Partizan je sebi dopustio ono što je Crvenoj zvezdi skuvao pre pet godina - izgubili su titulu nakon što su jesenji deo sezone okončali na prvom mestu. U finalu Kupa Srbije su još jednom poklekli pred "večitim" rivalom i dozvolili mu da prvi put posle 15 godina "veže" dve duple krune.
Trener Aleksandar Stanojević je otišao iz kluba, jedan od kapitena Saša Zdjelar imao je dramatične reči da "moramo da vidimo šta i kako dalje" posle poraza u finalu Kupa i posle treće sezone bez trofeja, u Humskoj se sa razlogom "pale crvene lampice". Ali stvari treba staviti u kontekst - ma kako to nekom zvučalo, Partizan je ove sezone nadmašio očekivanja.
Dok Partizan traži novog trenera, a jedan od kandidata Mladen Krstajić poručuje da on nije taj, negativna atmosfera oko crno-belih je tu sa razlogom. Pet godina bez titule i tri bez ikakvih trofeja su isuviše sušan period za crno-bele. U poslednje tri-četiri decenije, ovakva "zima" nije baš navraćala u Humsku.
No, tek završena sezona ne bi trebalo da ostane upamćena kao "katastrofa koja je produžila očajanje", već kao "neočekivana šansa koju su crno-beli sami zaslužili, ali i ispustili".
ZAŠTO PARTIZAN JESTE NADMAŠIO OČEKIVANJA?
"Pokušaćemo. Titula je za nas najvažnija, ali pokušaćemo u ovim teškim vremenima za nas da napadnemo titulu onako kako to mi zaslužujemo."
To su bile reči Aleksandra Stanojevića sredinom juna prošle godine, na prozivci igrača pred početak priprema za novu sezonu. Ali taj optimizam trenera crno-belih nije nagoveštavao sezonu sa 98 osvojenih bodova i prvu poziciju na tabeli tokom 28 od 37 kola domaćeg prvenstva.
Bilo je iznenađujuće da je Partizan za čitavu jesen "ispustio" svega četiri boda, od čega dva u derbiju sa Zvezdom. Bilo je iznenađujuće i da je Stanojevićev ne baš značajno pojačan tim "pregrmeo" kvalifikacije za Konferencijsku ligu protiv tri teška rivala, a onda stigao i do evropskog proleća.
Način na koji je Partizan igrao u Superligi tokom jeseni (12 mečeva u ligi sa tri ili više postignutih golova) iznenadio je i navijače. Odbrana je bila uobičajena čvrsta za Stanojevićeve timove, ali je i napad uživao - tresao mreže i lako sklanjao rivale sa puta. Pet bodova više od Zvezde, istina, otišlo je tokom proleća nekako olako. Ipak, 98 bodova, jedan poraz u ligi, manje od pola primljenog gola po meču u proseku (13 na 37 mečeva) i osmina finala evropskog takmičenja sa minimalnim ulaganjima nije bilo nešto u šta bi se mnogo ljudi kladilo tog davnog 14. juna na prozivci Partizana.
KO BI OVAJ PARTIZAN ODVEO TAKO DALEKO?
Sada kada je Stanojević otišao, nameće se pitanje ko će ga zameniti. Ali treba postaviti i jedno retoričko - ko bi ovaj Partizan odveo tako daleko? Naravno, to se odnosi na one trenere koje bi Partizan objektivno mogao da dovede, ne na imena koja su se previše optimistično pojavljivala u medijima, poput Marka Nikolića ili Veljka Paunovića.
Stanojević je tim sa dvocifrenim brojem povratnika doveo do najbolje superligaške sezone u poslednjih pet godina i najboljom evropskom sezonom od 2005. Iz tima sa jasnim limitima i daleko manjim budžetom od Crvene zvezde izvučena je i poslednja kap kvaliteta. Stanojević je umeo da u najvećem delu sezone dobro prikrije nedostatke - baš one koji su se videli i u finalu Kupa - i da u prvi plan izbaci napadačku liniju vođenu Rikardom Gomešom.
Da, to posle svega nije bilo dovoljno. I ne, navijači Partizana ne treba da budu zadovoljni sezonom bez trofeja. Ali bilo bi neiskreno reći da se posle neubedljivog letnjeg prelaznog roka očekivalo da crno-beli tako ozbiljno "preznoje" Zvezdu.
GDE ĆE OVAJ TIM PARTIZANA NAREDNE SEZONE?
Partizan je bio blizu da sa siromašnijim igračkim kadrom svrgne Zvezdu sa trona. Sada kada nisu osvojili titulu, postavlja se pitanje - gde će ovaj tim crno-belih naredne sezone?
U jednu ruku, ovaj Partizan ne deluje kao ekipa sa velikom budućnošću. Nema mnogo igrača na kojima bi u Humskoj moglo da se lepo zaradi i taj novac potom uloži u bolja pojačanja. U tu grupu bi mogli da spadaju igrači poput Igora Vujačića i Saše Zdjelara, ali to je otprilike to.
Partizan će se rešiti viškova poput Rajka Brežančića, Milana Smiljanića, Lazara Pavlovića, sve izvesnije i Ivana Obradovića, dok Bojan Ostojić završava karijeru. Ali dok se očekuju i odlasci Lazara Markovića i Miloša Jojića, dvojice lidera tima, njihov ostanak niti bi očarao navijače i pokazao velike ambicije kluba, niti bi dugoročno mogao da znači neki novi, značajniji prihod. Uostalom, Marković nije postigao nijedan gol u sezoni u kojoj je to uspeo i Milan Borjan. Nije da strani klubovi stoje u redu, spremni da se "otvore" za nekolicinu igrača Partizana.
Sve to doprinosi tezi da je ovaj tim, sklapan sa što je manje moguće ulaganja, dostigao svoj vrhunac i završio jedan (kraći) ciklus.
ZAŠTO PARTIZAN (IPAK) NIJE NADMAŠIO OČEKIVANJA?
Ako je Partizan na terenu dostigao maksimum ovog igračkog kadra, potezi uprave kluba nisu bili dobri. Crno-beli su propustili šansu da se zimus konkretnije pojačaju.
U trenutku kada su imali pet bodova više od Zvezde i znali da je potrebno ići na sve ili ništa, dozvolili su sebi da odlazak Aleksandra Šćekića ne nadomeste na pravi način, niti da pojačaju druge linije tima. Marku Jevtoviću je trebalo isuviše vremena da dostigne neophodan nivo i baš takav igrač je falio crno-belima u onom februarskom porazu u "večitom" derbiju (na kojem jeste igrao, ali kad je bilo prekasno). Ljubomira Fejsu videli smo na terenu tek u maju, pa jeftina pojačanja koja mesecima pre toga nisu igrala takmičarski fudbal nisu mogla da budu preko potreban oslonac.
Ta zimska propuštena prilika koštala je Partizan da možda ipak izdrži u borbi za titulu. Sada će u upravi tokom leta morati da menjaju daleko više samo da održe nivo tima iz tek završene sezone. A ona ni posle tri godine nije donela trofej.
Zato Partizan u neku ruku nije nadmašio očekivanja: nije bilo trofeja. Samo se postavlja pitanje - ako sve ovo nije bilo dovoljno za makar jedan trofej, šta partizanovci mogu da očekuju naredne sezone?