Dok se beogradski "večiti" rivali spremaju za derbi koji bi mogao da odluči pitanje prvaka Srbije, MONDO je posetio seosku verziju tog derbija kraj Vršca. I tamo igraju Crvena zvezda i Partizan, ali njihovo rivalstvo se razlikuje od onog koji imaju njihovi imenjaci.
Zbog te utakmice sve staje. Crvena zvezda i Partizan - rivalstvo za koje se zna i daleko izvan granica Evrope. Sudar bliskih komšija koje se ne vole, a baš i ne mogu jedni bez drugih. Kao jin i jang, nikad kompletan bez one druge strane. Crveno i crno. Dva moćna imena koja sa sobom nose velika očekivanja. U dve reči - "večiti" derbi.
I svaki njihov susret je poseban. Naročito onaj na koji sam rešio da se zaputim. To je rivalstvo u kojem trener Partizana pređe na drugu stranu i sedne na klupu Zvezde. Derbi gde je cena karte 100 dinara, a gledalaca bude oko 300 do 400. Tamo nema tenzije podgrejane višemilionskim ulogom. Ima "samo" kaljavih kolena i igrača koji neretko navijaju za jednu, a nastupaju za drugu polovinu tog rivalstva.
Tamo je sve to normalno. I da, tako nešto postoji. Zato je vreme da iskusim alternativni susret "večitih", na kakvom ne znam šta mogu da očekujem. "Ovog vikenda idem na derbi u Pavliš - igraju Zvezda i Partizan!"
Radi se o selu pred samim Vršcem. Pavliš, tri kilometra južno od grada na rubu Panonske nizije. Stanovnika - 2.600. Poprište "večitog" derbija nepoznatog za veliku većinu Srbije. Osim tipičnog banatskog vetra koji povremeno dune i ovog martovskog vikenda, to mesto je i dom Crvene zvezde, fudbalskog kluba osnovanog davne 1928. godine. Njima u goste stiže godinu dana stariji Partizan. Oni su iz Uljme, još jednog sela koje se nalazi u neposrednoj blizini Vršca.
Oba kluba su kroz istoriju više puta menjala imena, ali su posle Drugog svetskog rata preuzeli ona koja će obeležiti fudbal na prostorima stare Jugoslavije. No, dok beogradski velikani u medijskoj gunguli vode žestoku i bučnu bitku za titulu prvaka Srbije, ovaj drugi "večiti" derbi odigrava se u jednostavnijim uslovima.
Ni jedni ni drugi nisu blizu borbe za trofej i viši rang. Radi se o meču 19. kola okružne lige pančevačkog saveza, ali je to zapravo liga celog južnobanatskog regiona. Radi se o petom rangu takmičenja, ali ne zavaravajte se da to umanjuje njegovu važnost.
"Ovu ligu šaljivo zovu Primera, jer je to najviši rang fudbala za južnobanatski kraj. Ovi što igraju u ligi ispod nas, to je Segunda", po stizanju u Pavliš nam govori Slobodan Janković, generalni sekretar Crvene zvezde.
Na skoro sat i po vožnje od Beograda, stiže se do stadiona Crvene zvezde, šćućurenog uz seosko groblje. Odmah po dolasku shvatamo da ovo nije tek tamo neki petoligaš. Janković, u crvenoj klupskoj opremi, sa imenom kluba uredno odštampanim na leđima, odvaja vreme pred utakmicu da nas uputi u sve što treba da znamo.
"Nekada je ovaj klub igrao četvrti rang takmičenja i to 90-ih, u SR Jugoslaviji. Ali danas za tako nešto treba mnogo novca i ulaganja. Ovde smo u našoj ligi i sasvim dobro stojimo na tabeli", govori nam gensek Zvezde, osmoplasirane ekipe u ligi od 15 klubova. Stadion je lepo doteran, tribina je u dobrom delu pokrivena, a polako će početi i renoviranje i krečenje svlačionica. Na prostorijama kluba je i naslikan klub ove, Pavlišove Crvene zvezde, vidno istrošen protekom vremena.
"Ljudima odavde dosta znači klub. Ali to ne znači da svi navijamo za onu Zvezdu iz Beograda", Slobodan nam dočarava situaciju u ovim krajevima. "U klubu provodim i po 320 dana u godini, sve dajem za Zvezdu Pavliš, ali sam okoreli partizanovac", nema problem da kaže. Dakle, nisu svi u Pavlišu automatski i navijači beogradske Zvezde?
