Na današnji dan 1999. godine počelo je NATO bombardovanje Srbije. Od 24. aprila do 10. juna su bombe padale širom naše zemlje. Tih 78 dana pakla je nešto što se nikada neće zaboraviti. Svedočenja ljudi, priče svega kroz šta su prošli, nije lako slušati ili čitati o tome, a kamoli preživeti sve to...
Jednu od takvih priča ispričao je Bojan Ostojić. Sadašnji prvotimac Partizana koji je tada imao 15 godina. Dobro pamti svaku bombu iznad aerodroma Ponikve i sve što se tada dešavalo. Njegov brat Goran je u tim momentima bio na ratištu, pa su stizale razne dezinformacije.
U razgovoru za zvanični sajt kluba se Bojan prisetio svega toga. Prepričao je koliko mu je bilo teško i šta se sve događalo tokom tih 78 dana. Posebno u trenucima kada su se pojavljivale informacije o njegovom bratu.
"Ja sam najmlađi od petoro dece. Zoran, Zorica, Goran, pa sestra Gorica i ja. Za vreme bombardovanja sam bio u Sevojnu sa porodicom. Nismo očekivali da će biti toliko strašno, dok sa prozora nismo videli kako gađaju vojni aerodrom Ponikve udaljen 23 kilometra od Sevojna. Tada smo shvatili da je vrag odneo šalu, da je stvar ozbiljna i odlazili smo u sklonište. U skloništu smo provodili i dane i noći, sve do trenutka kada smo saznali da je moj najstariji brat Zoran, koji je u to vreme bio na ratištu na Kosovu ranjen", priča Ostojić.
Ne zaboravlja dan kada je ponovo video brata. Rekli su mu da je poginuo, pa onda da je živ, ali da nema nogu...
"Kao danas se sećam datuma, 13. 4. 1999. Dobijali smo razne informacije, od toga da nema nogu, pa do toga da je poginuo. Živeli smo u neizvesnosti sve dok ga nije njegova jedinica SAJ dovezla u Sevojno. Bogu hvala, bio je povređen samo u ruku, dok je njegov najbolji drug poginuo, a nekoliko ih je bilo takođe ranjeno. Kada je došao i rekao da više ne idemo u sklonište, već ostanemo kod kuće, za mene je kao dete tada rat prestao. Uz njega sam se osećao smireno i više nisam znao za strah", zaključio je Ostojić.
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.