"Pre svega, možda je nekorektno da me to pitate", prokomentarisao je zbog Nešine odluke da ga pita "u lice" ono što mu govore "iza leđa", pa tek tada "okrenuo" na šalu.
Švabo, Štraus ili poslednji selektor Jugoslavije - svi su oni rođeni istog dana, 6. maja 1941. u Sarajevu.
Bila je to lepa prilika da iz arhive izvučemo neke od izjava Ivice Osima, čoveka koji nije voleo sportske novinare i pre i posle raspada SFRJ, ali je sa nekolicinom uspevao da privede razgovor do kraja bez većih neprijatnosti.
I uz poneki osmeh.
"ŠTA SAM JA, PA DA ME TO PITATE?"
Jedan od retkih koji je imao priliku da razgovara otvoreno sa jednim od najvećih fudbalskih trenera na ovim prostorima bio je i naš kolumnista Neša Petrović, koji je jedne noći 2006. godine, malo pre 3 časa izjutra u lobiju hotela "Kremlj" u Antaliji, postavio sagovorniku nesvakidašnje pitanje.
Švabo ili Štraus? Koji nadimak vam je draži?
Trenutak-dva kasnije, kao i svaki put pre toga, Sarajlija je rekao...
"Ako bih rekao Štraus, bilo bi me sramota. To je uvreda za nekoga ko je nešto... Ovo za Švabu, to je lakše. I supruga me zove Švabo, tako da... Ja sam i zaboravio kako se zovem".
Bio je to kraj intervjua, koji je počeo ne toliko prijatnim tonom u Osimovom glasu, naročito u trenucima kada mu je Petrović postavljao pitanja direktno ili indirektno vezana za raspad Jugoslavije, posledice rata, kao i izjave i odluke donete na tom mučnom putu.
To što je, igrom slučaja, saznao da je njegov sagovornik u kontaktu sa prvim čovekom Dinama, onda i sada, Zdravkom Mamićem, pomoglo je mladom Neši da razume zbog čega su starije kolege često govorile o Osimu kao velikom treneru i teškom čoveku.
"Ne vidim uopšte nikakav razlog da ja menjam svoje razmišljanjem. Uostalom, malo mi je nezgodno jer sad pričamo ovako javno i direktno... Ja sebe sam pitam, šta mi to sve treba. Da me neko pita takve stvari? Šta ja predstavljam, da li sam ja toliko važan da me neko to pita", govorio je nevoljno i uzvratio pitanjem:
"Šta će to meni?"
Posle kraće pauze dodao je i...
"Mislim da nisam zaslužio da se o tome razmišlja na takav način".
"ONI KOJI MENJAJU MIŠLJENJE VEROVATNO ŽIVE BOLJE"
Ni 14 godina od povlačenja sa klupe reprezentacije tokom emotivne konferencije na Terazijama, odmah posle poraza od Holandije u prijateljskom meču, Osim nije bio voljan da priča o tim danima.
Naročito ne o odluci da, dok je živ, nikada više neće raditi u klubu ili reprezentaciji sa prostora bivše države.
"Ja sam vaspitavan u nekoj situaciji koja je bila sasvim drukčija. Da ne misli neko da sam staromodan, ortodoksan ili kako god hoćete... Ne vidim razlog da sada nešto menjam. Ako nešto čovek kaže, mislim to treba da poštuje", rekao je i dodao:
"Sigurno da ima situacija kada tonus, koji je vrlo bitan na našim prostorima, može da bude upitan. Kada inat može da bude loš savetnik. Ali, mislim da nije u pitanju ni jedno, ni drugo. To je stav i teško da ću ga promeniti, a oni koji ga menjaju... verovatno bolje i žive", slegao je ramenima.
"Meni to ne treba".
Ono što mu nije bilo potrebno ni dok je radio u Fudbalskom savezu Jugoslavije bili su tračevi o tome da "voli da nazdravi". To "voli da nazdravi" je vremenom poprimilo epske razmere.
Konkretno, bez obzira na to što takav slučaj nije zabeležen u istoriji čovečanstva, čaršijom je pred rat kružila priča o tome da je Osim jednom prilikom popio 11 flaša viskija i da mu je zbog toga propao unosan angažman u Seriji A.
Bez obzira na to što se radi o čistoj fikciji, Švabo nije blagonaklono reagovao na Petrovićevu hrabrost u izboru pitanja. Naprotiv. Zamerio mu je na odluci da pita "u lice" sve što su mu drugi govorili "iza leđa".