"Ne, ne. U Pavlišu zapravo ima jako puno partizanovaca i svi navijaju za našu Zvezdu. A u Uljmi je obrnuto. Tamo verovatno većina navija za Zvezdu, a žive za Partizan iz Uljme."
Dok nekolicina ljudi oko nas nestrpljivo iščekuje dolazak gostiju, drugi pripremaju kazan za „treće poluvreme“. Janković nam uporedo pokazuje kako rivalstvo između jedne Zvezde i jednog Partizana može da izgleda.
"Prošle sezone se Partizan borio za opstanak i mi smo bili najsrećniji kad smo videli da su opstali. Mnogo mi je draže i lepše da odem 14 kilometara do Uljme nego da treba da organizujem ekipu da idemo u Barandu ili gde već", šeretski priča Janković dvočlanom predstavništvu MONDA.
"Pa da, ovo je zdravo rivalstvo. Njihov trener iz prošle sezone je sada naš trener, Jovan Gerga. To je ovde normalno. Ove godine smo bolji jer igraju lokalni momci. Par igrača ima sa strane, oni prave razliku", kaže nam Janković i traži da se fotografiše sa starijim gospodinom kojem mora da govori glasnije. "To je naš ekonom, on je duša ovog kluba."
I ekipa Partizana po dolasku odaje utisak ozbiljnog tima. Svi u crnim trenerkama sa grbom kluba, dolaze u grupi na ovo vruće gostovanje. Na tribinama polako pristižu ljudi, iako do početka ima još nešto manje od sat vremena. Dok se igrači zagrevaju, meni društvo iza gola pravi Ljubiša Ilić, trener Partizana.
"Jeste, Joca je prošle sezone bio naš trener. On je jako talentovan i radan. A ja sam tu da pomognem ovoj deci, kao prelazno rešenje. Zapravo sam zvanično pomoćni trener zbog licenci, ali već od leta će Partizan morati da nađe nekoga da vodi ovu ekipu", bez ustezanja govori trener crno-belih, kojeg svi od milja zovu Vrabac. Kako kaže, u Partizanu u najvećoj meri igraju Uljmani, lokalni momci.
"Nije tako bilo pre. Ranije su se dovodili igrači sa svih strana pa onda to ne ispadne dobro. Neki dođu samo da uzmu neki dinar, a naša deca onda ne igraju. Ovako naši igrači dobijaju šansu i svi u Uljmi su nekako više uz klub kada vide da su to igrači koje oni poznaju iz sela", čkilji Vrabac dok priča na prijatnom suncu. "Evo, meni danas igraju dva kadeta od po 17 godina - golman i zadnji vezni. I imam ih još trojicu na klupi. Ali dobro guramo", kaže trener Partizana, koji zaostaje četiri boda za velikim rivalom.
Sada se ljudi već u velikoj meri okupljaju, toliko da kola ispred stadiona zauzimaju skoro čitav put. Oni što su došli među prvima, mogli su da ugrabe "parking" odmah iza tribine.
"Ma videćete, dolaze ovde ljudi i iz Vršca da gledaju. Biće dobra utakmica", ostavlja nas Vrabac dok odlazi da još malo porazgovara sa svojom ekipom.
I stvarno - tribina je odlično popunjena. Na lokalni fudbal se dolazi porodično i mnoge majke vode računa o nemirnoj deci. Tako jedan dečak od četiri-pet godina uporno doziva tatu da dođe kod njega. Ali tata ne može sad, eno ga u dresu Zvezde, samo što nije zaigrao na "večitom" derbiju…
"Šta je, je l’ kartoni?", pita navijač na tribinama jednog igrača koji bi bio na terenu da nije zaradio suspenziju. "Pa naravno da su kartoni kad biješ k’o Sveti Ilija", duhovito poentira isti navijač.
Da je ovo daleko od tamo nekog nižerazrednog fudbala shvatam još jednom - kada sam ugledao sudijsku trojku koja ima audio vezu. Istina, morali su da ih flasterima zalepe za obraz da ne bi ispadale, ali „rade posao“. Ipak je ovo derbi.
