Legendarni srpski fudbaler Dragan Džajić (74) našao se u najužem izboru za najbolje levo krilo sveta svih vremena u anketi najuticajnijeg francuskog lista Frans Fudbal.
U razgovoru sa kolumnistom Monda Nebojšom Petrovićem, jedno od najslavnijih fudbalskih imena sa prostora bivše Jugoslavije kaže da mu je ovo priznanje jedno od najdražih u čitavoj profesionalnoj karijeri.
"Ne krijem, bio sam presrećan u ponedeljak kada sam saznao za tu informaciju. Frans Fudbal je jedna od najpriznatijih i najcenjenijih medijskih kuća u svetu fudbala i poznato je sa koliko pažnje i preciznosti vode statistiku na osnovu koje biraju najbolje pojedince u svakoj kategoriji. Ovo priznanje mi je najbolja satisfakcija za sve ono što sam postigao u karijeri, od prvog dana kada sam kročio na Marakanu, do poslednje utakmice u dresu Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije. Mnogo mi znači, zaista. Sada mi je potpuno svejedno da li ću se naći u idealnom timu sveta svih vremena. Podatak da sam među deset najboljih levih krila u istoriji fudbala dovoljan je sam po sebi da se osetim ponosno i privilegovano".
Specijalni žiri koji čini 170 novinara iz celog sveta glasaće za po desetoricu kandidata iz svake linije tima, a Djajićevi konkurenti na poziciji uz levu aut liniju su Oleg Blohin, Kristijano Ronaldo, Rajan Gigs, Tijeri Anri, Rivaldo, Rivelinjo, Ronaldinjo, Rumenige i Hristo Stoičkov.
"Kao što vidite, uglavnom su to igrači mlađe generacije. Samo smo Rivelinjo i ja pripadnici stare garde. Da se izbor organizovao pre 40 godina, možda bih imao realne šanse da budem u TOP 11, ali zaista se ne opterećujem konačnim epilogom. Biti u društvu takvih imena je ogromna čast za mene lično, za Crvenu zvezdu, reprezentaciju i ceo srpski fudbal. Moram da naglasim, Rivelinjo i ja već više od četiri decenije ne igramo fudbal, a našli smo se u najužem izboru, što dovoljno govori kakav smo utisak ostavili tokom igračke karijere. Možda je ovo najbolja satisfakcija za 1968. godinu kada je većina fudbalskih stručnjaka smatrala da sam zaslužio Zlatnu loptu, a ona je pripala Džordžu Bestu. Nikad nije kasno da se uđe u istoriju, na ovaj ili onaj način. Meni ova nominacija znači više nego bilo kakvo drugo individualno priznanje".
Sa Rivelinjom se svojevremeno više sretao u međusobnim duelima nego sa nekim igračima iz domaćeg šampionata.
"Ako se ne varam, pet puta smo odmerili snage, ali je svakako najvažnija ona utakmica u Frankfurtu 1974. godine kada smo propustili idealnu priliku da pobedom protiv branioca titule startujemo na završnom turniru Svetskog prvenstva. Pre toga smo igrali četiri prijateljske utakmice, dve su završene bez pobednika i oba puta sam im zatresao mrežu. Na čuvenom oproštaju Pelea u Rio de Žaneiru 1971. godine, meč se završio 2:2, a obojica smo se upisali u strelce. Od ovih igrača koji su u konkurenciji, Oleg Blohin je bio najsličniji meni. Ono klasično levo krilo starog kova. Svi ostali su delovali po levoj strani, ali sa drugačijim zaduženjima u igri. Fudbal se vremenom menjao, pa su i uloge u timu dobijale različita svojstva. Anri je recimo igrao fenomenalno, ali nije bio klasično krilo. Stoičkov takođe… zatim Rivaldo, Rumenige, Ronaldinjo… Nijanse će odlučivati i ne bih voleo da se nađem na mestu članova žirija jer će imati zaista težak zadatak".
Kristijano Ronaldo je jedan od najboljih fudbalera svih vremena i mogao je komotno da se nađe i među kandidatima za neke druge pozicije u timu.
"On se definitivno najbolje snalazi na toj bočnoj poziciji po levoj strani, iako je izraziti dešnjak i voli da uđe u sredinu i potraži poziciju za šut. Možemo reći da mu je krilo početna pozicija, a da tokom utakmice u zavisnosti od razvoja događaja na terenu bira najbolja moguća rešenja i kreće se tamo gde je najopasniji po gol protivnika. Ja sam takođe imao tendenciju da ulazim u sredinu, ali sam mnogo više vremena provodio uz levu aut liniju. Vratio bih se na Rivelinja, koji je takođe po vokaciji bio levo krilo, ali je u analima fudbala ostao upamćen po jednom specifičnom elementu igre. Imao je dribling za koji nijedan bek na svetu nije imao adekvatno rešenje. To mu je bio zaštitni znak, slično Garinči. Inače, pored tih pet zvaničnih duela sa Rivelinjom, pamtim i onaj revijalni kada sam debitovao za Tim sveta na utakmici protiv reprezentacije Brazila u Rio de Žaneiru".
