Prošlo je 14 godina od smrti Zorana "Čave" Dimitrijevića, ljubimca grobara i igrača koji je mogao mnogo više
Zoran "Čava" Dimitrijević, legenda Partizana i jugoslovenskog fudbala, preminuo je na današnji dan pre 14 godina. Bilo je to septembra 2006. u Nantu, kada je imao samo 44 godine.
Važio je za velikog boema, a navijači osim njegovih fudbalskih poteza pamte i čuvenu rečenicu: "Zar zbog fudbala da izgubim mladost?"
Rođen je 28. avgusta 1962. u Beogradu. Još u mlađim kategorijama Partizana, postao je neko kome je predviđana velika karijera. Igrao je na mestu veznog igrača.
Diimtrijević je 1975. došao u Humsku u Partizanove petliće i tu se zadržao 11 godina. Bio je ljubimac "grobara", a do srca navijača stigao je kreativnošću i lucidnim idejama. Navijači su ga voleli u kom god klubu da je igrao.
Već u jesen 1981. godine, u utakmici protiv Veleža (4:1 za Partizan) ovaj iskreni i nasmejani dečak sa beogradskog Bulbuldera, što je uvek sa ponosom isticao, nagoveštava svoj potencijal, a novine su pisale o njemu kao novom Partizanovom asu.
Bio je deo generacije koja je posle pet godina vratila titulu prvaka Jugoslavije na Topčidersko brdo, u sezoni 1982/83. Bio je strelac i u Kupu evropskih šampiona, a i danas se pamti njegov centaršut Živkoviću za četvrti gol Partizana u istorijskoj utakmici protiv Kvins park rendžersa.
Nažalost navijača Partizana, Čava je bio igrač koji nije celog sebe davao fudbalu – po gradu su kolale manje ili više verodostojne priče o njegovim boemskim sklonostima, pa je Čava svoj učinak u Partizanu završio sa 1985. godinom, 61 prvenstvenim nastupom i ukupno pet golova u prvenstvima Jugoslavije.
Premalo od nekoga ko je posedovao takav kvalitet. Odlazi u Spartak iz Subotice, a 1987. u Dinamo iz Zagreba, što mu navijači nikada nisu zamerili – Čava u Zagreb nije otišao zbog novca, već da spasava karijeru.
Tokom karijere nosio je dres i Dižona, Nanta i Valensijena. Gde god da je igrao, Čava je bio jedan od najomiljenih igrača.
Napunio je tek 30 kada je 1992. godine doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Bio je 16 dana u komi, dobio je do tada najvažniju utakmicu, preživeo je, ali morao je da kaže "zbogom" fudbalu. Ostao je da živi u Francuskoj gde je provodio fudbalsku penziju i tako je bilo sve do tog tužnog 13. septembra 2006.
Na njega su praktično svi zaboravili.
Onaj ko ga nikada nije zaboravio, osim Grobara, jesu i navijači Dinama iz Zagreba. Bed blu bojsi su obožavali Dimitrijevića, što ni mnogo veće legende od njega nisu uspele da dožive.
Kao u Partizanu, i u Dinamu debituje protiv Veleža na krcatom Maksimiru. Domaćin je pobedio 3:1, a najbolji igrač utakmice, Zoran Dimitrijević. Većina izveštača ga je zbog blistave igre ocenila desetkom. Brzo je postao miljenik BBB. Igrao je svoju igru, prepoznatljiv u Beogradu, u Sarajevu, u Zagrebu i zato mu nigde nisu zviždali.
Ne postoje pisani tragovi da je neki Beograđanin dobio priznanje takve vrste, da mu 40.000 "purgera" skandira. Zoran Dimitrijević ih je prisilio da mu iz sveg glasa, vičući do promuklosti kliču "Čava, Čava"... O tom, slobodno se može reći fenomenu, pisala je i "Politika" u avgustu 1987. godine. To nije pošlo za rukom ni Šekiju, Džaji, Moci...
Voleo je sa drugarima da zasedne, popije, proveseli se. Posle utakmica su se družili po celu noć i prepričavali svaki potez. Gradom je počeo da se širi glas o boemskom životu, o sklonosti ka čašici i te priče su došle i do čelnika kluba. Sve češće ga nije bilo u prvom timu. Više se govorilo o Čavi noćobdiji, a manje Čavi fudbaleru.
Prema svima je bio bolji i pažljiviji nego prema sebi. Svi su oko njega uživali, a osnovna posledica takvog shvatanja života je vrlo skromna karijera mada je po potencijalu mogao da uđe u anale.
Mlad se oženio, najvećom i jedinom ljubavi još iz dečačkih dana – Lidijom. Imao je samo 15 godina kada su se upoznali. Bila je dve godine starija od njega, završila je u roku Pravni fakultet. Mnogo su se voleli i iz te ljubavi su dobili sina Miloša.
Njegov sin Miloš Dimitrijević takođe je fudbaler, koji je osim za Nant, Grenobl, Rad, Kjevo i Sidnej, nastupao i za Crvena zvezdu.
Sahranjen je u Beogradu, a iza njega je ostala legenda o još jednom Partizanovom asu koji je mogao mnogo a dao tako malo, i koji je prerano napustio ovaj svet.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.