"Šta je ovo, pola Uljme došlo…", dobacuje navijač Zvezde koji stiže na krcatu tribinu, baš kako se sudija pripremao da označi početak utakmice. A početak je bio i više nego sadržajan.
Već u trećem minutu, Zvezda pokazuje napadačku nastrojenost. Korner sa desne strane stiže u srce šesnaesterca, a tamo "Deda" - punački štoper crveno-belih - tuče preko gola. "Bravo Deda", čuju se povici ovom daleko najiskusnijem igraču domaćih. Ipak, ubrzo potom Deda i njegovi saigrači imaju razloga za nerviranje.
Odlična lopta u prostor igrača Partizana stiže do "Klajverta", igrača sa brojem 10, koji poput iskusnog golgetera lako završava akciju i rutinski trese mrežu za vođstvo gostiju - 0:1! "Tako je Klajvert", viču Uljmani igraču sa lako pamtljivim nadimkom, oduševljeni što je sve utihnulo među domaćom publikom.
I ovaj derbi je napet kao i onaj beogradski, ali ne nedostaje zanimljivih poteza. Igrači Zvezde neretko uspevaju i da predriblaju po dva igrača gostiju. Ima tu tvrdih prijema lopte, oštrijih startova, ali se igrači ne libe da pokušaju ono što su zamislili. U nekoliko navrata kapiten crveno-belih lepim dijagonalama menja stranu, no, odbrana gostiju se ne da. Crno-beli uspevaju da još jednom šokiraju sve u Pavlišu.
"Osmica" Partizana u jednoj naizgled bezazlenoj situaciji dobija sve vreme ovog sveta. Školovano, namešta se na levu nogu. "Zateže" prelep udarac sa distance, dovoljno odmeren da golman Zvezde mora da napravi paradu, ali taman toliko da ne može da dohvati loptu. Gol, 0:2! Uljmani na tribinama skaču i postaju dosta bučni. Ne sviđa se to domaćinima koji imaju šta da im dobace, ali rezultat je goste okuražio.
Igrači Zvezde su vidno uzdrmani neočekivanim zaostatkom, a kada su dva minuta posle primljenog gola propustili odličnu šansu iz poluvoleja sa ivice šesnaesterca, postajali su nervozniji. I ta nervoza se videla po duelima na sredini terena. Tako pred kraj prvog poluvremena dolazi i do koškanja baš ispred krcate tribine.
Draškić iz redova Partizana je oštro startovao na napadaču Zvezde, dolazi do guranja i velike gužve, a navijači oba tima postaju još uključeniji u dešavanja. Jedni dobacuju "daj mu crveni", drugi tradicionalno navijaju za sveopšti haos i metež.
Sudija odlučuje da igraču Partizana pokaže put u svlačionicu, što dodatno raspiruje emocije na obe strane. Igrači na terenu raspravljaju, a desetak metara pored, navijači iz Pavliša i Uljme imaju šta jedni drugima da dobace. Sada ovaj derbi ima sve, samo još da Zvezda "zakuva" nekim golom u drugom poluvremenu…
"Biju naši, al’ biju i njini", komentariše jedan mlađi navijač kada se čuo zvižduk sudijske pištaljke. U svlačionici Zvezde, trener Joca mirnim govorom motiviše svoje igrače. U drugih 45 minuta sa igračem više moraju da pronađu put do čak dva gola.
Ipak, u tome nikako ne uspevaju. Malo nervoza crveno-belih, malo lopta neće u gol. Uvek nedostaje taj završni udarac, a ne pomaže ni to što se Partizanov "Klajvert" pretvorio u Alesandra Nestu lično. Trčao je kao "na baterije", kupio sve ono što vezni red ne bi zaustavljao. U tom poluvremenu samo još na tribinama nije bio, a verovatno bi i tamo uspeo da perfektno čistim klizećim startom odnese loptu i otkloni opasnost.
Zvezda više puta preti posle kornera, jednom udarac odlazi opasno blizu prečke Partizanovog gola. Kapiten Zvezde iskosa sa leve strane ima još jednu dobru priliku, a nešto kasnije su svi skočili na tribinama kada su crveno-beli tražili penal. Od toga nema ništa, kao ni od golova. Partizan odnosi pobedu u Uljmu…
"Imam utisak da smo još tri dana igrali da ne bismo dali gol", priča mi posle meča Jovan Gerga, trener Crvene zvezde. Čovek koji u CV-u ima rad u oba kluba ovog južnobanatskog derbija vrlo je iskren. Njegov način komunikacije istog momenta stavlja do znanja da floskule nisu njegov fah. Samo konkretno.