Ako je Rivelinja proslavio dribling, onda je Džaja u sazvežđe fudbalskih zvezda ušao zahvaljujući majstoriji u Firenci protiv Engleza. O težini gola u polufinalu Evropskog prvenstva 1968. godine, dovoljno govori podatak da su se oba čoveka koja su u toj akciji imala ulogu nemog posmatrača, našla u konkurenciji Frans Fudbala za idealan tim svih vremena.
"Tako je, Gordon Benks i Bobi Mur. Taj gol je doneo Jugoslaviji ogroman uspeh, a meni ličnu afirmaciju. Posle njega su počeli da stižu pozivi u Tim sveta i za oproštajne utakmice legendi poput Pelea, Lava Jašina, Uvea Zelera… Sećam se da je bilo izuzetno sparno vreme. Utakmica tvrda i nezanimljiva. Nije bilo nijedne zrele šanse za gol. Osim se povredio na početku i pošto nije bilo izmena, morao je da statira na desnom krilu. Tri minuta pre kraja, Holcer je pokrenuo akciju, izneo loptu na njihovu polovinu i proigrao Musemića koji se izvukao na levo krilo. Namestilo se da smo zamenili uloge i ja sam se našao na poziciji centarfora. Podigao sam ruku i signalizirao mu da uputi centaršut. Nabacio je mekano desnom nogom, bio sam ubeđen da će Mur intervenisati i izbaciti loptu daleko u polje. Ako je u nečemu bio dobar, to je skok i igra glavom. Ali lopta ga je neshvatljivo preletela, ja sam je prihvatio na grudi i dok se on okrenuo, već je bila u mrežu. Definitivno, moj najdraži gol u čitavoj karijeri. Em je bio protiv Engleza, em u tako važnoj utakmici, em se zaista radilo o fantastičnom potezu".
Fenomenalno izdanje reprezentacije Srbije u Oslu i promena sistema Ljubiše Tumbakovića na trenutak su nas vratili u stara dobra vremena kada su krilni igrači imali ključne uloge u svakom timu.
"Lazović je bio najprijatnije iznenađenje. Poznajem ga iz perioda dok je igrao u Zvezdi, u međuvremenu je mnogo napredovao i potpuno sazreo kao igrač. U Oslu je bio jedan od junaka i njegova uloga će biti vrlo bitna na utakmici sa Škotskom. U kompoziciji tima sa Mitrovićem kao jedinim klasičnim centarforom, od krucijalnog značaja su centaršutevi koji budu stizali sa krilnih pozicija. Ta utakmica protiv Norveške je model kako treba da igramo protiv svakog rivala. Delovali samo zaista moćno i u tehničkom i u taktičkom smislu. Morali smo znatno ranije da rešimo pitanje pobednika i da ne čekamo produžetke. Posle sam se malo razočarao protiv Mađarske, ali je duel u Istanbulu vratio nadu i uverio nas da Srbija može do Evropskog prvenstva. Sve je do pristupa, ako naši igrači uđu svaki put u utakmicu kao što su to uradili u Norveškoj, nema razloga da strahujemo za rezultat. Bitno je da ne podlegnemo pritisku protiv Škotske. Nalazimo se na korak od velikog podviga, moramo biti svesni da nas očekuje izuzetno nezgodan protivnik. Čak ni moja generacija nije umela da izađe na kraj sa Škotima. Pored onog remija na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj, još jednom smo remizirali u prijateljskoj utakmici i čini mi se da smo ih samo jednom dobili na mini-mundijalu u Brazilu".
Ponosan je Džajić na podatak da je jedini igrač iz regiona među kandidatima za Tim snova, ali apostrofira činjenicu da je u bivšoj Jugi bilo još mnogo vrhunskih asova koji su se proslavili na poziciji levog krila.
"Veoma sam cenio Roru iz zagrebačkog Dinama. Pomenuo bih i Jošku Skoblara, koji nije bio klasično krilo, ali je voleo da se izvuče na bok, gde su do izražaja dolazili njegovi vanserijski tehnički kvaliteti. Pašić je takođe bio fenomenalan igrač, zvali su ga ’sarajevski Džaja’. Meni se mnogo dopadao. Naravno, tu je i Ivica Šurjak iz Hajduka, izvanredan igrač. Pa Semir Tuce iz Veleža… bilo je mnogo majstora uz levu aut-liniju… da se ne naljute oni koje sam zaboravio".