Sa suzama u očima i drhvatim glasom, Nenad Lalatović prisetio se u razgovoru za "Kurir" odrastanja u Beogradu, dolaska u Crvenu zvezdu i suočavanja sa bolnom istinom...
...da je njegova majka Dobrila smrtno bolesna i da će uskoro napustiti oca Branislava, brata Aleksandra i njega.
Ona je bila divna žena. Sećam se njenih kolača, toga kako je držala našu porodicu. Bila je pravi stub kuće.
Imao je 15 godina kada se rak vratio njegovoj majci, medicinskoj sestri i domaćici, ženi koja je - kako kaže - bila stub cele porodice.
Lalatović se "otvorio" pokušavajući da objasni zbog čega nekada tako burno reaguje na česte uvrede sa kojima se suočava na terenima širom Srbije.
Njegova priča počinje ovako...
"Znaš šta mi je jedan od najvećih motiva u životu? Ono što me tera da uspem? Uvrede!".
"Uvrede me dodatno motivišu. Kad mi bivšu ženu nazivaju kurvom, kada mi vređaju kćerku... Za mene je porodica sve! To kod mene izaziva revolt i bes, ne znam kako drugačije da ti objasnim".
"U meni se onda probudi zver. Pazi, nije nimalo lako slušati sve one ljude kako ti se smeju u lice tokom utakmice. Al' ja onda dobijem neku neverovatnu snagu da se pretvorim u nešto što nisam. Kada sebe vidim posle toga, bude me sramota, ali to je neka energija u meni, otkud znam..."
"Gledaj, ja sam fudbal uvek ozbiljno shvatao. Mnogo ozbiljno. Znao sam, recimo, kao klinac, da se potučem s drugarima na igralištu! Odrastao sam na Dorćolu i Karaburmi. Išao sam u dve osnovne škole, 'Jovan Cvijić' i 'Braća Baruh'".
"Evo, na primer, ovo: Igramo utakmicu 'sedam na sedam'. I dvojica mojih dobrih drugara nisu htela da igraju fudbal s nama u dvorištu, nego dohvatili neke figurice i igraju se njima... Briga ih kako se odvija meč, razumeš?"
"Klinci smo, imamo po osam-devet godina. I pazi sad. Gubimo. I, šta ja radim... Trčim do njih, vičem, uzimam im te figurice i bacam o zid! Urlam! Urlam, a oni me gledaju, u fazonu, jesam li lud..."
"Znaš kako, dosta puta su drugari izbegavali da se takmiče sa mnom, jer sam sve to doživljavao krajnje profesionalno, od malih nogu. Znao sam da zaplačem kad gubim micu. Takav sam se rodio".
"Živeo sam u naselju u Višnjičkoj. Igrali smo fudbal u jednom dvorištu. Brat i ja smo mnogo voleli životinje. I naši majka i otac su nam od malih nogu priuštili psa, zečeve i kokoške. Pazi, kokoške!"
"Matematiku sam obožavao, to je bio moj omiljeni predmet. Majke mi! Voleo sam da računam i to mi je išlo od ruke. Mnogi su se žalili na dvočas iz matematike, a meni ne bi smetalo i da smo ceo dan imali samo taj predmet. Mene su brojevi uvek privlačili. Opet, nisam bio ljubitelj hemije, fizike, muzičkog... Pa, gde ja da sviram flautu? Aj', zamisli... Na te časove nisam išao. Haha..."
Dodao je...
"Odem u dvorište da igram fudbal".
Ali...
"Kažnjavao me otac zbog toga, dobijao sam batine".
/Lalatović je nedavno u intervjuu za Mondo ispričao kako je izgledalo krštenje njegove dece, tokom kog su se Nemanja Vidić i on treći put okumili. U razgovoru za "Kurir" govorio je i o tome kako su se Vida i on zbližili.../
"Krenuo sam u srednju, upisao Ugostiteljsko-turističku, onu na Zelenom vencu. Tada sam već bio u reprezentaciji, trenirao mnogo. Plus, imao sam neke porodične probleme... Al' polako, čućeš..."
