Maestralna igra na derbiju potvrda je samo odlične sezone, najbolje u karijeri Mirka Ivanića, koja bi bila vredna poziva i lepe uloge u reprezentaciji Srbije - samo da je imao vere u sebe...
Selektor "orlova" Dragan Stojković nije prisustvovao 164. "večitom" derbiju nego je skauting prepustio članovima stručnog štaba, ali da je kojim slučajem uživo gledao meč Zvezde i Partizana - jednog igrača bi odmah dodao na spisak reprezentacije i dao mu sasvim pristojnu ulogu.
Ne mislimo u ovom slučaju na Milana Gajića koji se solidno pokazao u martovskom ciklusu protiv Irske, pa ni na Aleksandra Kataija koji je povremeno igrao za "orlove" i znao da razmrda naš tim, kao ni na Lazara Markovića i Miloša Jojića koje je u najavi utakmice selektoru preporučivao golman crno-belih Vladimir Stojković.
Akcenat je ovoga puta na Mirku Ivaniću koji je bez ikakve dileme najbolji fudbaler u domaćem fudbalu, ali nažalost ne može da igra za reprezentaciju Srbije.
Ivanić je odlučio "večiti" derbi golom nakon kornera u 58. minutu. Ponovo je pokazao da sjajno ume da prati putanju lopte posle prekida i da predstavlja veliku opasnost i u vazduhu iako ne odskače visinom (183 cm), potvrdivši da to nije uvek "iks faktor".
Na prvoj ili drugoj stativi - nije bitno - Ivanić napada loptu i sve češće pogađa i tako beleži najbolje brojke u svojoj karijeri koja traje bezmalo deset godina.
Skromni momak iz Bačkog Jarka učestvovao je ove sezone u čak 26 golova Crvene zvezde, preciznije dao je 16 pogodaka i asistirao za još 10, pa čak iako je to skoro "debrujneovska" statistika - ponovo ne dočarava dovoljno koliko je Ivanić značajan za crveno-bele.
Nisu to samo golovi i asistencije, nego način na koji orkestrira veznim redom, vuče loptu u kontrama, jednim potezom pravi razliku i konačno daje "ukus i miris" igri Zvezde.
Da je ovo "Mirkov tim" videli smo mnogo puta ove sezone. Naslutilo se protiv Omonije i Ararata, da bi prvi put bilo kristalno jasno posle meča sa Slovanom (5:1). Na tom susretu možda nije postigao gol, ali je povlačio sve konce u igri svog tima i konačno pokazao da je bio vredan "milion i kusur" evra koje je Zvezda investirala u njega, pa kao retko kada imala strpljenja da ga sačeka.
Mučio se dugo i predugo, delovao kao čovek kome se više ne igra fudbal i koji ne može da se vrati na stari nivo, a onda je Dejan Stanković seo i obavio nekoliko ljudskih razgovora s njim…
Ne možemo da znamo zasigurno, ali možda mu je na neki način pomoglo i to što već mesecima igra bez publike i ne oseća pritisak sa tribina koji je znao da mu "okuje" noge, dok nema dileme da je glavni faktor ipak potpuno poverenje trenera i promena pozicije.
Uostalom, to je i Nenad Lalatović u intervjuu za MONDO poručio baš kada će Stanković sesti na klupu Zvezde, a dobro poznaje navike Mirka Ivanića koga je trenirao u dva kluba.
"Sjajno dete, vaspitan, kulturan, mađioničar u fudbalu… Ivanić je igrač koji može da se nosi s pritiskom kada vidi da mu verujete. Kad igra jednu utakmicu, pa ne igra tri, to je drugačije, mora trener da ima potpuno poverenje u njega. Kad je tako, onda će i navijači verovati u njega (…). Ako bude igrao na svojoj poziciji, a to je desetka, biće najbolji fudbaler Zvezde", poručio je pre godinu dana Nenad Lalatović i tako gotovo jedini "osetio" šta sledi.
Mirko Ivanić je polako počeo da se diže dolaskom Stankovića, nije se zabrinuo čak ni kada je na njegovu poziciju stigao Gelor Kanga i (nepravedno) mu uzeo broj, a klasu koju prikazuje na utakmicama domaćeg prvenstva potvrdio je i na velikoj sceni.
Kao čigra je zavrteo odbranu i vezni red Milana, finim potezima oslobađao se daleko skupljih rivala, dugim korakom pravio je razliku protiv tadašnjeg lidera prvenstva Italije, a sve to je delom pokazivao i protiv Partizana - čak i u trenutku kada je zbog situacije sa "bonus" igračima i strancima morao da prihvati nešto drugačiju ulogu u prvom poluvremenu.
Nije bio na svojoj poziciji, igrao je praktično kao levo krilo, ali za razliku od nekog ranijeg perioda - ovoga puta se nije opterećivao time pošto je pun samopouzdanja.
Čim je prvi put odlučio da iskoči iz šablona i iskoristi "pravo na slobodu kretanja" - koje inače ima kod Stankovića - profitirala je i Zvezda. Ivanić se "kapira" sa Kataijem i na desnoj strani terena, iz njihove akcije je Nikolić ušao u veliku šansu, pa je tako Zvezda mogla da povede u jednom od najlošijih poluvremena koje je odigrala ove sezone.
Pošto crno-beli nisu uspeli da ih kazne, a "Mister" je već imao spreman dosta bolji plan za drugo poluvreme - samopouzdanje kod igrača je moglo samo da skoči.
Skočio je i Mirko za prvu pobedu Zvezde od 2019. godine, a nije na odmet podsetiti da je i taj trijumf doneo upravo on. Sa levog boka je poslao dve izuzetne lopte koje su napravile pometnju u odbrani Partizana i donele penal nad Benom, odnosno gol Alekse Vukanovića.
Tada je Ivanić bio diskretni heroj, ovoga puta je mnogo više od toga, pa ostaje samo žal, pardon ljutnja, zbog toga što najbolje dane u karijeri neće krunisati nastupom za Srbiju.
Za to postoji više krivaca, počevši prvo od njega. Nije imao dovoljno vere u sebe da će jednoga dana imati kvalitet da igra za Srbiju i zato je išao linijom manjeg otpora izabravši Crnu Goru, za koju takođe više neće nikada igrati jer je odbio da igra protiv tzv. Kosova.
S druge strane ostaje pravo čudo kako Ivanić od reprezentativnog fudbala ima samo četiri minuta u dresu mlade reprezentacije, ali nije nikakva tajna da je "late bloomer".
Nedavno je rekao da se ne kaje zbog te odluke, ali mi se i te kako kajemo. Daleko od toga da bi bio nosilac igre reprezentacije Srbije, ali deluje da bi u trenutnom sistemu kod Dragana Stojkovića mogao da ima veoma finu ulogu, uostalom kažu da baš na njega podseća...
Trebalo je sačekati da procveta.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.