Nikola Ninković je pre gotovo tri sedmice doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Fudbaler Askolija i nekadašnji igrač Partizana imao je neverovatnu sreću da ostane živ posle strahovitog udarca njegovog automobila u parkirani kamion u blizini Zagreba.
Ni posle 20 dana, nikome - ni Nikoli, ni njegovoj porodici niti policijskim uviđajcima ili lekarima - nije jasno kako je Ninković ostao živ, a tvrdoglavi fudbaler uprkos svemu već planira povratak na teren.
Uprkos svemu, jer njegova situacija ni u ovom trenutku nije jednostavna, a Ninković kaže da će ga ova saobraćajna nesreća promeniti.
"Bog je tako hteo! Bog je želeo da ostanem živ i da nastavim, ali malo pametnije i promišljenije i ja ću se potruditi da takav budem dalje u životu i karijeri. Mislim da sam to dužan sebi, svojim najbližima i fudbalu koji toliko volim", kaže Ninković u intervjuu za "24 sedam".
Ninković ističe da se i dalje ne seća trenutka nesreće.
"Ne, ništa još. Sećam se da sam se u jednom trenutku probudio u autu, da sam bio obliven krvlju i sledeće što pamtim je da sam se probudio u bolnici. Valjda je taj čovek koji je vozio kamion sa kojim sam se sudario prvi pokušao da mi ukaže pomoć. Zbog te moje rupe u sećanju nisam mogao da dam iskaz u policiji. Neke stvari su im bile skroz neobjašnjive kada su radili uviđaj, a ja nemam šta da im kažem", priča srpski fudbaler.
Na pitanje kako se danas oseća, Ninković kaže da je bolje i da su mu skinuti konci sa jezika.
"Urađeni su mi snimci glave i ostalih povreda. Dozvoljeno mi je da tokom dana prošetam oko 10-15 minuta, a za dve nedelje uradimo ponovo pregled i da vidimo dokle sam napredovao. Doktor mi je rekao da je za mene završena sezona, ali ne znam da li je mislio na polusezonu ili do kraja juna. Ja se nadam da ću, ako se nastavi ovim tempom oporavak, posle druge kontrole dobiti dozvolu sa malo više aktivnosti, a kasnije i za malo trčanja. Sad mi je rečeno samo odmaranje, jer bi me i najmanji slučajni udarac u glavu mogao da košta života. Još me malo boli od udarca celo telo, što i nije čudo na šta sam ličio posle nesreće. Onaj hrvatski lekar mi je rekao da je pravo čudo kako sam ostao živ. Mogao sam i bez jezika da ostanem da mi je prekinut nerv."
Popularni "Džigi" kaže i da mu je najveći problem tokom oporavka bio prišiveni jezik koji je doveo do otoka, zbog čega je imao utisak da će se ugušiti. Ipak, najteži period je prošao i Ninković je dobio mnogo poziva.
"Javljaju se svi! Askoli, naravno. Nema dana da neko iz kluba ne pozove da pita kako sam, da li mi je nešto potrebno. Takođe, saigrači, treneri. Moram priznati da me je dirnula ta pažnja i da mi je mnogo značila. Askoli je klub koji posle Partizana najviše volim."
Ipak, na pitanje o Partizanu, stiže negativniji odgovor.
"Ja sam već rekao šta sam imao da kažem o njima! Oni me ne zanimaju u životu, a nadam se da uskoro neće biti ni bitni Partizanu. Prolazni su za razliku od moje želje da se vratim i jednog dana zaigram opet za klub koji volim i kome dugujem sve u životu. Ja sam Partizanovo dete od svoje devete godine. Tada sam došao da igram za njega. Živeo sam tu, gde ujutru kad otvorim oči i pogledam kroz prozor vidim stadion "JNA". Sve sam naučio u klubu i sve što sam postigao, uspeo sam zahvaljujući njemu. Moja porodica najbolje zna koliko ga volim i šta mi znači. Ja znam da je preda mnom još bar 10 godina karijere i ja se nadam da ću doći nazad, ali ne bilo kad, već onda kada ću biti u punom igračkom naponu, da mu pomognem u osvajanju trofeja, nešto i u Evropi da uradimo. Iskreno se nadam da će sa mnom biti još mojih drugova iz generacije. Sada je tu Markec (Lazar Marković prim. aut), a nadam se i Aci Mitroviću, Luki Stojanoviću…"
Upitan zbog čega je takav odnos prema njemu kada je iz kluba otišao pod lošijim ličnim uslovima, samo da bi Partizan zaradio obeštećenje, Ninković kaže da - ne zna.
"I nije mnogo ni važno, jer mi nisu interesantni da pričam o njima. Izbrisao sam ih. Zvali su me ljudi sa kojima sam izgubio kontakt, za koje sam mislio i da su zaboravili da postojim. Neki bivši saigrači, treneri, ma neverovatno, neću da ih spominjem, jer ću izostaviti nekog, a stvarno mi je značio svaki njihov poziv i poruka. Ej, pa navijači Crvene zvezde su mi preko društvenih mreža poželeli brzi oporavak. Hvala i njima!"
Ninković je prošle sezone u Askoliju odigrao svoju najbolju sezonu u inostranstvu, a da bude tako dobar u svakoj sezoni kaže da mu je nedostajalo više zrelosti.