"Godinu dana smo brat i ja bili sami kod kuće, jer je tata bio sa mamom na lečenju u Francuskoj. Nisam se snalazio s društvom, ni u kakve grupe se nisam uvlačio i nisam išao u školu. Dvaput dnevno sam trenirao, nekad i tri puta, a u školu sam krenuo vanredno. Dešavalo se da između treninga uopšte ne idem kući. Ceo dan sam bio na 'Marakani'. Naprave mi tamo sendvič od paštete i šunke, a ja gledam treninge prvog tima..."
"Sećam se Riznića, Sakića, ranije Binića, Mihajlovića... Kad oni prolaze kolima, mi zastanemo, kad prođu, nastavljamo... Tuširao sam se tri do četiri sata, jer mi je bilo dosadno",
"Onda uveče dođem kući, brat mi napravi večeru, a ja onda pravo na '25. maj', opet na fudbal. I tako svaki dan".
"Fudbaler sam postao slučajno. Zahvaljujući ekskurziji u Sutomoru kada sam imao osam godina. Tamo je organizovan turnir u fudbalu i ja sam proglašen za najboljeg igrača. Onda je nastavnik fizičkog Sveta rekao mom ocu da bi bilo najbolje da me pusti da treniram u nekom klubu",
"Tako sam došao u Crvenu zvezdu kod Tome Milićevića. Od tog trenutka celo svoje detinjstvo i mladost proveo sam u Zvezdi, do svoje dvadeset pete".
"Imao sam 15 godina kada sam ostao bez majke. Nje se uvek setim, moje dobre Dobrile. Radila je u bolnici, ustajala svako jutro u 5, spremala nam ručak svaki dan, prala veš, peglala naše stvari, brinula o bratu, ocu i meni, nikad se nije desilo da nas uveče ne uspava..."
"Živela je sa nas tri muškarca, za tatu Borisava, brata Aleksandra i mene. Pomagali smo mi njoj, ali ona je bila stub kuće. Imao sam stvarno prelepo detinjstvo, ni u čemu nisam oskudevao. Nas šestoro je živelo u 40 kvadrata. Baba, deda, tata, mama, brat i ja".
"Sećam se kada se majka razbolela, odnosno kada smo mi saznali da je bolesna. I povo prvi put pričam. Pamtim i pamtiću taj dan dok sam živ".
Kada je podigla teret...
"Imali smo psa i trebalo je da mu prenesemo kućicu na terasu, ali nije moglo nikako nego kroz prozor. I, mama, da nam pomogne, podigne kućicu i oseti bol ispod pazuha. Ode na pregled i tamo joj kažu da ima rak dojke. Nisam tada bio svestan šta to znači. Rak dojke!? Nemam pojma o tome..."
"Tek posle godinu dana sam shvatio koliko je to opaka bolest. Majka se operisala i krenula na hemoterapije, bila je u Francuskoj na zračenjima, sećam se da joj je opala kosa... To nikad neću da zaboravim. Oporavi se ona nekako i vrati se na posao medicinske sestre. Mi smo joj svi govorili da je još rano".
"Radila je sa decom i to je mnogo volela. Sećam se jednom je sama ušivala mog brata, kada se ovaj nešto povredio, isekao se, šta li... Međutim, naiđe nova nesreća. Mama dobije rak kostiju i padne u krevet. I mnogo se namučila..."
"I te slike, kad se ona muči, ta njena bol, meni su ostale u sećanju.... Nije mogla da se kreće. Brat i ja smo je kupali uljem. Stavimo krpu, uspemo ulje i trljamo joj kožu. Koža joj se sušila, pa smo joj trljali kožu. Eto, stvarno ti kažem, ovo prvi put pričam, vidiš da su mi oči pune suza...", govorio je drhtavim glasom.
"I sad, 28 godina posle..."
"I evo još ovo, kad već pričam... Dosta puta se dešavalo da ne može u toalet, pa sam znao da osetim neprijatan mirsi, a ona se stidi... Gleda me... Pamtim taj njen pogleda i danas. Znaš kako je to..."
"Nije mi bilo teško da je podignem, naravno, da je odnesem do kupatila, da je operem, obrišem... To je moja majka. Majka. To su velike traume kroz koje sam prošao. I to ne bih voleo da se desi bilo kome. Bilo kome", rekao je Lalatović, koji je taj događaj pomenuo gostujući u Mondo podkastu "Sve u 16".
