Danas se obeležava godišnjica smrti Josipa Broza Tita, a koja se pamti i po sceni sa "Poljuda" na kome su u trenutku objave vesti igrali Hajduk i Crvena zvezda.
Na današnji dan pre tačno 41 godinu umro je Josip Broz Tito. Doživotni predsednik Socijalističe Federativne Republike Jugoslavije preminuo je 4. maja 1980. godine, a tragična vest je saopštena u toku utakmice Hajduka i Crvene zvezde.
Veliki rivali igrali su na "Poljudu" kada je meč prekinut i ta utakmica ušla je u istoriju, a potresne scene sa stadiona obišle su zemlju i region.
Bilo je puno suza tog dana u Splitu, posebno emotivno su reagovali braća Zoran i Zlatko Vujović, a zauvek će se pamtiti scena kada su se igrači okupili na centru, zagrlili se i otpevali "Druže Tito mi ti se kunemo", zajedno sa još 50.000 navijača.
"Ko kaže da nije plakao za Titom taj laže!Uostalom, postoje TV snimci, fotografije... Od istorije se ne može pobeći, niti ima razloga za nečim takvim. Moj brat Zoran je pao na kolena, ja sam ronio suze, oko srca me steglo. Uz rame su mi stajali i fudbaleri Crvene zvezde: Pižon, Šestić, Đurovski, Borovnica, Ljukovčan... I njima je bilo teško", ispričao je Zlatko Vujović, bivši igrač Zvezde, tada Hajduka, pre nekoliko godina za hrvatske medije.
Na tom susretu igrao je i legendarni Vladimir Petrović Pižon koji se prisetio da je Zvezda vodila protiv Hajduka, koji je potom izjednačio, a da je atmosfera polako postajala mučna i u vazduhu se osećalo šta je po sredi.
Svakog dana očekivala se vest o Titovoj smrti, pošto je bio lošeg zdravlja, a bile su mu pune 92 godine u tom trenutku i znalo se da može svaki čas da umre.
"Može danas svako da priča šta hoće, ali mi smo ga tada zaista voleli. Osećao sam tugu jer sam odrastao uz Tita. Istina, bio sam odrastao, imao sam tada 25 godina, bio sam popularan, igrao sam fudbal, ali nepojmljivo mi je bilo da možemo da nastavimo da živimo bez njega. Tačno se sećam, stajao sam pored sudije i Zlatka Vujovića. Desna ruka mi je bila na srcu. Sve je bilo spontano tog dana. Kao i pesma celog Poljuda 'Druže Tito mi ti se kunemo'. Te scene su u isto vreme bile i dirljive i prekrasne. Ne mogu da shvatim da to danas neko poriče", rekao je Pižon i istakao da se u vreme Tita živelo odlično, ma šta god drugi pričali.
Za razliku od ostalih, legendarni fudbaler Crvene zvezde Dušan Savić vest o smrti Tita nije primio toliko tragično, a krici i jauci su ga potresli.
"U jednom trenutku prišao mi je jedan prijatelj iz Saveza i rekao 'umro je'! Nasmejao sam se i pitao kada, jer sam znao na koga misli. Odgovorio mi je ' u februaru, ali sada su javili'. Nasmejao sam se, jer smo se često šalili na sličan način", ispričao je pre nekoliko godina Savić.
On nije počeo utakmicu kao deo startne postave, već je bio na klupi, a sve zbog sukoba sa trenerom Stankovićem kada je označen kao "vođa pobune". Bilo je planirano da uđe u nastavku, ali su tri muškarca upala na teren u 41. minutu i meč je prekinut posle vesti o smrti Tita.
''Atmosfera? Ako znate da su sve dnevne novine u državi mesecima na naslovnicama imale izveštaje lekarskog konzilijuma, onda je jasno da se očekivalo da svaki dan stigne vest da je Tito umro. Ne znam jesu li klubovi, odnosno uprave klubova imale neke dodatne informacije, ali nas igrače sve to nije puno zanimalo. Nismo se petljali u politiku, zanimao nas je samo fudbal. Pogotovo nas iz Zvezde koji smo želeli u Splitu da srušimo Hajduk i uzmemo titulu na način da smo pobedili sve klubove 'velike četvorke'. Ipak, čak i ja koji sam bio ljut što ne igram, osetio sam nešto čudno u vazduhu", prisetio se Savić prošle godine za "Index".
Upitan kako je on doživeo histeriju, plač i skup emocija koji je viđen na Poljudu, čuveni fudbaler Zvezde kaže da je normalno da su ljudi voleli Tita.
''Nije mi bilo svejedno. Najviše sam se plašio za brata Dragana koji je s Jedinstvom iz mog rodnog Uba, odakle je i Dragan Džajić, bio na mini turneji u Nemačkoj. Panika me je uhvatila jer sam znao da će uvesti vanredne mere i verovatno zatvoriti granicu. Što se tiče atmosfere na stadionu teško je danas nekom mlađem čoveku objasniti da je u to vreme bilo normalno voleti i Tita i državu u kojoj si proveo mladost. To što smo kasnije saznali što se sve radilo u ime te države i tog vođe, to je sad druga priča. Znam da će mnogi poricati ovo, ali većina ljudi je osećala iskrenu ljubav prema Titu. Bio je prisutan jedan iracionalni strah. 'Šta će biti s nama nakon Tita?' pitali smo se svi. Ako prepustite sudbinu cele države i čitavog naroda u ruke samo jednog čoveka, a on prema prirodi stvari umre, onda je logično da ste zabrinuti i da se pitate šta će biti posle".
"Bilo je puno ljudi koji su plakali jer su ga iskreno voleli, ali bilo je i onih koji su ronili suze po partijskoj dužnosti. Takvih bednih likova je oduvek bilo i biće i na celoj kugli zemaljskoj. Zabrinutost je bila legitimna jer je sudbina cele države od 1945. do 1980. zavisila o raspoloženju i zdravlju jednog čoveka kojeg odjednom više nema. Ne treba danas nikome zamerati što je plakao za Titom, bilo iz straha ili iz ljubavi. Takvo je bilo vreme", zaključio je Dule Savić.
(MONDO)