Fudbaleri Partizana su savladali Crvenu zvezdu (1:0), a ja sam prvi put u životu bio na samo metar ili dva od derbija.
/piše: Dušan Ninković/
Adrenalin i mnogo adrenalina. Odigran je 200. takmičarski meč između Partizana i Crvene zvezde, ovog puta u polufinalu Kupa Srbije i domaćin je bio uspešniji. Tvrda, takmičarska ekipa, uz poneki trenutak lucidnosti plasirala se u finale takmičenja koje redovno osvaja poslednjih godina.
Za mene je ovaj Večiti derbi bio drugačiji, a dok su se navijači Zvezde pitali zašto igra ''neko'', a ne igra ''neko drugi'', navijači Partizana slavili Umara Sadika, ja sam radio stvari koje nikada pre nisam. I bilo je odlično!
Možda kvalitet fudbala nije bio na zadovoljavajućem nivou, posebno za vas koji ste meč gledali sa neke od bočnih tribina ili pored malih ekrana, ali sam ja imao drugog posla. Prvi put u životu sam bio akreditovan za atletsku stazu, a tamo je jako teško ostati pribran.
Kada me je Jovan pitao da idem na derbi umesto njega, pristao sam iste sekunde. Kada mi je Nikola javio da radim derbi sa stadiona, shvatio sam da su se dogovorili oko toga. Samo nekoliko minuta kasnije Vladimir mi je najavio da ću biti na atletskoj stazi.
''Šta ja da radim tamo? Nikada nisam koristio profesionalni fotoaparat, ne verujem da sam ogroman talenat za to, kako da uradim posao koji nikada ranije nisam'', bile su neke od rečenica koje su mi se motale po glavi.
Sve dok nisam shvatio da to mogu, bez konsultacija sa glavnim urednikom MONDA, glavnim urednikom sportske rubrike ili bilo kojim starijim kolegom, a sigurno bi mi pomogli oko pripreme. Odlučio sam da se prepustim i da adrenalin uradi svoje. Derbi je!
Bio sam učesnik derbija na nekoliko načina. Gledao sam ga preko televizije, bio na tribinima, u novinarskoj loži, čak sam ga slušao i preko radija, nekada kao klinac, na povratku sa ekskurzije u osnovnoj školi. Sada sam bio nikada bliži terenu, na samo metar od Vukanovićevog šutiranja stative ili Pavlovićevog ''odnošenja'' Boaćija u duelu.
Fudbal se potpuno drugačije gleda sa mesta na kojem sam bio.
Sada ne bih mogao, jer još nisam pogledao snimak, da vam opišem kretnje Zvezdinog veznog reda ili koliko su duboko Partizanovi bekovi napadali prostor. Ne bih mogao jer se to jednostavno - ne vidi! Fokus je na drugim stvarima, atmosferi koja se stvara oko vas, rečima iz peterca koji sasvim jasno možete da čujete, reakcijama igrača na događaje na drugom kraju terena.
Sve ovo što sam napisao ću najlakše objasniti primerom. Strahinja Pavlović.
Iskren da budem nisam bio fan mladog štopera Partizana. Nekoliko prethodnih derbija, pa neki mečevi sa početka njegove seniorske karijere ubedili su me da je često neoprezan, pregrub i da mu se dešavaju kiksevi. Mišljenje je bilo formirano, pretpostavio sam da Pavlović neće postati novi Nastasić, Savić ili Milenković, ali...
Sada tvrdim da hoće.
Besprekorna fizička pripremljenost, građa koja je jako blizu idealne, godine u kojima se nalazi i prostor u kom može da napreduje jasni su pokazatelji zašto Strahinja košta toliko. I zašto je već prodat. Podsećam vas, to je momak koji je tek pre dvadesetak dana napunio 19 godina.
U svaki duel na meču je Pavlović ušao kao da mu život zavisi od njegovog ishoda. Bilo da su to lopte u dubinu ''preko'' Slobodana Uroševića, na koje je trebalo da trče Boaći i Vukanović, bilo da su to vazdušni dueli sa Tomaneom i Milunovićem. Manje grub nego prethodnih sezona, Strahinja je počeo da odrasta.
Pričajući nakon meča sa jednim superligaškim fudbalerom, koji je ponikao u istoj školi, saznao sam da ''Strahinja može da prođe kroz zid''. Rečeno mi je, takođe, i da će sa takvim fizičkim predispozicijama i u tim godinama biti dovoljno zanimljiv da ''nauče sve'', što znači da Srbija može da dobije još jednog vanserijskog štopera.
Navijači Partizana će možda glorifikovati Bibarsa Natha, Umara Sadika, Sejdubu Sumu zbog onih nekoliko driblinga odmah po ulasku, ali ja ću ovde, na svom malom prostoru interneta, proglasiti Strahinju Pavlovića za igrača utakmice. Siguran sam da bi Aleksa Vukanović i Ričmond Boaći potvrdili to.
Derbi je, na svu sreću, protekao bez mnogo incidenata, a vatrenije je bilo na terenu nego na tribinama. Obe navijačke grupe su, u skladu sa renomeom, priredile bakljade. Da bude materijala za strane medije, kada ponovo budu pisali o jednom od najvećih gradskih derbija.
