Maurisio Poketino nije čekao da se dogodi, da bi rekao da je nemoguće.
Tokom jednog od intervjua u vreme dok je Totenhem igrao najlepši fudbal na Ostrvu, Argentinac je pitanje o šansama da jednog dana trenira najveće rivale mogao da shvati kao nepristojno, ali je, ipak, odgovorio pristojno.
"Nikada neću biti trener Barselone ili Arsenala, jer sam se previše identifikovao sa Espanjolom i Totenhemom", ponudio je konkretan odgovor i učtivo dodao::
"Moja deca spavaju u Espanjolovim pižamama svaku noć, ja nemam prava ni da pomišljam o menjanju strana", rekao je bez da je nabrajao 254 nastupa u plavo-belom dresu i još 160 kao trener prvog tima Espanjola, kluba u kom nisu prošle ni pune dve sezone od oproštaja legendarnog kapitena, do promocije neiskusnog trenera
"SREĆAN JE ONAJ KOJI ČUJE ISTINU O SEBI!
Ni kapiten, ni trener Poketino nije bio spreman da menja 12 godina života za priliku kakva se dobija jednom u 12 života. Biti "španac" u Kataloniji ne znači samo poštovati "krunu", već i navijati za manje uspešan fudbalski tim, čija je uporna publika naučila da uživa u borbama za opstanak bar jednako koliko su navijači popularnijeg kluba uživali u borbama za titule.
Onih 1:2 iz sezone 2008/09, kada je Espanjol kao 19. na tabeli srušio budućeg prvaka pred 80.000 ljudi na tribinama i izborio opstanak prvom pobedom na "Nou kampu" posle 27 godina, navijači Espanjola i danas slave kao da su tog dana osvojili La Ligu, a ne opstali u njoj.
To što je golove postigao baš Ivan De La Penja - "španac" koji nije bio dovoljno dobar za "katalonce" - samo je učinilo da plavo-beli deo grada slađe proslavi poslednji poraz Pepa Gvardiole do osvajanja "triplete" u Rimu... ali, ne i poslednji poraz od debitanta među trenerima Primere te sezone, Poketina.
"Kada smo u Espanjolu uspeli da izbegnemo ispadanje, narednog dana su se porodice svih zaposlenih okupile u klubu. Svih, od igrača, do trenera i osoblja. Bili smo skupa i proslavili. Sećam se da sam snimio i video poruku u kojoj sam rekao 'hvala' svima u klubu, jer je nemoguće ostvariti bilo šta bez podrške ljudi koje volite. Važno je da imate tu bazu, da izgradite odnose koji prevazilaze važnost fudbalske utakmice", govorio je kasnije.
"Porodica i prijatelji imaju presudnu ulogu u potrazi za konstantnošću i pružaju prostor u kom je moguće pronaći balans između dobrih i loših trenutaka. Presudno je da u oba slučaja budete okruženi pravim ljudima, ali je jednako važno da ostanete ista osoba".
"SVIMA SU NAM POTREBNI LJUDI KOJI KAŽU KAKO JESTE"
Čovek od kog se očekuje da donosi nepopularne odluke brzo je razumeo da nema pravo drugima da zamera na iskrenosti, ma kako ona zvučala. Danas, kaže da je mnogo toga postigao kada je pronašao ljude koji mu nisu prećutali iskrenost i kada je zvučala jako loše.
"Ogromna je prednost u životu kada neko brine o vama tako što vam uvek kaže istinu, a ne samo ono što biste voleli da čujete. Nije samo dobro da ljudi koje volite budu strogi prema vama, to je neophodno. Ne tražite one koji će vas gurati napred u dobra vremena, već one koji će vam reći gde ste pogrešili i kako da izađete iz loših. Potrebni su nam oni koji kažu kako jeste, umesto da podele neki pristojan savet", govorio je i otkrio da su i najvećim trenerima današnjice u teškim trenucima važne "male" stvari.
"Sajmon mi je poslao poruku u subotu posle utakmice, na primer", pomenuo je Poketino šefa komunikacija u Totenhemu, Sajmona Felštajna i razgovor koji su vodili u nedelji posle neprijatnog poraza od tima iz donjeg dela tabele.
"Mnogo mi je pomoglo kada mi je ispričao kako realnost izgleda iz njegovog ugla. Probudio je u meni spontanu reakciju, pomislio sam: 'Hajde, nastavi dalje, moraš uraditi ono što je najbolje za igrače, za ekipu, zua klub...'. To je bila samo jedna poruka, ali i znak da mu je stalo do mene".
NEKE LEKCIJE ČOVEK NAUČI TEK KAD SE OBRUKA...
