Hrabro su odigrali naši fudbaleri ovu utakmicu! Izgarali su protiv tima koji su svi toliko hvalili pre utakmice i pokazali da teško gostovanje može da bude motiv za požrtvovanost i inspirisanost u ključnim trenucima. Primljeni gol nas jeste malo poremetio, ali smo umeli da uzvratimo i završimo posao.
Koliko se ove reči odnose na sinoćnju pobedu Srbije u Oslu, toliko se mogu preneti i 21 godinu unazad, na onih 2:2 Jugoslavije koji su joj u Zagrebu bili dovoljni za plasman na Evropsko prvenstvo.
Na današnji dan, 9. oktobra 1999. godine, tadašnja selekcije SR Jugoslavije obezbedila je plasman na svoj, ispostaviće se, poslednji EURO, onaj u Belgiji i Holandiji, kada je jedna generacija doživljavala svoj prirodni kraj.
Tačno 21 godinu kasnije, Srbija slavi još jedan hrabar trijumf na nezgodnom gostovanju. I mada "orlovi" nisu igrali protiv trećeg tima sveta kao što je tada bila Hrvatska, i iako izabranici Ljubiše Tumbakovića nisu bili sami među 38.743 navijača koliko ih je tada bilo na "Maksimiru", ovoga puta su svi "digli ruke od njih".
Atmosfera oko selekcije je bila loša, izbori i izjave selektora bile su tumačeni kao negativni, a igre koja je reprezentacija pokazivala od početka kvalifikacija za EURO nisu bile naročito nadahnjujuće.
I za 120 minuta se sve okrenulo.
Srbija posle odlično "postavljene" i odigrane utakmice sada ponovo veruje. Sada je atmosfera na nivou "ma nisu ni ti Englezi nešto, pa šta ako se igra na Vembliju". Ostala je još ta Škotska da se savlada u Beogradu i naše čekanje Evropskog prvenstva napokon će biti završeno.
Ko bi rekao da ćemo od golova Predraga Mijatovića i Dejana Stankovića u Zagrebu morati da čekamo dve promene naziva države i dve pune decenije dok se ne stavimo u najbolji mogući položaj za plasman na EURO?
Ko bi rekao da će Dejovo "dođi 'vamo purgeru" pre meča i Batino hvatanje Jarnija za muškost tokom meča danas biti delovi legende o poslednjem plasmanu na Evropsko prvenstvo, jer nova sećanja nismo uspeli da stvorimo?
Pa pobogu, polako se bližimo trećoj deceniji trećeg milenijuma, krajnje je vreme da se nekim novim klincima ispredaju nove priče o uspesima reprezentacije.
Srbiji (i Crnoj Gori) zauvek ostaju Mihini centaršutevi u 26. i 31. minutu i golovi "plavih" koji krcati "Maksimir" čine sablasno praznim i tihim. Taj podvig "plavih" na "Maksimiru" ostaće nezaboravan, takav kakav je, neobičan u sportskom i političkom kontekstu, ali nove generacije zaslužuju i neke modernije priče.
Oslo 2020. bi mogao da bude Zagreb 1999. ove generacije. Ne, te dve stvari se ni fudbalski ni u bilo kom drugom smislu ne mogu porediti. Hrvatska je tada bila daleko jači tim nego sada Norveška, a ni političkoistorijski aspekt utakmice nije bio zanemarljiv.
Ali pobeda u Norveškoj mogla bi da posluži kao okidač čitavoj jednoj generaciji da prestane da traći svoje vreme i da uzme tu loptu i napravi ono što svi znamo da ume. Ako sinoćnja pobeda posluži kao događaj koji će igračima otvoriti oči da više ne treba da tavorimo po baražima Liga nacija već da se već uveliko spremamo za grupnu fazu završnog turnira, onda će Oslo zaista postati Zagreb nove generacije.
Sada je red da "bockanjima" Sergeja Milinković-Savića i pridodamo još ko zna šta što bismo 12. novembra mogli da vidimo u Beogradu.
Neka nas "orlovi" ponovo iznenade, kao što su umeli "plavi".
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.