"Osećam da napredujem, mada je i u Askoliju bilo nekih situacija sa crvenim kartonima, ali pokušavam da suzbijem taj moj temperament i da na neke nepravde reagujem drugačije. Mislim da sam imao i prave trenere u Askoliju. Od svih sam imao razumevanje i podršku, a nama igračima je često najbitnije baš to saznanje da će trener stati iza nas u svim situacijama. Kad osetim poverenje i podršku ja sam spreman da vratim duplo više na terenu, zato me i danas neki zovu i kažu " čim dobijem klub, ideš sa mnom.""
Ninković se prisetio i dešavanja iz Kruševca 2012. godine, kada je na meču mladih reprezentacija Srbije i Engleske u baražu za plasman na Evropskog prvenstvo zaradio isključenje u čuvenom sukobu sa Denijem Rouzom.
"Nije nemoguće da je to jednim delom uticalo da ja dosad ne pokažem sve što znam i mogu. Ali, vidite! Vratite malo film unazad. Ja sam došao u Kruševac, jer je Darko Lazović bio prebačen u A tim. U tom trenutku ja nemam još 18 godina, neki igrači su bili stariji od mene i po četiri godine. Dakle, dete sam bio. Ponela me atmosfera. Mnogo mi se dopao taj timski duh, dobio sam želju da pomognem tim momcima da dođemo do plasmana na EP. I mislim da smo bili bolji od Engleza na terenu, ali su oni bili bolji u drugim stvarima. Znali su da isprovociraju i nas i publiku. Nisam uradio ništa posebno. Njihov levi bek Rouz je nešto gestikulisao prema tribinama, a ja sam mu pokazao da prestane s tim. Onda su se na mene zaletela tri ili četiri njihova igrača i nastala je gužva. Uključili su se svi…"
Potom su usledile reči Sava Miloševića da više nikad neće zaigrati za neku selekciju Srbije dok je on sportski direktor FSS?
"Da… Nažalost! U redu, moguće je da sam pogrešio, ali ja sam bio dete još. Reagovao sam tako kako sam reagovao ne zbog toga što mi je bilo svejedno, već zato što sam voleo dres moje reprezentacije. Bilo mi je izuzetno stalo da odemo na to evropsko i ako se sećate u nekoliko situacija sam imao lepe akcije za gol. Mogao sam kao najmlađi da pomognem, ali nismo ni imali sreće, a i njihov golman je odbranio nekoliko šuteva, ni on sam ne zna kako. Sećam se da sam se naigrao protiv njihovog kapitena Hendersona, a kad malo pričam sa prijateljima, pa mi oni kažu “kako si vrteo kapitena Liverpula”, ja im odgovorim da ni sad ne bi bilo drugačije ako bismo se negde sreli jedan protiv drugog. Ne preterujem! Sećam se EP za U19 u Estoniji. Opet sam bio među mlađima, igramo protiv Engleza, a tamo Hari Kejn, Ros Barkli i još neki premijerligaški igrači i ja im dam gol direktno iz kornera. Znam ja da su u međuvremenu Kejn i Henderson postali igrači za Ligu šampiona, ali ja verujem da bih opet mogao protiv njih i da budem ravnopravan."
Potom se bivši igrač Partizana ponovo dotakao Sava Miloševića.
"Moram reći da ja na Savu uopšte nisam bio ljut. Rekao je to što je rekao, ispalo je da je bio u pravu, ali mi smo se u nekoliko situacija sretali i uvek lepo razgovarali. Čak sam od drugih ljudi čuo da se raspitivao za moj status i kakve su šanse da me vrati u Partizan. Međutim, ja sam tim ljudima rekao da je povratak u Partizan nemoguć iz već poznatih razloga, tako da taj problem između mene i Save, ako je i postojao, više ga nema."
Ninković u ovom trenutku ne veruje da bi jednog dana bilo realno da postane deo reprezentacije Srbije. Jedan od igrača koji je uspeo da posle dosta uspona i padova to ostvari je Filip Đuričić. O njemu Ninković priča sa oduševljenjem.
"Filip je neverovatan igrač! Verovatno jedan od boljih, ako ne i najbolji, u Seriji A na svojoj poziciji! To je ono što sam već rekao na temu trenera i igrača između kojih postoji poverenje - to Fića ima sa svojim trenerom u Sasuolu. Zato mu vraća golovima i asistencijama. Šteta je što ga neće biti za Škotsku. A što se tiče pitanja o reprezentaciji, verujte, za jednog igrača ne postoji veća čast od igranja za najbolji tim svoje zemlje. Uvek sam voleo da igram u svim selekcijama, ali sada moram da razmišljam o oporavku, pa povratku na teren, gde ću od januara ili juna, da li u Askoli ili neki drugi klub. Mnogo je toga što ne znam!"
Kakve su šanse “orlova” protiv Škotske?
"Žao mi je što su došla neka čudna vremena, gde negativnosti uvek dobiju više prostora u odnosu na dobre stvari. Pogledajte Italijane! Ako odu na veliko takmičenje, oni će za svoje medije biti najbolji na svetu. Počeće sa kritikama tek ako skroz uprskaju, ako ih svi dobiju. Kod nas, naši još nisu ni krenuli u Rusiju, već se spominje ostavka selektora ako ne bude veliki rezultat, neumereno se kritikuje posle poraza. Stanite, ljudi, polako! Da li bilo koji navijač misli da mu je više stalo da se reprezentacija plasira na EP od igrača koji će igrati protiv Škotske? Podržimo te momke na svaki način, pomozimo im da budu još bolji i verujte da oni najviše žele pobedu nad Škotskom", zaključio je Nikola Ninković u intervjuu za "24 sedam".
(MONDO/24 sedam)