"To ne znam...", rekao je prvo, pa zaćutao.
"Pre svega, možda je nekorektno da me to pitate", prokomentarisao je, pa tek tada "okrenuo" na šalu.
"Ali, hajde da se našalim na sve to... Da je priča tačna, verovatno bih danas dobro živeo od reklame za škotski viski, jer bih valjda bio jedini preživeli".
Na pitanje o tome kako je emotivno proživeo dva upečatljiva trenutka - povlačenje sa klupe "plavih" u Beogradu 1992. i intoniranje himni "Lijepa naša" i "Hej, Sloveni" u Zagrebu 1999. - odgovorio je sa jednakom setom u glasu...
"Život je inače tužan", rekao je.
"Kada se čovek presabere, ima puno lepih stvari, ali ovo su stvari koje obeležavaju... Sigurno da nije bilo lako, ni jedno, ni drugo, ali ja to ne bih izdvajao. Kada pogleda čovek malo šire, te stvari koje su se nama desile, zadesile su mnogo više ljudi... To je bila daleko veća nesreća za mnogo veći broj ljudi u odnosu na moju, lično".
Dodao je i...
"Jer, kad bih ja privatizovao samo tu stvar, to bi bilo nesrećno sa moje strane. Tako to treba posmatrati. Ja sam samo mali, jedan vrlo, vrlo mali deo svega što se desilo. Što kaže, ne daj bože da se ikad više desi".
Pre nego što se prvi put desilo, Petrović je pitao sagovornika koga bi najviše voleo da vidi kada sledeći put dođe u Beograd.
"Više od svega...", rekao je, stao, pa malo razmislio.
"Voleo bih da vidim taj centar koji je Partizan napravio, ali ako bih to rekao onda bi se svastika naljutila. Ima neki redosled, ide prvo svastika, pa bih onda verovatno otišao u taj novi centar, za koji svi kažu da je evropski, da je nešto izuzetno...", priznao je čovek, koji je do početka rata doživeo da vodi Partizan kao trener u samo dve utakmice.
"A, posle toga, imam valjda nekoliko prijatelja...", dodao je, kada mu se iskrao osmeh.
Nije bilo mnogo osmeha u odnosima Osima i Dejana Savićevića, ali za razliku od nekadašnjeg trenera, jedan od najvećih jugoslovenskih fudbalera svih vremena korigovao je stavove i izjave iz "onog" vremena.
Stariji, iskusniji, svesniji, Dejo je o Osimu govorio u superlativu. Konkretno, nazvao ga je najboljim trenerom sa kojim je radio u životu.
Delovalo je da Osim nije očekivao da čuje tako nešto od Neše.
"Pa ja da se malo našalim... Sigurno, kada neko kao Dejan kaže takvu stvar, sigurno da godi", ogradio se, pa dovršio misao:
"Ali, ne znam šta mu bi".
Od 43 bitke sa reprezentacijom Jugoslavije, dobio je 25. U pet nije bilo pobednika. Poražen je bio 13 puta.
Jednog protivnika, tvrdi, nikada nije umeo da pobedi. Dobio bi poneku nevažnu bitku, ali bi po pravilu gubio rat.
"Shvatio sam da novinare nikad ne može čovek pobediti. Izigravao sam jedno vreme Don Kihota. U ovom dobu sam shvatio da je sve bilo uzaludno. Ali, pomoglo mi je nekoliko puta, ako ništa drugo bar da kažem sebi: 'Ajde, bar si se sa nekim zakačio, mada znam da ne mogu dobiti, nema tu šanse...'", rekao je već pospani Osim.
Kada se učinilo da je kraj, dodao je...
"Mislim da i vašem poslu treba neki Don Kihot, koji pokušava nešto... Onda vam to dobro dođe, pa to iskoristite, pa ga spustite, pa ga dignete, pa ga oborite, pa potkrešete krila, malo noge... Sve sam ja to znao, manje-više, ali dobro... Meni je dolazilo dobro, više kao mentalni trening, mislio sam ponekad da sam u pravu, da sam nekada i pobedio u nekoj maloj, nevažnoj utakmici, ali u principu čovek gubi tu utakmicu. Ne priznajem sada da sam gubitnik, daleko od toga, ali ne bilo interesantno kada bi svi povlađivali i kada bi sve bilo po vašem...", obratio se poslednji selektor iz doba SFRJ budućem hroničaru fudbalskih događaja post-SFRJ doba.