Bili su ekipa koju je bilo uživanje gledati. Plesali su po terenu, a palicu je sa klupe držao simpatični Irureta. Super Depor je bio super tim tog perioda. Hajde da se podsetimo svih tih likova.
Ko ne voli fudbalska sećanja, taj će već ovde odustati od teksta. Oni koji ih vole, sa uživanjem će se setiti simpatične ekipe Deportiva koja je osvojila titulu prvaka Španije ispred moćnih giganata svetskog fudbala, Reala i Barselone. U toj ekipi, šampionskoj, igrao je i Slaviša Jokanović, pa su mi onda nekako bili još bliži. Ta titula je jedna od onih najlepših, autsajderskih. Slično onome kada bi se skupila ekipa lokalnih fudbalera, koji su do tada cevčili pivo ispred dragstora i rekla aj da odemo na partiju fudbala. i tamo, gle čuda, dobiju neke klince, pune snage, koji misle da je svet njihov.
Da je ova ekipa bila lepa, nije. Odbrana je bila kao mala vojska gusara kojima je samo nedostala čalma oko glave i povez preko oka. Tu družinu je predvodio iskusni Havijer Irurta, nekadašnji igrač oba Atletika, onog iz Madrida i onog iz Bilbaoa. Naravno, Baskijac, jer kako bi drugačije igrao za Bilbao, proveo je tamo pet sezona. Pet nezaboravnih sezona u kojima će napraviti sa Deportivom najveće uspehe od postojanja kluba, što domaće, što internacionalne. "Mali" Irureta bio je predstavnik škole koja je favorizovala bedem ispred gola, sa jednim isturenim napadačem, što će kasnije postati standard na kome je Murinjo izgradio svoju karijeru.
Upravo će Irureta svojim potezima napraviti tim koji je bio spreman da pokvari zamisli najvećih španskih klubova. Ne može se reći da je Deportivo do tada bio ekipa za sprdnju, ali nisu imali kompaktnost koju im je doneo Irureta, posebno u napadu. Odlazak Miroslava Đukića u Valensiju je trebalo nadoknaditi, pa mu je to bio jedan od zadataka koje je morao da ispuni. I da ne bude da je bilo samo do igrača, jer je otprilike polovina igrača već bila tu kada je Irureta stigao iz Selte. Omaleni Irureta, koji je izgledom više podsećao na nekog od glumaca iz španskih komedija, doveo je sve na viši nivo. Deportivo je sa njim na čelu igrao čak pet uzastopnih Liga šampiona. To je bio jedini put u istoriji da je ekipa Depora igrala Ligu šampiona. Sa Iruretom je došlo, sa Iruretom je otišlo. Ali da vidimo malo taj famozni tim.
Ima tu dosta igrača koje ću pomenuti, ali nekako prvi koji mi je upadao u oči bio je Đalminja. Veliki su majstori fudbala igrali za ovu ekipu, ali je Đalminja bio poseban. Tehnički, šmekerski, sve je radio lako. Stigao je u Depor iz Palmeirasa, koji je unosio strah u kosti protivnika. Zabijali su preko 3 gola po utakmici, a omaleni Đalminja bio je kreator od koga je sve počinjalo. Članovi tog tima bili su, takođe, Rivaldo i Kafu. Rivaldo koji će sezonu pre Đalminje doći u Deportivo, ali neće doživeti da zaigra ponovo u istom dresu sa svojim doskorašnjim saigračem, jer će ga Barselona ugrabiti.
Zanimlljivost: La Korunja je drugi najmanji grad koji je osvojio titulu prvaka Španije, posle Real Sosijedada, koji drži ovo laskavo priznanje, jer je San Sebastijan manji od La Korunje.
Ako je Miroslav Đukić “oteo” titulu Deporu, pa se preselio u tim protiv koga je promašio taj sudbinski penal, onda je Đalminja bio taj koji je vratio sve to promašeno, pa i mnogo više. Arhitekta uspeha tima iz La Korunje bio je najviše pozivano ime sa tribina Riazora. Sezona 99/00 ostala je upisana najdebljim slovima u istoriju plavo-belih. Osvojena je titula sa pet bodova prednosti u odnosu na Barselonu. Đalma je dobio prvi meč protiv Rivalda. Verovatno da sve ne bi bilo tako blistavo, da Irureta nije “nanjušio” rasnog strelca koga je doveo iz Tenerifa. U pitanju je Roj Makaj, koji će rešetanjem mreža u Deportivu kupiti sebi karte za Minhen i dres slavnog Bajerna u kome je nastavio u istom ritmu u tandemu sa Klaudijom Pizarom.
Sa Tenerifa je sa Makajem stigao i Jokanović, koji će nakon titule krenuti put Ostrva. Ispostaviće se da je potpis Roja bio taj presudni faktor koji je nedostajao ostatku tima sa Rijazora. Ostaće upamćena utakmica u kojoj su dobili slavni Real iz Madrida rezultatom 5-2. Dva gola je postigao kasnije zaboravljeni Turu Flores, po jedan Makaj, Viktor Sančez i Đalminja iz slobodnjaka. Ali pored tog slobodnjaka, Galaktikosi mnogo bolje pamte takozvanu fintu “Lambreta” kada je prebacio loptu preko glave cele odbrane, koja je samo pogledom mogla da isprati majstoriju brazilskog virtuoza.
