Od Ilije Petkovića, legendarnog fudbalera, trenera, selektora i spotskog radnika oprostio se i ''njegov'' klub, OFK Beograd.
Petković, inače rođen u Kninu, stigao je u Beograd sa 19 godina i odmah obukao dres ''Romantičara'' sa Karaburme. Dres ovog tima je nosio u dva navrata, ukupno 16 godina, a to je bila jedna od samo dve ekipe za koju je nastupao.
Na svom zvaničnom sajtu su se od legende kluba oprostili današnji čelnici OFK, a saopštenje kluba prenosimo u celosti.
''Ilija Petković je rođen 22. septembra 1945. godine u Kninu. Svoje prve fudbalske korake napravio je u svojoj Dinari odakle je kao devetnaestogodišnjak 1964. godine došao na Staru Karaburmu i ostao u analima naše klupske istorije kao igrač koji je upisao rekordan broj nastupa za OFK Beograd! Petko je čovek koji je naš dres branio čitavih 16 godina, a njegovo ime i prezime su postali sinonim za OFK Beograd!
Naš legendarni krilni igrač je upisao čak 420 nastupa za plavo-bele i postigao 53 pogotka (8. na klupskoj listi) u prvenstvenim, kup i utakmicama u evro-kupovima! Kao igrač, na Omladinskom stadionu bio je u periodu 1964-1973 i 1977-83.
Veliki Ilija!
Ilija Petković je bio deo velikih igrača koji su od našeg OFK Beograda napravili ono što je danas i što će zauvek i biti – jedan od najuspešnijih klubova u istoriji domaćeg fudbala!
U posleratnom periodu naše istorije po uspešnosti izdvojile su se tri generacija naših igrača, a Petko je bio deo dve!
U periodu 1953-1955 naš sastav koji su činili Sava Antić, Kaloperović, Tasić, Spajić, Marković, Juričko, Šenauer, Đorđević, Radenković, Cvetković, Panić, Davidović, Jocić, Radović, Prljinčević, Stojanović, Prljinčević, Šijaković, Josić,... osvojio je dva nacionalna kupa i jedanput bio vicešampion.
Druga zlatna generacija igrala je od početka šezdesetih pa do 1966. godine i njen deo je takođe bio, tada „poletarac“, Petković. Ti momci su bili vicešampioni države, dvaput osvojili kup, a napravili su ogroman uspeh igrajući polufinale Kupa pobednika kupova i četvrtfinale Rapan kupa. Igrali smo redovno evro-kupove i nije nam bilo neobično da odmeravamo snage sa najboljim timovima našeg kontinenta. Pobeđivali smo i Juventus, Bajern, Fejenord, Napoli.... Ilija je fudbalski stasavao uz Skoblara, Samardžića, Gugletu, Krivokuću, Dakića, Banovića, Marića,... a sa njim su tada bili još neki mladi momci koji su napravili neizbrisiv fudbalski trag poput Slobodana Santrača.
Nakon toga je došlo do smene generacije, a na Karaburmu su u poznim igračkim danima došli da pomognu Dragoslav Šekularac i Miloš Milutinović. Pored njih su fudbalsku školu usavršili Petković, Santrač, Stepanović, Zec, Turudija, Jokić, Borota, Vukašinović, Mešanović, Mitrović, Lukić, Stojanović,... i tako smo dobili treću „zlatnu generaciju“. Dvaput smo bili treći u visokokvalitetnoj ligi SFRJ, igrali smo četvrtfinale UEFA kupa, te osminu finala Kupa sajamskih gradova. Pobeđivali smo i iz takmičenja izbacivali ponovo Fejenord, te Panatinaikos, Duklu, Bolonju...
Naš Ilija je imao nekoliko teških povreda koje su dovodile njegovu igračku karijeru pred sam kraj, ali je sve to, uz pomoć našeg nezaboravnog fizioterapeuta, Rakija Aranđelovića, koji ga je jako voleo, uspeo da prebrodi. Jedna od takvih ozleda se desila na južnoameričkom tlu.