Kada je u početkom 2013. konačno došao poziv da napusti Barselonu i Španiju, Poketino je na teži način shvatio koliko ga je život u komfornoj zoni učinio nespremnim za izazov koji je čekao godinama. Popularni "Poh" prisetio se 6. januara i pregovora sa izvršnim direktorom Sautemptona, Lesom Ridom, u aparmanu jednog londonskog hotela.
Oni ne bi bili izvodljivi da im društvo nije pravio prevodilac, izvesni Perez. Na pregovore o poslu u Engleskoj otputovao je kao čovek koji zna kako da pobedi Gvardiolu na "Kamp nou" sa devetoricom bivših saigrača u timu, ali ne i kako se vodi razgovor na engleskom jeziku.
U miru hotelske sobe i u prisustvu dvojice "svedoka" sopstvenih limita, harizmantični latinos posle tri sata priče na španskom i uz mnogo mimike ubedio je poslodavca da možda ne poznaje jezik, ali da zato poznaje igru.
"Verujem da ljudi mogu da predosete kakvi ste u duši i da je prvi utisak veoma važan. Potrebno je da budete čvrsti i iskreni da biste pridobili pažnju i poverenje ljudi. Možete govoriti engleski perfektno, neće imati nikakvu poentu ukoliko to radite bez ikakvih emocija i osećanja. Teško mi je da to objasnim, ali ljudi koji se gledaju u oči kada govore, lakše se i povežu. Nisam znao reč engleskog, ali sam ih naterao da mi veruju. Nekada nije potrebno da bilo šta kažete, dovoljan je govor vašeg tela. Važno je da govorite u skladu sa onim ko ste", naveo je primer kada mu je strast koju oseća prema fudbalu pomogla u karijeri.
Ali, već narednog dana, stvari su postale dosta neprijatnije po zvanično novog menadžera "svetaca". Od treme, nije mogao da izgovori ni ono malo osnovnih reči, koje je znao ili nabubao.
"Nisam imao mira, okretao sam se po krevetu, nisam oka sklopio. Mislim da je već bilo 4 ujutru kada sam Hesusu poslao WhatsApp poruku: 'Jesi li budan?' U sekundi sam dobio odgovor: 'Jesam'. Napisao sam mu da dođe u moju sobu da razgovaramo. Kad je ušao, rekao sam samo: 'Isuse, to je sutra'", prisećao se Poketino prepiske sa jednim od asistenata u noći pred promociju.
"Nisam znao jednu reč engleskog, a trebalo je da sednem pred 50 ljudi, među kojima će biti i predsednik kluba", pričao je godinama kasnije na veoma solidnom engleskom, ali sa jakim "gaučo" naglaskom.
"Tresao sam se", dodao je.
ODRASTANJE UZ SVINJE, KRAVE I STARIJEG BRATA...
Poketinovu nesigurnost najbolje je osetila supruga Karina Gripaldi.
"Pronašla mi je učiteljicu. Sećam se prvog časa, dva sata je trajalo i bilo je toliko beznadežno da je ona u jednom trenutku rekla: 'Ok, pokušaćemo na drugačiji način, hajde da naučimo pesmicu", govorio je sa osmehom.
"Onda mi je pustila 'Skyfall" od Adel, jer nije moglo ništa lakše, naravno. Mogu misliti kako je zvučao neko ko je imao jedan čas fore da nauči jezik. Ali, danas kada na radiju čujem tu pesmu, uvek se nasmejem".
Odrastanje uz svinje, krave i starijeg brata Huana na gazdinstvu kraj rodnog Marfija, na kom su potomci migranata iz Pijemonta, Ektor i Amalija Poketino, mukotrpno zarađivali za život, nije uvek bila pesma koja nasmeje.
Profesionalac je postao sa 16, prvotimac sa 17, internacionalac sa 22, reprezentativac sa 27, trener već sa 35, a čovek još sa 13 godina, kada je uporedo sa školom i radom u štali i u polju, dva puta nedeljno prelazio 250 kilometara do Santa Fea i nazad, samo da bi trenirao za Njuels old bojse.
U suprotnom, tadašnji pomoćnik glavnog trenera Marselo Bijelsa ne bi imao koga da primeti na treninzima kadeta, niti bi žgoljavi 14-godišnjak dobio poziv da povremeno trenira sa seniorima. Poketino senior često govori o ponosu koji oseća kada ljudi o njegovom sinu govore kao "velikom treneru, ali pre svega velikom čoveku".
"On je pravi šef, to je jasno", govorio jedan od asistenata u Poketinovom stručnom štabu u Totenhemu.
