Ima nas skoro osam milijardi na planeti, a samo retki imaju sposobnost da kada uđu u prostoriju zaustave vreme. Znate taj osećaj, obasjaju sve oko sebe, nateraju vaše srce da ubrzano kuca iz neobjašnjivog razloga, navuku vam blaženi osmeh na lice i šta god da izgovore: verujete im na reč, čak iako to nekada deluje i prepotentno.
Obećanja koja daju ponekad deluju suludo i umišljeno, ali sve je drugačije kada uzmete u obzir ko ih izgovara. Oko sebe su stvorili auru šampiona, međutim ni to se ne kupuje na pijaci, nego dolazi iz beskonačne harizme i potvrdom: s reči na dela - iznova i iznova. To su ljudi koji kada su u pravu ne moraju da kažu "jesam reko" nego samo blago podignu glavu, sami ćemo im aplaudirati i verovati im do smaka sveta, znamo koliko su dragoceni.
Ako ste pomislili na Majkla Džordana, u pravu ste. Ako ste pomislili na Novaka Đokovića, u pravu ste. Ako ste pomislili na Dragana Stojkovića, opet ste u pravu.
Piksi već skoro godinu dana priča kako će Srbija u Katar - bez ikakvog zareza nakon toga. O tome je na sva zvona pričao i u kancelarijama UEFA u Nionu. Toliko je bio siguran. U njegovom rečniku ne postoji omiljeno trenersko "ali", kojim se mnogi štite u slučaju neuspeha, ili u strahu od tobože podsmevanja kada se rađaju generali posle bitke.
Ne, Piksi je došao na klupu reprezentacije Srbije i obećao da će nas odvesti na Mundijal i to kada smo bili na dnu i nikome Katar nije ni prolazio kroz glavu. Polako je počeo da nas ubeđuje da je to moguće, nijednog trenutka nije dozvolio da posumnjamo koliko je ozbiljan, a kada je igračima ulio neograničenu veru u sebe - poput najboljeg motivatora današnjice - oni su bili spremni da za njega uđu i u kavez sa lavovima ako treba.
Na kraju - mi smo bili lavovi usred Lisabona. Igrali smo najbolji fudbal koji pamti Srbija, nadigravali se sa prvakom Evrope iz 2016. koji u svojim redovima ima sve same zvezde, a koje su bili nemoćne zbog naše energije i fudbala koji smo ranije nazvali i opisivali kao "Piksizam".
Zato je Stojković po završetku meča mogao da slavodobitno podigne ruke uvis, nije morao ništa da izgovori, sve je bilo jasno kao dan.
Baš kao kada je Majkl Džordan pogledao u Dikembea Mutomba i obećao mu da će pogoditi slobodno bacanje zatvorenih očiju i potom mu samo namignuo dok je trčkarao nazad nakon ubačenog koša. Ili, kada je Novak Đoković spasao meč-loptu protiv Rodžera Federera u finalu Vimbldona i napravio preokret, a onda šmekerski prišao mreži, stavio malo trave u usta i pogledao ka publici koja je sumnjala u njega…
Kada toliko veruješ u sebe, nemaš razloga da se plašiš bilo koga na svetu.
To je energija kakva je sve ove godine bila potrebna fudbalskoj reprezentaciji Srbije, a koja je uvek ličila na čoveka koji sedi na selektorskoj klupi. Nekada je to bilo dobro, a nekada baš užasno...
Srbija ne može da igra loš fudbal ako je vodi najbolji fudbaler u istoriji zemlje. To je čovek čija reč se pažljivo sluša i koji ne daje prazne obećanja zbog sopstvene reklame, nego ih isključivo daje sa vizijom - projektuje ono što će se desiti u budućnosti i ne plaši se toga.
Zato i nakon utakmice sa Portugalom nije bilo njegovog preteranog slavlja, ovo je samo jedna epizoda u renesansi reprezentacije Srbije, zato što pravi pobednici uvek sanjaju još.
"Ovo je samo prvi korak. Najlepše sledi u Kataru…", najavio je Piksi i tako nam ponovo u misli ubacio nemirnu pomisao koja će u narednih godinu dana samo rasti i rasti, i nikako je neće ograničavati zagradama i zarezima, nije od tog soja ljudi koji mogu da nađu negativnost u svemu.
Ako kažete da osvajamo Mundijal - i to vam verujemo, selektore!
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.