Posle nekoliko godina, Partizanova publika nije bila podeljena na frankcije. Umesto međusobnog prozivanja, navijači sa južne tribine su podršku davali svojim fudbalerima, uz ''peckanja'' rivala, što je očigledno uticalo i na igrače Partizana koji su gol postigli baš na toj strani terena.
Pomalo smo već i zaboravili kako izgleda navijanje kada nema neobičnih ''tampon zona'' na istočnoj tribini, ali je jučerašnji meč poslužio da nam osveži pamćenje. Ni sever ni jug nisu bili u potpunosti ispunjeni, ali su navijačke grupe opravdale očekivanja.
Navijači Crvene zvezde su, recimo, uočljivo pojačali navijanje u trenucima kada je Bibars Natho na drugom kraju terena savladao Milana Borjana. Jedini gol na meču propustio sam jer sam snimao najvatrenije pristalice Crvene zvezde.
Bio sam svestan tog rizika kada sam pristao na ponudu da ''siđem'' na atletsku stazu. Znao sam da će mi ovo iskustvo doneti drugačiji pogled na fudbal. Kada bih inače imao priliku da vidim kako ljudi u plavim markerima, koji inače fotografišu meč, dele savete Novaku Simoviću oko podele žutih kartona?
Ovo se ne odnosi na situaciju u kojoj je Vladimir Stojković dobio žuti karton. Zapravo, odnosi se na situaciju kada je mogao da dobije drugi žuti, samo nekoliko minuta pre izlaska iz igre. Tada je neoprezan bio Nemanja Milunović, a na ivici peterca se nekadašnji reprezentativni golman, pod očiglednim bolovima, pridigao kako bi se fizički obračunao sa protivničkim defanzivcem.
U toj situaciji nije bilo ničega, pa je Simović odlučio da se meč nastavi. Vladimira Stojkovića, kog smo nakon meča primetili kako teško hoda pri izlasku sa stadiona, zamenio je Nemanja Stevanović. Bivši golman Čukaričkog je ušao nezagrejan, a čini se i da je takav završio susret.
Najveći problem Crvene zvezde nije bilo postizanje gola već stvaranje šansi. U prvom delu meča se pokušalo preko desnog boka, gde je napadan Urošević, ali to nije donelo dovoljno rezultata. Čini se da su najbolje prilike crveno-beli imali u samom finišu poluvremena, kada su izvodili dva slobodna udarca sa dvadesetak metara.
Posle jednog od njih je Vukanović zatresao nebranjenu mrežu, sa samo nekoliko metara udaljenosti, ali... Bio je ofsajd.
Drugi deo meča je doneo samo ''bunarenje'', duge lopte na Vukanovića, Milunovića, Tomanea... I to nije stvorilo mnogo problema.
Perspektiva iz koje sam ja gledao meč ne daje mi za pravo da detaljno analiziram taktički deo jučerašnje utakmice. Ne mogu sada da se bavim kretanjima veznih fudbalera, za koja sam sa mnogo strana čuo da su bila loša, ne mogu ni da analiziram gde je trebalo slati lopte umesto na Tomanea kog prate Pavlović i Šćekić...
Mogu da kažem da je, što se Zvezde tiče, najjači utisak ostavljen nakon meča. Dok sam ja razmišljao da li da krenem ka istočnoj tribini, kako bih uhvatio neke dobre kadrove fudbalera koji ulaze u tunel, Dejan Stanković je išao ka severnoj tribini. Izvinjenje ka navijačima, zbog loše predstave njegovog tima bilo je samo uvod za dolazak fudbalera pred najvatrenije pristalice.
Sa prvotimcima Crvene zvezde bio je i Vujadin Savić, a sa ograde koja je razdvajala navijače i fudbalere se nekoliko puta moglo čuti ''Ajde, glavu gore!''. Publika je tu, podrška ostaje iako je derbi izgubljen, a dupla kruna će se čekati barem još jednu sezonu.
Razloga za slavlje je bilo na drugom kraju stadiona, gde se nalazio kolega Goran Sivački, koji je uhvatio te kadrove.
Inače, trenuci ispred kapije na istočnoj tribini, kada sam čekao da uđem, jedini su tokom kojih je kiša padala. Ne znam kako se to desilo, iz ove perspektive mi deluje da smo imali mnogo sreće, ali hvala oblacima što su podržali svetkovinu srpskog fudbala. Bio sam spreman da pokisnem, čak i bez kišobrana koji mi je Goran dao da mu pričuvam, a ja ga nisam vratio.
Partizan će u finalu Kupa Srbije igrati protiv Vojvodine, koja je na Banovom Brdu savladala Čukarički, dok će Crvenoj zvezdi uteha biti šampionski pehar. Biće to još jedan meč od kog očekujemo mnogo, posebno znajući kako se završilo prethodno finale istih timova.
Možda ću i ja ponovo biti na atletskoj stazi, da vidim šta to Partizan radi drugačije kada ne igra sa Crvenom zvezdom, pa bodove ostavlja na manjim utakmicama. Ili, da utvrdim kako će za poslednji izazov igrače pripremiti Nenad Lalatović, čovek koji bi deset godina života dao za trofej sa novosadskim crveno-belima.