"Ali, u isto vreme, on je osoba koja postane prijatelj kada primeti da imate problem. Nije samo prijatelj, već i pomogne. Ima navijačka pesma koja ide: 'Maurisio Poketino, on je magičan, to se zna', što je apsolutno tačno. Čak je i bolje od toga, jer je stvaran i pažljiv".
MOŽE DA IZGUBI MIRNOĆU, NE I KONTROLU!
"Ponosan sam što sam menadžer u engleskom fudbalu", rekao je kao trener, jednako iskreno kao što je svojevremeno iskoristio jedan od 20 nastupa za reprezentaciju da iskaže poštovanje prema tradicionalnoj netrpeljivosti dva naroda. Jedini problem bio je u tome što njegov kvalitet nije bio gol rukom na Svetskom prvenstvu, da svi vide, ali neće da priznaju jer je ovako zanimljivije. Zbog onoga u čemu je Poketino bio dobar u fudbalu, Ešli Kol je tog dana verovatno zažali što je ikada dobio poziv da igra za "albion". Ili Emil Heski, svejedno.
Ako je pažljiv, ne znači da je uvek pazi šta priča. Priznaje da i dalje postoji onaj "drugi" Mauricio Poketino, grub i nezgodan, kakav je uglavnom bio na terenu, u kopačkama..
"Taj deo sebe ne pokazujem često, bar ne javno, ali znam da budem prilično nezgodan i besam kada sam 'tamo unutra', sa saradnicima, igračima, pa i familijom i prijateljima, umem da puknem od besa", govorio je Poketino o odnosima "iza kamera", kako na stadionu, tako i kod kuće.
"Imam tešku narav, ali nikada ne gubim kontrolu", pričao je i dodao da zbog toga sebe stalno podseća na osnovni cilj svakog uspešnog trenera.
"Rezultat. Tačka", rekao je bez razmišljanja, ali se potom ogradio rečima:
"Moji timovi će u svakoj utakmici želeti da pobede, ali nijednom svom timu neću dozvolti da ne poštuje one koji stoje sa druge strane".
Potom je nastavio...
"Za mene će rezultat uvek ostati prioritet, ali ako je već tako, zašto da ne kreiramo atmosferu u kojoj će rad na tome biti prijatan? Uspeh je moguć samo tamo gde ljudi vole da dolaze i ako osećaju uzbuđenje zbog toga što će se ponovo okupiti narednog dana", govorio je o neraskidivoj vezi između rezultata ekipe i odnosa u klubu.
"Zato se trudimo da probudimo emocije u radu sa igračima, da pokušmo da ih 'taknemo' u dušu. Fokusiranje na ispunjavanje profesionalnih obaveza nije dovoljno. Tek kada izazovete emocije kod igrača otvarate prostor za njegov napredak".
GREŠKA JE DOZVOLJENA, LIČNO NIJE!
Tvrdi da su odnosi među ljudima najveći izazov sa kojim se suočava savremeni trener, zbog čega je za uspeh u modernom fudbalu potrebno i znanje o prirodi čoveka, pored onog o prirodi fudbalske igre.
"Odgovornost menadžera fudbalskog tima prevazili njegova lična osećanja. U obavezi smo da ostavimo emocije po strani kada odlučujemo. To je prva i osnovna stvar u ovom poslu", pričao je Poketino o ulozi čoveka koji iz nedelje u nedelju, bez prava na grešku, traga za 11 privilegovanih u grupi od 30 muškaraca od kojih se zahteva maksimum i ništa manje od toga.
Neprijatni razgovori podrazumevaju se koliko i odlučivanje pod pritiskom.
"Ako ne igra danas, sutra će doći nezadovoljan, znam to. Sigurno neću ići okolo za njim, vući ga za rukav i tešiti: 'Ne brini, igraćeš i ti, samo drugi put'. Sve što bi mogao da pomisli je: 'Zajebi, ne treba mi ovo u životu'. Od mene će dobiti dovoljno prostora da to izbaci iz sebe, ništa više"", govorio je Poketino kako otprilike znači biti nezadovoljan u njegovom timu.
"Posle dva-tri dana ću proveriti kako trenira. Ako vidim da je i dalje neraspoložen, sve što može da čuje od mene je: 'Pokaži mi više, ovo nije dovoljno'".
Dve stvari ne radi - ne obećava i ne obrazlaže.
"Nikada nisam obećao igraču da će igrati. Oni moraju da shvate da u ugovorima koje su potpisali ne piše da moraju da igraju, već da treniraju. Što ranije shvate da su plaćeni da treniraju, biće bolje po njih. Tek onda, klub odredi čoveka koji će odlučivati ko igra, a ko ne", "crtao" je rečima konture zdravog tima i konstatovao:
"To je fudbal".
