Odlukom da Nemanja Radonjić zaigra kao desni "vingbek", Piksi je prelomio utakmicu protiv Portugala. Njegova brzina mora da se koristi, selektor ima sjajnu ideju, ali verovatno postoji i prostor za određene korekcije.
/piše: Relja Basara/
Reprezentacija Srbije nije dobila meč protiv Portugala (2:2), ali je dobila još jednog vrednog igrača u okviru njenog sistema. Nemanja Radonjić promenio je tok utakmice svojim ulaskom, nakon što je konačno zaigrao na mestu koje mu, po karakteristikama, najviše odgovara.
To je pozicija desnog bočnog o kojoj se već godinama kod nas diže fama...
Ključna odluka Dragana Stojkovića Piksija jeste ona da se zadrži na sistemu sa tri štopera, a razlog zbog kog ne možemo da igramo sa četvoricom u poslednjoj liniji je jednostavan - Srbija nema bekove za takav sistem. Nijedan srpski fudbaler kojem više odgovara pozicija 'fulbeka' odnosno beka u liniji sa četiri nazad, nema kvalitet da nastupa za reprezentaciju u ovom momentu. Svako od pozvanih bočnih igrača, pa čak i Gajić i Mladenović - koji imaju iskustva na poziciji 'klasičnog' beka - bolje dolaze do izražaja kada njihov tim ima tri štopera.
S druge strane, krila čije elementarne karakteristike takođe najbolje isplivaju na pomenutoj poziciji, imamo nekoliko. Filip Kostić i Darko Lazović potvrdili su to odavno u Nemačkoj, odnosno Italiji, a Nemanja Radonjić je to pokazao za jedno poluvreme protiv prvaka Evrope.
Takođe bitno, Kostić i Mladenović na jednoj, odnosno Radonjić i Lazović na drugoj strani, pružaju potpuno drugačiji set kvaliteta u odnosu na saigrača. Mladenović nije ni izbliza tako brz i eksplozivan kao Kostić, shodno tome ni ubojit u tranziciji, ali definitivno ima bolji centaršut sa dubljih pozicija, kao i prekid. S desne strane, razlika u fizičkim karakteristikama nije tolika kao na suprotnoj. Jasno je da je Lazović igrač raznovrsnijeg centaršuta, bolje selekcije odluka u pozicionom napadu, a Radonjić ipak značajno brži i opasniji nakon što njegov tim osvoji loptu.
GDE MOŽEMO JOŠ BOLJE?
U samoj zadnjoj liniji ima prostora za korekcije. Za tim sa stilskim ambicijama koje selektor najavljuje, ali i prikazuje, Srbiji je u posedu potreban centralni štoper koga bolje "sluša lopta". Stefan Mitrović se ne ističe u tom segmentu, i pored toga što često koristi slabiju nogu, što je vredan kvalitet. Sama kontrola lopte, sama predaja ali pre svega pregled situacije i igre su mu nedovoljno dobri.
Nemanja Milunović iz Crvene zvezde, kao igrač bolji u svim tehničkim aspektima, kojem i defanzivno odgovara mesto centralnog u sistemu sa trojicom štopera, nameće se kao potencijalno rešenje. Ima Mitrović svoje prednosti, koje je Piksi vrednovao, mobilniji je, lakše mu je da brani dubinu kada izađemo visoko, bar u teoriji. Njegova sklonost greškama, ali i pomenuti limit prema napred, ipak su dovoljno jak argument u korist Zvezdinog štopera.
I pozicija golmana u tom, ofanzivnom, čak i defanzivnom smislu, pokazuje se kao problematična. Marko Dmitrović ima odličan domet u pasu, može veoma daleko da ispuca loptu, ali ima problem sa tipom dodavanja u kojem je lopti neophodan viši let, i luk, i naročito kod dijagonala, koje su ključ golmanove distribucije u poslednjih nekoliko godina. Njegovi pasovi često imaju takvu putanju da idu u korist defanzivcima, a naši igrači moraju da 'jure' loptu u vrlo teškim situacijama.
Istina, u prvoj situaciji kada lopti nije bio potreban luk, već oštrina, golman Eibara poslao je odličan pas za Sergeja u međuprostor, i tako odigrao bitnu ulogu za prvi gol Srbije. Ipak, kada se saberu njegova nesigurnost u onom ključnom golmanskom aspektu, defanzivnom, nedovoljno nudi prema napred (i obrnuto), Predrag Rajković mogao bi da se nada svojoj šansi veoma brzo.
PIKSI SE NE BOJI DA MENJA
Sve to su finese koje još ima vremena ispravljati. Četiri boda iz uvodne dve utakmice su odličan rezultat i pre svega - bitno je da se naša reprezentacija drži sistema sa tri centralna defanzivca. On nije bitan samo zbog profila bekova, već i štopera.
Strahinja Pavlović, recimo, kao levi štoper od tri može da pruži maksimum tamo gde je najbolji - u iznošenju lopte kroz trk, razbijanju protivničkih linija i 'navlačenju' pritiska na sebe. Istina, ima i u tom smislu mnogo da napreduje, pre svega u smislu predaje i odluka nakon slaloma, ali potencijal je ogroman. Njegove mane, poput pozicione nediscipline, u znatno manjoj meri dolaze do izražaja nego li u sistemu sa dva štopera.
Otvara se šansa da Sergej Milinković-Savić komfornije igra na povučenijoj poziciji, na mestu desnog centralnog veznog, kao u Laciju, a i zone u kojima deluje Dušan Tadić su pravilnije ograničene, na način koji njemu najviše odgovara.
Dragan Stojković Piksi napravio je protiv Republike Irske, i pre svega protiv Portugala, mudre korekcije na poluvremenu. Odlično je prepoznao da izvaditi centralnog napadača, Vlahovića, nije nužno defanzivni potez, i da je ubacivanjem dodatnog veznog igrača regenerisao strukturu, što je dalje bila platforma za viši nivo igre. Uz naravno ključnog čoveka, Nemanju Radonjića.
RADONJIĆU, NA TEBI JE!
Bitno je reći da je i Portugal odigrao nezrelo, dopustivši da Srbija na svom terenu pri negativnom rezultatu postigne gol iz tranzicije, kao da su oni jurili rezultat.
Iz prve dve utakmice u Beogradu - četiri boda je odličan rezultat. Osnova postoji, a ona se ogleda u tome da je sistem u esenciji prilagođen manama i vrlinama srpskog kadra i profilu igrača. Korekcija ili dve u vidu pojedinaca mogu biti ključne, Piksi se pokazao kao izuzetan korektor i kao neko ko oseća igru, ko dobro razume karakteristike igrača, a uz to je i izvrstan motivator.
Prvi je selektor (i trener) koji je Radonjiću dao platformu da pokaže sve svoje vrline, što mu je ovaj vratio, a na njemu je da li će iskoristiti tu šansu i postati čovek bez koga "orlovi" ne mogu.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.