"Ona je bila divna žena. Sećam se njenih kolača, toga kako je držala našu porodicu. Bila je pravi stub kuće. Opravdavala mi je časove, želela je da uspem u fudbalu. Jednom, sećam se, uhvate mene neke lutke i ja rešim da napustim fudbal! Držalo me to dva dana. Al' majka mi nije dozvolila. Pričala je sa mnom, rekla da to ne smem da uradim, da nije dobro, da sam blizu da uspem, da moram..."
"Eto..."
"Uz sve to sa majkom, nama se u isto vreme dogodila još jedna velika porodična tragedija. Aleksandra je u to vreme udario autobus. Bio je klinički mrtav, proveo u komi 25 dana, jedva je ostao živ. Nisu mu davali ni promil šanse da će preživeti. Kada je sve prošlo, nazvali su ga fenomenom".
"Brat u bolnici, majka nepokretna kod kuće ili u bolnici na Zvezdari. Više sam vremena tada proveo po bolnicama nego kod kuće. Dva treninga i bolnica i tako svaki dan, skoro dve godine. Ni danas ne mogu da idem u bolnicu. Ostao mi je taj miris u nosu i ustima... Kad priđem bolnici, povraća mi se".
"Bio sam s majkom do njenih poslednjih trenutaka. Taj dan kad sam je poslednji put video nikad neću zaboraviti. Tata, brat i ja odemo kod nje u zvezdarsku bolnicu, u posetu. Sedimo pored nje, pričamo... I kad smo krenuli kući, mama me pozove da se vratim. 'Nenade, dođi', kaže mi. Priđem: 'Reci, mama'", govorio je.
"'Nenade, tebe tvoja mama voli najviše na svetu'. Poljubim je i odem. Bio je to poslednji put da sam je video".
"Sutradan sedim kod kuće. I da vidiš kako to sve sudbina namesti... Sedim i razmišljam da odem u posetu kod nje. Zovem taksi, ali koji god broj da sam okrenuo nije bio slobodan. U nekom trenutku zvoni neko na vrata. Pogledam na špijunku i vidim desetak ljudi. Prva reakcija mije bila - neki lopovi..."
"Onda vidim doktora Musulina iz Zvezde, našeg kućnog prijatelja. Vidim tatu, strica... Odmah sam znao šta se dogodilo".
"Zvonili su oni jedno 15 minuta najmanje. Tek onda sam im otvorio. Pokojni doktor Musulin - on je umro kasnije od iste bolesti kao i moja mama - zagrli me i kaže mi da je majka umrla. Bio sam toga svestan, da će se to dogoditi, da mora da dođe taj dan, ali..."
"Gubitak majke je mnogo uticao na mene. Bila je to trauma. Sećam se da sam se mnogo ugojio, sigurno deset kila za mesec dana, možda i više. Jeo sam po ceo dan. Onda me Stane Karasi, trener, uhvati pod svoje. Trenirao sam kao lud i skinuo višak kila. Mnogo sam patio za majkom. Znao sam dobijem visoku temperaturu, čak 40".
"Eto, i to ti je fudbal. Sa jedne strane bio sam nesrećan, privatno, sa druge strane, fudbal me je činio srećnim. Posle svega, nastavio sam da treniram još više, želeći da majku, ali i oca, učinim ponosnim. Ta očeva sreća kada vidi da mi ide, to je neprocenjivo. Kada ga vidim na utakmici, ne razmišljam o tome da odigram dobro, već da ga ne obrukam".
"Sada, ako ne okrenem oca jedan dan, on se ljuti na mene. U godinama je, voli da se čuje sa mnom, da popriča. I njemu teško pada što me vređaju".
"Odrastao sam u vreme devedesetih, svi znamo kakve su to godine bile. I to na Dorćolu i Zvezdari. Družio sam se se, kako to sad vole da kažu, sa 'žestokim momcima'. Mnogi od njih nisu više među živima. Bio sam na prekretnici. Mogao sam i ja da krenem tim putem, ali sam imao dobrog oca. On je tu odigrao presudnu ulogu".
.Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.