Nakon našeg trijumfa na turniru u španskoj Granadi 1973. godine, gde je OFK Beograd sa 4-0 u finalu pobedio urugvajski Penjarol, Petko je postao velika želja kluba iz Montevidea. Pozvan je da gostuje u Penjarolu na turniru na kom je igrao i Santos predvođen Peleom. Ipak, na derbiju protiv Nacionala Iliji su slomili nogu i vratio se u Beograd. Povreda ga je omela i da prihvati poziv madridskog Reala koji ga je takođe pozvao da odigra prijateljski meč.
Četiri godine je Ilija bio u francuskom klubu Troa i vratio se u tabor svojih Romantičara te 1977. godine. Klub više nije bio tako uspešan kao ranije kada smo bili u samom vrhu našeg fudbala. Njegova rešenost da pomogne svom klubu i da igra sve do 38. godine, u par navrata i u drugoligaškom društvu, jedan je od najboljih pokazatelja koliko je bio vezan za OFK Beograd i to će iskreni Ofkovci uvek da cene!
Ilija Petković je takođe upisao rekordan broj nastupa za reprezentaciju od svih naših igrača u periodu nakon II svetskog rata! Kao igrač OFK Beograda odigrao je 35 utakmica i postigao 6 pogodaka. Ukupan skor u nacionalnom timu mu je 43/6. Petko je svojim golovima, na svom debiju u dresu sa državnim grbom, odveo Jugoslaviju na Evropsko prvenstvo u koje se održavalo u Italiji 1968. godine kada je sa 5-1 savladana Francuska u baražu.
Na EP smo bili vicešampioni nakon finala sa domaćinom Italijom koja, nakon dva odigrana meča, jednostavno nije mogla da izgubi jer je sudija bio njihov dvanaesti igrač.
Nakon završetka karijere ostao je na Karaburmi i isprva postao klupski operativac. Bio je na mestu tehničkog direktora, ali je želja da bude blizu terena postajala je sve jača pa je proleća 1989. postao šef stručnog štaba. Sa prekidima je do 1993. godine tri i po sezone bio glavni trener i za to vreme najveći uspeh je 4. osvojeno mesto u ligi SFRJ bez klubova iz Hrvatske i Slovenije! Put ga je dalje odveo u švajcarski Servet gde je osvojio prvenstvo. Kao trener je sa velikim uspehom radio u Japanu, Južnoj Koreji, Kini, Kataru i Grčkoj, a čak u dva navrata je bio selektor naše zemlje. Jedan je od retkih koji su uspeli da i kao igrač i kao selektor budu učesnici Svetskog prvenstva.
Ilija je nacionalni tim na SP 2006. godine odveo bez poraza!
Do kraja života je bio uz svoj OFK Beograd. Bolelo ga je i teško je podnosio stanje i rang takmičenja u kom je trenutno Beograd. Prihvatio se uloge predsednika Skupštine kluba. Postao je i predsednik Fudbalskog saveza Beograda koji je tako na svom čelu dobio čoveka koji je imao poštovanje širom sveta.
Svakodnevno je bio na stadionu, vodio računa o njegovom izgledu, razgovarao sa radnicima, gledao utakmice svih mladjih kategorija i bio je vrlo aktivan i na fukcijama u OSD Beograd.
Njegova familija je plavo-bela. Sin Dušan je prošao omladinske selekcije našeg kluba i sa prekidima igrao od 1991. do 2006. godine! Ilijin unuk, Jakov, takođe je prošao sve selekcije naše omladinske škole.
Petko, hvala za sve! OFK Beograd je zauvek tvoja druga kuća!
Hvala što si sa svojim saigračima učinio sve Ofkovce ponosnima, hvala za primer prave ljubavi i odanosti!
Neka ti je laka zemlja, volimo te!
Tvoj OFK Beograd.''
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.