NIKAD OBEĆANJA, NIKAD OPRAVDANJA
"Moj život van fudbala? To ne postoji. Provodim najmanje 12 sati dnevno u trening centru. U suštini, moj život se svodi na taj put od hotela do treninga i nazad. Živim potpuno posvećen klubu u kom radim, kada je fudbal u pitanju ne postoji radno vreme, postoji samo dan od 24 časa", govorio je i konstatovao: "Uspeva mi samo zato što to radim iz strasti".
Potom je naveo šta još ne dopušta sebi i saradnicima.
"Nikada se ne pravdam za odluke koje sam doneo, ali ako igrač dođe i postavi pitanje zbog čega nije igrao, dobiće iskren odgovor na čemu je potrebno da radi da se to promeni. Neophodno je da poštujete svakog igrača i razumete emocije sa kojima se bore, jer se radi o njima, a ne o vama. S druge strane, ja sam taj koji donosi odluku. Nijedna odluka u profesionalnom sportu ne sme biti lična, ali događa se često da tako bude shvaćena, nažalost", naučio je Poketino da živi sa mladićima izraženog ega.
"Sve im se izmeša u glavi i onda idu okolo i kukaju: 'Trener me ne voli' ili 'kako mu opet igra ovaj, a ne ja', ali ne, ne, ne i ne. Ako ne igrate, jedini razlog je taj što smo u stručnom štabu zaključili da je neko drugi bolji izbor za ovu utakmicu, a da je svaka naredna nova šansa za vas. Dogodiće se i da pogrešimo, ali će to biti strateška greška".
Da bi ih bilo manje, vremenom je shvatio da timski sastanci nisu dovoljni, naročito ako izostaju oni u "četiri oka".
"Razgovori sa grupom više nisu dovoljno, morate da komunicirate sa svakim od njih i budete svesni da je svaki odnos drugačiji. Pogrešno je tretirati ih sve na isti način, niti ćete odgovoriti na njihove lične potrebe, niti izvući maksimum njihovih mogućnosti. Koliko se igrači razlikuju među sobom, toliko se mora razlikovati i vaš odnos sa svakim od njih", "pobijao" je ideju o tipskim, formatiranim odnosima trenera i fudbalera.
"To je ogroman izazov za svakog od nas. Danas postoji toliko stvari koje odvlače pažnju od suštine, jednostavno morate znati i kako provode vreme pre i posle treninga, postoji li nešto što ih brine ili muči, kakvi su strahovi sa kojima se suočavaju, šta žele da postanu jednog dana. To čak znači da ćete se povremeno i dopisivati sa njima".
KO OSTANE PRAVIČAN U GREŠKAMA, SLUŠAĆE LEPO O SEBI...
*ovako je Poketino ušao u svlačionicu "Etihada" posle revanša četvrtfinala Lige šampiona sa sedam golova...*
Malo koji trener u toj poziciji uspe da ostane pravičan, čak i kada greši, pa tako i retki dožive da jednog dana o njima govore kao, recimo, Adam Lalana o Poketinu.
"On je klasa, ne samo kao menadžer, već i kao osoba. Čini da se osećate dobro i budete zadovoljni sobom upravo zbog odnosa koji gradi sa igračima. Uvek je imao dovoljno vremena za nas, a način na koji smo igrali pod njim je samo potvrda. Ima svoj stil, on je kul tip", rekao je Lalana, koji je pod Poketinom ostvario transffer karijere, u Liverpul.
Ne bi bio kul da je prestao da veruje u sebe kada je na sto izneta mogućnost da povede Mesija do još jedne Lige šampiona i tako stigne gde sa Totenhemom prošlog proleća nije uspeo
"Svaki trener gradi lični stil, ali je važnije od toga da bude istrajan u svojim namerama. Ako ne verujete u svoje ideje, ako se ne osećate dobro zbog fudbala koji igra vaš tim, onda nije vredno truda. Svet oko vas može da se promeni, ali vi ne smete da se menjate zbog sveta", govorio je pred dolazak na stari "Vajt hart lejn"
Nakon što je uporedo sa izgradnjom milijardu evra skupog stadiona beležio najbolje rezultate u istoriji kluba, pritom trošeći na pojačanja prosečno 7,5 miliona evra po sezoni, od predsednika Danijela Livija dobio je otkaz umesto statue na "Novom Lejnu". Ostao je bez posla nepunih šest meseci od finala Lige šampiona i to doživeo kao novu priliku u životu, ništa drugo.
"Ne znam šta će biti moj sledeći posao, ali imam utisak da će biti fantastičan", rekao je i ispraznio kancelariju kako bi Žoze Murunjo mogao da unese lične stvari.