"Velika četvorka" jugoslovenskog fudbala zavladala je odmah po formiranju tadašnje Jugoslavije i velike lige. Crvena zvezda, Partizan, Dinamo i Hajduk smenjaivali su se na prvom mestu tabele lige i to je trajalo skoro dve decenije.
A onda je dominaciju prekinula novosadska Vojvodina, koja je pobedila Dinamo i Velež u trci za prvim mestom i donela klubu jednu od dve titule prvaka Jugoslavije.
Jedan od najzaslužnijih za tu istorijsku titulu bio je Silvester Takač, najbolji strelac Vojvodine sa 13 pogodaka na 30 utakmica u toj sezoni. On je u prvom timu "lala" odigrao 426 utakmica i postigao 245 golova. Kao najbolji strelac, sa četiri gola u tadašnjem Kupu evropskih šampiona, predvodio je Vojvodinu do četvrtfinala tada najelitnijeg evropskog klupskog takmičenja.
U osmini finala, protiv madridskog Atletika, na najlepši mogući način se oprostio od svoje "stare dame". Vojvodina je kao domaćin pobedila u prvom meču 3:1, a Takač je postigao prvi pogodak. U revanšu, Atletiko je slavio sa 2:0, pa se, prema tadašnjim pravilima, igrala i treća utakmica. Tadašnji tehnički direktor Vojvodine Vujadin Boškov prihvatio je ponudu Atletika da se treći meč ipak igra u Madridu, umesto na neutralnom terenu.
Da nije bilo Silvestera Takača, to bi možda bila kobna odluka. Atletiko je već posle šest minuta poveo sa 2:0. Takač je postigao pogodak za 1:2, a Voša je do kraja uspela da izbori produžetke, u kojima je Takač postigao i treći pogodak za preokret i konačnih 2:3 i tako obezbedio Vojvodini najveći uspeh i na međunarodnoj sceni, koji nijedna generacija kluba do danas nije uspela da ponovi.
Nakon te istorijske pobede, Takač je potpisao za francuski Ren, a Voša bez jednog od svojih najboljih igrača i prvog golgetera, ipak nije uspela da eliminiše škotski Seltik, koji je kasnije i podigao pehar prvaka Evrope.
Ove godine, FK Vojvodina obeležava 55 godina od osvajanja svoje prve šampionske titule, a sećanja Silvestera Takača na taj veliki uspeh i dalje ne blede.
"Ima mnogo lepih uspomena na tu godinu, ali prvo što želim da istaknem je jako dobra atmosfera u ekipi i u klubu. Družili smo se, provodili vreme zajedno i van terena. To se odrazilo i na rezultate i na naše igre. Sećam se i naših velikih pobeda, kako smo tukli Zvezdu 3:0 na poluvremenu u Beogradu, pa Partizan koji je te sezone igrao finale Kupa evropskih šampiona sa Ajaksom. To je bila godina za pamćenje zbog mnogo toga", kaže Takač za sajt kluba.
On se i posle 55 godina seća neverovatnih detalja iz perioda kada je nosio dres Vojvodine, koja je prva prekinula dominaciju "velike četvorke". Takač priča koliko je to bilo teško.
"Mi smo imali cilj od prvog dana priprema. Zapravo, imali smo isti cilj i godinu pre, ali tada nije bilo toliko realno da budemo prvaci. Izgubili smo dve-tri utakmice i, što se kaže, tako su nestali ti naši snovi. Sledeće sezone, tog leta 1965, tadašnji direktor, legendarni Vujadin Boškov je imao najbolji prelazni rok. Bili smo jaki, ali su nas dodatno pojačali Brzić, Trivić i Savić. Uz dobar tim, postojala je i naša ogromna želja. Nije počelo sve tako bajno, jer smo u prvoj utakmici izgubili u Skoplju. Ali, kako je sezona odmicala, mi smo bili sve bolji. Pobedili smo Partizan u Novom Sadu. Tukli smo Dinama u Zagrebu, a jedno poluvreme promenilo je sve. Gostovali smo Crvenoj zvezdi u Beogradu i na poluvremenu smo vodili 3:0. To je bio ogroman uspeh, za nas prva i najveća potvrda da ne maštamo u prazno. Na poluvremenu, ušli smo u svlačionicu i bili smo bez reči. Posle te utakmice, bilo je jasno da moramo biti prvaci", kaže Takač.