Može se reći da Depor nije mogao bez majstora iz Brazila. U jednom momentu tu je bila čitava kolonija koju je predvodio Bebeto, koji je bio najbolji strelac La Lige u sezoni 92/93. Uz njega tu je bio pomenuti Rivaldo, te Mario Silva koji je bio terminator sredine terena uz čuvenu rečenicu “lopta može da prođe, ali igrač ne”. Kada je predsednik postao Avgusto Sezar Lendoiro krenuo je upliv brazilaca u Deportivo. Prvi je bio ozloglašeni Dinjo, koji je više delovao kao izbacivač nego fudbaler. Uz Silvu je stigao Donato, koji će odlaskom Đukića u Valensiju dobiti ulogu centralnog igrača u odbrani u tandemu sa Nuredinom Najbetom. Treba pomenuti Flavija Konseisaa, koji se posle Depora nije snašao u Realu, ali i “poslednjeg” Filipea Luisa koji je zatvorio epohu vrhunskih igrača iz Brazila.
Ali da se vratimo na najslavniji period plavo-belih iz La Korunje. Osvajao je Deportivo domaće trofeje i pre Irurete, ali to nekako nije bilo pravilo. U sezonama bistrog trenera postavljen je rekord kojim se nisu mogle podičiti ekipe osim Barselone i Reala. Uz to, tada novac nije diktirao sve, pa Liga šampiona nije imala toliko mesta za timove iz “Liga petice”. U tih pet fantastičnih sezona, Deportivo je uspeo da promoviše napadački fudbal koji su gledaoci jedva čekali da vide. Sa nestrpljenjem je čekana svaka utakmica, bilo u domaćoj ligi ili Ligi šampiona. Pored Makaja, još jedan napadač, svima dobro poznat, činio je tandem. Pauleta, dugogodišnji napadač reprezentacije Portugalije, čija je povreda uslovila dolazak Dijega Tristana, koji ubrzo postaje najbolji strelac lige, gde se takmičio sa Makajem, ko će postići više golova.
Volter Pandijani je delovao iz drugog plana i bio gotovo uvek džoker, ulazeći sa klupe. Teško je bilo ostati prezne mreže protiv Depora, pre svega što je uz Đalminju, na sredini dirigovao Huan Karlos Valeron koji je postao legenda kluba, ne napuštajući ga u godinama kada nije išlo dobro. Punih 13 sezone igrao je Valeron na Rijazoru, pružajući sigurnije rešenje od Đalminje čija je prgava narav često znala da pokvari atmosferu, posebno na relaciji igrač - uprava. Valeron je bio tih, povučen, ali plejmejker koji bi vam dao sve ono što vam je u određenom momentu trebalo. Samo je Mauro Silva bio ispred Valerona po vremenu provedenom u klubu i titulama. Bitna je i razlika koja je na strani Silve, jer se on povukao u dresu Deportiva, postavši ultimativna legenda kluba.
Kada je u pitanju Liga šampiona, pored tih pet učešća, ova ekipa je zabeležila istorijske uspehe u elitnom takmičenju. Deportivo je na nivou Španije, zamenio Valensiju, koja je do tada disala za vrat španskim velikanima, sa svojim vihornom ekipom o kome će biti reči u narednim nedeljama. Verovatno će ostati upamćeno da je u prvoj nastupu u Ligi šampiona, Deportivo bio prvi u grupi, dok je čuveni Juventus ostao na poslednjem mestu. U sledećoj grupu su ostavili još jednog italijanskog velikana iza sebe, a u pitanju je Milan. U četvrtini finala izgubili su u dvomeču od mladih talenata Lidsa, koji je tada žario i palio Premijer ligom, a verovatno svi znate članove te ekipe. Ako ne, i njih ćemo upoznati uskoro.
Ponovo je Deportivo otišao u Ligu šampiona, ali je ponovo “nastradao” od Engleza. Ovog puta je Mančester bio koban, pobedivši u ukupnom rezultatu 5:2. Promena sistema takmičenja kao da je prijala Deportivu, pa je tako ukidanje drugog formiranja grupa dovelo Deportivo sve do polufinala. Prvo su izbacili Juventus sa dve minimalne pobede, pa im je onda došao Milan. Ali kao što smo videli, ležali su im italijanski klubovi. U dva fantastična meča Depor je izvojevao pobedu 5:4. Jedan gol u gostima doneo im je pobedu u ovom dvomeču. Na kraju im je “presudila” taktička moć Murinja koji je vodio Porto do titule prvaka Evrope.
Sezona 2004/05 je ujedno bila i poslednja u nizu uspešnih sezona. Počelo je osipanje inicijalne ekipe. Odlazak Makaja u Bajern je bio veliki udarac, koji je Tristan uspeo donekle da amortizuje, ali ni on nije mogao dugo da izdrži izostanak još jednog kvalitenog napadača u postavi. Britkost odbrane je ostala, posebno dolaskom mladih Žorža Andradea i Fabija Koloćinija. Ali je oštrica napada, po kojoj je Deportivo bio prepoznatljiv. Otišao je arhitekta tima, Irureta. Pre njega Đalminja, pa Makaj i dobrim delom više to nije bio taj tim.
Više nije bilo tog sistema koji je Deportivo podigao u sam krem evropskog fudbala. Deportivo danas "taljiga" od druge do treće lige, bez nekog izgleda da se vrati tamo gde pripada. Nema tog fudbalskog navijača ko ne bi voleo da ponovo vidi plavo-bele dresove u Primeri i čuje sa tribina Super Depor, Super Depor.
Super Depor je zaista bio super tim tih godina. Fudbal koji su igrali bio je fudbal koji nas je izvorno zabavljao. Fudbal koji volimo da gledamo i kom volimo da uživamo. Poznat su kao tim koji nikada nije imao maskotu i koji su prihvatili uvredu navijača Selte nazivajući ih “Turcos” tako što su počeli da vitlaju redovno zastavama Turske. Kako bi rekli u “Game of Thrones” - The North remembers. Sever Španije seća se uspeha i želi ih opet. Možda opet nekada doživimo renesansu fudbala koji bi krenuo upravo iz La Korunje.