"Kako smo trenirali ovih dana, tako nam je i bilo", bez problema kaže, dok se u prostorijama kluba već oseća miris gulaša koji se pažljivo pripremao za vreme utakmice. Iz svlačionice Partizana se čuju slavlje, urlanje i lupanje. Derbi je dobijen, pa još i u Pavlišu.
"Oni su mi pričali da bi najviše voleli da pobede Zvezdu da bih ja dobio otkaz i vratio se u Partizan", smeje se Jovan Gerga, a tu priču potvrđuje i kolega sa druge strane, trener Vrabac. "Dobro, šta je tu je. Sad je malo nekim momcima malo više krivo što smo izgubili, pa onda komentarišu i ove mlađe kako su igrali… Ali to je normalno, sad smo svi malo ljuti", zapravo sa blagim osmehom na licu priča Gerga.
Generalni sekretar Slobodan iznosi gajbe piva da se igrači i članovi kluba osveže. Jednu donosi i pred tek istuširane igrače Partizana. "Ma šta vam dajem jedno po jedno pivo, evo vam gajba pa se lepo služite", komentariše Slobodan. "I oni su nas lepo ugostili kad smo bili u Uljmi, pa treba i mi da uzvratimo."
I od momaka iz Partizana se ima šta čuti. Preko ohlađenog piva, ispred svlačionice započinju priču bez da ih mnogo zapitkujem.
"Ma ova liga nam je po meri. Što je viši rang, to je skuplje i ima više guranja i muljanja. Znaš kako to ide… A nije da ovde ne može da se uzme solidna para. Evo naš napadač, on je baš ozbiljan igrač i on može dobro da zaradi od fudbala", otkriva mi mlađi Ljubiša iz Partizana, inače zadužen, između ostalog, i za vođenje klupskog Instagram naloga.
"Dovođenje pojačanja je jednostavno. Uglavnom igrači dobiju nešto novca ’na ruke’ kad dođu i onda posle toga dobijaju po utakmici", priča i poziva nas da pođemo sa njima u Uljmu. "Biće kod nas veće slavlje", smeje se, aludirajući na pobedu Partizana. Ali ne ide to tako - i domaćini iz Pavliša nas čekaju. Imamo još tema za razgovor.
U prostorijama kluba pronalazimo razne Zvezdine trofeje i zahvalnice. Tu je plaketa dobijena za 90 godina postojanja kluba, a zidovi su ukrašeni fotografijama starijih generacija igrača Zvezde. Sloba Janković uz izvrstan gulaš objašnjava da nije jednostavno voditi klub ni u petom rangu takmičenja.
"Mi dobijamo od opštine oko 40% od onoga što je nama potrebno za osnovne potrebe u jednoj sezoni. I onda moramo da se dovijamo, da trošimo neke naše kontakte. Zovemo ljude koji su odavde a možda su malo uspešniji i bolje stojeći. I onda to tako ide u krug..."
Igrači Zvezde, neraspoloženi, jedu u tišini posle poraza, a Janković nam jasno stavlja do znanja je da će ovaj klub još dugo biti tu.
"Ovo je selo koje se ne gasi. Ovde nije zemlja tako dobra kao u okolnim selima, ali smo odmah pored Vršca. I kuće ovde ’drže’ cenu, ne prodaju se budzašto kao po mnogim selima u Srbiji. A za Zvezdu dajemo sve, čuvamo je iako nije lako."
Ambicije da se pojuri četvrti rang takmičenja baš i ne postoje kod ovih klubova, ali i Zvezda iz Pavliša i Partizan iz Uljme pokazuju da to ne mora da bude svrha postojanja kluba. Neke stvari su ipak važnije.
"Dobra su druženja. Ovo 'treće poluvreme' se nikad ne propušta, pobedili ili izgubili. Videli ste kako smo mi ugostili Partizan, tako i nas lepo dočekaju u Uljmi. Jesmo rivali, ali smo i prijatelji. Ovde svi volimo fudbal i naša deca ga igraju pred svojim porodicama. To je lepo."
Do nekog novog „večitog“ derbija…