On je istakao da je za osvajanje trofeja važno da klub ima dobrog predsednika, direktora, trenera i igrački kadar, koji je, prema njegovim rečima, tada bio psihički nesalomiv.
"Mi smo toliko bili puni samopouzdanja da i kada smo gubili, nijednog trenutka nismo mislili da nećemo pobediti. Gazili smo sve rivale. Kao što sam rekao, Partizan je te godine igrao finale KEŠ-a, a mi smo ga pobedili oba puta. Zvezdu smo razbili usred Beograda. Tukli smo i Dinamo u Zagrebu. Te godine niko nije mogao da nas pobedi. Ti trijumfi su bili najvažniji. Tako smo shvatili da Vojvodina ne samo da može da se takmiči sa njima, već da može i da ih nadigra", priča Takač.
Na vašem poslednjem meču u dresu Vojvodine, sa dva gola protiv Atletika u Madridu, pomogli ste ekipi da se plasira u četvrtfinale Kupa evropskih šampiona. Kakvo sećanje imate na tu čuvenu utakmicu?
"Taj Atletiko Madrid je u to vreme bio jako dobra ekipa. Mi smo ih dobili i imali lepu prednost od 3:1, ali u drugom meču su nas razbili. Nismo prešli pola, dobili su nas 2:0 i dobro smo prošli da se izborimo za treći meč. Po tadašnjem pravilu, nije bilo gola u gostima, a odluka je bila da se i treći meč igra u Madridu i mi smo ostali tamo sedam dana. U međuvremenu, Atletiko je igrao gradski derbi, Real ih je dobio 2:1 i mi smo tada pomislili 'što ne bismo mogli i mi?'. I počne treća utakmica, kad oni povedu 2:0. U jednom momentu, pomislio sam 'samo da ne bude više'. Ipak, ja sam dao prvi gol iz slobodnog udarca za 2:1. . Mita Radović je ušao u sredinu i dao gol pod prečku za 2:2. Idemo dalje, mi smo dobili krila, a oni pali i ne mogu da nas prate. Izgubili su veru da mogu da nas pobede, a mi smo je dobili više nego ikad. U jednom momentu, sećam se, Triva je centrirao, primio sam je na 16 metara, gurnem je malo napred i pomislim „sada mora biti gol“, ali pogodim prečku i lopta padne ispred linije. Mislio sam da je to bila naša poslednja šansa. Ipak, dobili smo još jednu, dao sam treći gol za 3:2 i ogromnu pobedu", priseća se Takač.
U četvrtfinalu, Vojvodina je u prvom meču pobedila Seltik sa 1:0, da bi u revanšu izgubila 2:0 i to tako što je drugi gol primila u 92. minutu posle nedosuđenog faula nad golmanom. Seltik je kasnije osvojio titulu šampiona Evrope, a jedini poraz te sezone je doživeo od Vojvodine u Novom Sadu. Mnogi njihovi igrači su kasnije priznali ne samo da su drugi gol postigli nakon faula nad golmanom, već da je Vojvodina bila najbolji tim protiv koga su igrali te sezone. Koliko istine ima u tome da je Vojvodina, sa vama u timu, mogla i do samog evropskog trona?
"Nije na meni da dam taj odgovor, a i jako je teško pretpostaviti šta bi bilo kad bi bilo. Kada smo igrali u Madridu, u tom trećem meču, škotski sudija nam je izbacio dvojicu igrača, a ja sam pre Seltika otišao u inostranstvo. Voša je praktično u prvom meču sa Seltikom imala tri igrača manje. U revanšu smo primili taj drugi gol o kom svi pričaju da je bio posle faula nad Pantom. Niko ne može da kaže šta bi bilo, ali da smo ostali kompletni, ne samo zbog mene, nego i da Triva i Pušibrk nisu bili suspendovani, imali bismo veće šanse da tučemo Škote. I pored toga, ta ekipa je pobedila Seltik u Novom Sadu 1:0. Apsolutno su se provukli protiv nas. Žalim što se tako to desilo", rekao je Silvester Takač.
On je poručio da će, ako to okolnosti dozvole, iz Francuske sigurno doći u Novi Sad na centralno obeležavanje 55. godišnjice od osvajanja prve šampionske titule, koja je predviđena za 15. jun.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.