/Piše: Pavle Knežević/
Svaki nešto stariji ljubitelj fudbala bi u svoja nezaboravna takmičenja sigurno uvrstio Evropsko prvenstvo 2000. u Belgiji i Holandiji, naš poslednji Euro i takmičenje na kome su se verovatno najviše mešala standardna osećanja prema reprezentaciji – ljubav i kidanje živaca.
Turnir pamtimo ne samo po tome što je tadašnja Jugoslavija ispala ponižavajuće od Holandije u četvrtfinalu, nego što je odigrala i dva nezaboravna, potpuno spektakularna meča, dva od verovatno najuzbudljivijih u istoriji takmičenja.
Prvi od njih odigrao se pre tačno 20 godina na današnji dan: Jugoslavija – Slovenija 3:3. Druga je bila protiv Španije, kada su "plavi" tri puta vodili, a onda u nadoknadi vremena izgubili 3:4. Teško je odlučiti šta je bilo luđe, ali se na današnji dan podsetimo ove prve.
Svako ko je tada gledao utakmicu, urezalo mu se sve u pamćenje: sumanute greške odbrane, vođstvo Slovenije 3:0, crveni Siniši Mihajloviću, navijački ponor, a onda tri gola za šest minuta sa igračem manje, potpuno oduševljenje i ljubav prema tom timu.
Bila je to ekipa prepuna jakih imena: Mijatović, Stojković, Mihajlović, Jugović, Stanković, Milošević, Drulović, Đukić, Jokanović, Kovačević…Mnogo se očekivalo, dobilo se standardno ništa, ali i dve nezaboravne utakmice.
Jedan od tada najboljih igrača Jugoslavije, defanzivac Lacija Siniša Mihajlović imao je katastrofalnu utakmicu. Njegove liderske sposobnosti, pregled igre, ubojita levica – sve je to nestalo pod njegovim čuvenim karakterom.
U prvih sat vremena se ekipa, koja je bila apsolutni favorit protiv debitanta Slovenije, mučila, grešila, selektor Vujadin Boškov je već u 36. minutu izveo iz igre tada najveću nadu reprezentacije Dejana Stankovića, a uveo kapitena i simbola te generacije, Piksija; Mihajlović je dobio karton, a onda je u 59. minutu gurnuo Saša Udoviča i dobio drugi žuti karton.
Sa druge strane, inspirisani Zlatko Zahovič dao je dva gola, mogao je još jedan, poluvreme nije ni malo pomoglo iskusnim reprezentativcima Jugoslavije, Slovenija je bila još bolja u drugom poluvremenu, dala još dva gola, a onda i taj crveni Mihajloviću.
Gubimo 3:0, ostajemo bez jednog od najboljih igrača, pola sata pre kraja.
Gotovo, izgubili smo, šta drugo?
Ali, opet se javilo to naše fudbalsko nadrealno, tako da smo nekako okrenuli taj balkanski derbi. Ne skroz, ali taj jedan bod je bio neverovatno sladak.
U 67. minutu, posle serije bizarnih grešaka, Savo Milošević, koji je zamenio Darka Kovačevića, uspeo je da dođe do lopte koja je skakala posle trapavo odbranjenog kornera i spusti je u praznu mrežu.
Taj gol kao da je u isto vreme potpuno izbio vazduh iz pluća Slovencima, a "plavima" je dao krila. Jugoslavija je sa igračem manje krenula u serijske napade i konačno počela da koristi svoj kvalitet.
Samo tri minuta kasnije Mijatović je sa leve strane po zemlji pronašao sjajnog Ljubinka Drulovića u šesnaestercu, a on je precizno smestio u mrežu. 2:3.
U 73. minutu desilo se čudo. Opet je fenomenalni Drulović, tada verovatno igrač utakmice, prodro po desnoj strani i uputio savršen pas ka Miloševiću, koji postiže svoj drugi gol na utakmici i potpuno preokrenuo raspoloženje na stadionu.
Iako je utakmica bila potpuni "rolerkoster" za navijače oba tima, neutralni navijači su svakako uživali u meču koji od tada važi za jedan od najboljih u istoriji evropskih prvenstava.
Podsetimo, posle toga je Jugoslavija pobedila Norvešku 1:0, golom Miloševića, tada najboljeg strelca turnira, a onda u još dramatičnijoj utakmici izgubila od Španije. Ipak, ta četiri boda su bila dovoljna za četvrtfinale.
Tamo nas je dočekao domaćin Holandija, a tih 1:6 sigurno niko ne želi da se seća...