/piše: Milutin Vujičić/
Ne znam za vas, ali uopšte ne uživam u fudbalu od "restarta" sezone i unapred se izvinjavam što ću i opsovati zarad olakšanja, nadajući se da nisam jedini koji deli ovo osećanje.
Od kada je sredinom marta proglašena pandemija korona virusa i u većini zemalja označen prekid fudbalskih takmičenja, brojao sam dane do povratka "uživo prenosa" na TV. Sećam se kada sam izbrojao 40. dan (vrlo simbolično) "apstinencije" od fudbala, kako sam se obradovao kada sam naleteo na reprizu duela Engleza i Hrvata od pre 13 godina, a još više dok sam kucao vest da će se Bundesliga nastaviti sredinom maja.
Radovao sam se kao Vule Jovanović na Novom Zelandu kada sam shvatio da više nikada neću morati da gledam kako Nikaragvanci guraju loptu po livadi ili prašini, i svaka čast svakome ko može u tome da nađe zamenu za vrhunski fudbal, ali mene nije "ložilo".
Stoga je 16. maj, dan kada se vratila Bundesliga, i to utakmicom Šalkea i Dortmunda, trebalo da bude "crveno slovo" u kalendaru svakog zavisnika od fudbala...
Verovatno ste i vi ispoštovali poseban ritual pred meč na "Vestfalenu", prilepili se za kauč i blenuli u televizor, radovali se golovima i tome kako su Holand i društvo "isprašili" rivala u derbiju, međutim odmah u stomaku sam osetio da to nije to.
Lagao sam sebe da me je povratak fudbala na "male ekrane" ispunio, ali prava istina je bila da je svaka sledeća utakmica bila još gora od prethodne, a da mi je pažnja u toku meča lutala.
Je**te, gledam utakmicu, a ona gleda mene, kao da je sve neka simulacija.
Čak ni zvučne utakmice nisu uzbudljive kao nekada, dovoljno atraktivne da bi me naterale da satima ne trepćem, a umesto da to osećanje guram pod tepih i izgovaram "bitno je da se vratio fudbal" - vrlo brzo sam shvatio o čemu se radi i da "nije do mene".
Fudbal bez navijača - nije fudbal i, oprostite na izrazu, to je sranje.
Jeziva tišina u toku prenosa i mogućnost da čujete svakog igrača kako se dogovaraju o narednom potezu sa trenerom učinili su i "jake" fudbalske dvoboje unapred dosadnijima, pa ni makazice sa pola terena u tim uslovima ne bi izazvale ubrzavanje pulsa kao kod pogotka sa "bele tačke" dok pun stadion treperi i iščekuje da se lopta zakotrlja u mreži.
Znali su to vrlo dobro i "brodkasteri" koji su namestili one glupe kartonske lutke na tribine, neki i stavljali animiranu publiku, koja se u jednom kadru vidi, a u sledećem nestaje, pa dodavali zvučne efekte koji bi zamenili prave navijače, ali to jednostavno nije fudbal.
Nije zato nikakvo iznenađenje što UEFA i FIFA kažnjavaju klubove upravo igranjem pred praznim tribinama, pošto je fudbal bez navijača - najgora kazna za sve.
Od "restarta" sezone koji sam željno iščekivao vrlo brzo sam došao do stadijuma "jedva čekam kraj ove noćne more", pošto je fudbal koji trenutno gledam poput bezalkoholnog piva, vegeterijanskog ćevapa, pice bez sira… Može to da se konzumira, ali znamo mi za bolje, zar ne?
Možda sam melodramatičan, ali imam utisak kao da sam sredinom marta počeo da gledam dobar film, stopirao ga, a onda pustio posle dva-tri meseca, samo bez zvuka i prevoda.
Naravno, okolnosti u svetu su takve da bi bilo stvarno nenormalno, sebično, pokvareno i neljudski kada bih ispred zdravlja i života ljudi kao prioritet stavio "izgubljenu draž fudbala", ali nema ništa loše u tome kazati da je ono što se trenutno igra u Španiji, Engleskoj i Italiji - bez ukusa.
Ne postoji dovoljno dobar argument da se fudbal opet igra pred navijačima dok pandemija ne prođe, ali hajde da se ne zavaravamo i pričamo da se fudbal zaista i vratio, kada jednostavno nije. Ovo je samo njegova bleda kopija koju konzumiramo jer smo "bolesni" za ovim sportom i koja će nam, nadam se, služiti samo kao loše sećanje u mesecima koji slede.
Možda i najbolji dokaz da je "sve otišlo u Honduras" govori to da je za mene, bez dileme, najbolja utakmica u post-pandemijskom fudbalu odigrana na Banovom brdu.
Pred tek nekoliko stotina navijača, koji nisu "nasnimljeni" nego su u realnom vremenu izražavali svoje zadovoljstvo ili nezadovoljstvo rezultatom na semaforu, videli smo pet golova, preokret i "šok" u 90. minutu za pobedu Čuke nad Radničkim. Boljem utisku je naravno "kumovalo" i što su igrači u belim dresovima imali s kim da podele svoju sreću, a crveni - tugu.
Bez deljenja emocija, fudbal nije fudbal, čak iako zvanične brojke govore da su utakmice Premijer lige nikad gledanije, ali sve se nadam da nisam jedini "hejter" i da i drugi gledaju jer su navikli da gledaju jer "šta bismo drugo radili u subotu".
Ozdravi, fudbale, pa da se opet "ložimo" kao nekada.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.