando Muslera "skida" jedanaesterac Asamoe Ðana u poslednjim trenucima utakmice, ulogu najlhladnokrvnijeg stanovnika planete Zemlje preuzeo je Sebastijan Abreu koji je u penal-seriji "zabiberio" pobedu Urugvaja.
Znao je "Ludak" da gol vodi njegovu ekipu dalje, sav pritisak je bio na njegovim plecima, a odlucio je da dramu reši na ludacki nacin - izveo je "panenku".
Trepereo je vazduh u Johanesburgu, igraci Urugvaja bili su zagrljeni i strepeli šta ce Abreu uraditi u odlucujucoj seriji, a onda je on samo "podigao" loptu sa kreca i gledao kako golman Gane pada u svoju desnu stranu dok "El Loco" diže ruke u vazduh i misli se "sve je ovo normalno".
To je jedan od razloga zašto nosi taj nadimak, ali bilo je još stvari koji govore u prilog ovoj tezi, poput situacije od pre koju godinu kada je nastupao za Audaks Italijano.
Navijaci kluba u kom je postao Ginisov rekorder nisu bili narocito zadovoljni partijama koje je veteran pružao, zviždali su mu celu utakmicu, a onda je "El Loco" odlucio da baci sto (da, sto!) ka tribinama gde su se nezadovoljni nalazili, a srecom niko nije povreden.
Za kraj spomenimo i da je Abreu igrao još i u Ekvadoru, Paragvaju i Salvadoru, gde sa ekipom Santa Tekla ima i trofej kao trener, dok polako krupne korake u fudbalu pravi i njegov sin…
Diego Abreu (16) igra za mlade kategorije Defensora, u kome je i otac ponikao, a videcemo da li cemo u narednim godinama ovog napadaca, koga vec zovu i u reprezentaciju Meksika ciji pasoš takode ima, uskoro zvati "El Loco Junior".