U razgovoru sa kolumnistom MONDA Nebojšom Petrovićem, bivši igrač Vojvodine i Partizana Ljubomir Vorkapić evocirao je uspomene na zajedničke dane u Novom Sadu sa Sinišom Mihajlovićem, Slavišom Jokanovićem, Milošem Šestićem...
/Piše: Kolumnista MONDA Nebojša Petrović/
Vojvodina je dva puta u svojoj istoriji osvajala titulu šampiona Jugoslavije, a sudeći po rezultatima na početku ove sezone i izjavama novog rukovodstva, ne bi bilo iznenađenje da se ponovo umeša u borbu za najviši plasman u fudbalskom prvenstvu Srbije. Međutim, nekadašnji as novosadskog tima, Ljubomir Vorkapić (55), smatra da je Crvena zvezda i dalje glavni favorit za osvajanje trofeja na domaćoj sceni:
"Što se mene lično tiče, naravno da bih najviše voleo da Partizan bude šampion, ali Zvezda definitivno ima najbolji tim i najveće šanse da i ove sezone odbrani šampionsku titulu", uveren je čovek koji je 1989. godine zajedno sa Sinišom Mihajlovićem, Slavišom Jokanovićem, Budimirom Vujačićem i ostalim asovima srpskog fudbala ispisao istoriju Vojvodine osvajanjem prvog mesta u jugoslovenskom šampionatu:
"Na početku te sezone niko nije ozbiljno računao na nas, jer je Vojvodina samo dve godine pre toga igrala u Drugoj ligi. Čak i posle jesenje polusezone koju smo završili na vrhu tabele, svi su mislili da nećemo izdržati na proleće i da će Zvezda, Hajduk ili Rad uspeti da nas prestignu. Demantovali smo neverne tome i na iznenađenje kompletne sportske javnosti uspeli da postanemo prvaci Jugoslavije. Svakako da je ključnu ulogu u našem pohodu na titulu odigrao iskusni Miloš Šestić, veliki mag fudbalske igre i jedan od najboljih igrača u istoriji našeg fudbala. A kad se setim da se šest meseci ranije nudio Crvenoj zvezdi i da ga oni nisu hteli nazad. Došao je u Vojvodinu i okitio se šampionskim lovorom".
Čudni su putevi fudbalski. Šestić je briljirao u dresu novosadskog tima, ali je na indirektan način doprineo da i Vorkapić zasluži epitet protagoniste u šampionskoj sezoni: "To je neverovatna priča. Mene su na početku prvenstva hteli da pošalju na pozajmicu u Kabel ili Osijek. Nisam pristao, ostao sam da treniram sa drugim timom Vojvodine koji je vodio pokojni Josip Pirmajer.
Posle devetog ili desetog kola, dogodio se jedan incident na prijateljskoj utakmici u Sremskoj Mitrovici koji je imao sudbonosni uticaj na dalji tok moje karijere. Naime, ljut što mu uprava kluba nije dozvolila da prihvati fenomenalnu ponudu Lids junajteda, Šestić je napravio gaf zbog kojeg ga je direktor Kosanović odstranio iz ekipe. Uoči puta za Mostar, mene su obavestili da ću zahvaljujući sjajnim partijama i golovima u dresu drugog tima, privremeno biti priključen prvoj ekipi. Nisam ni slutio da me zovu da odmah zamenim Šestića i da počnem utakmicu od prvog minuta“.
Istoriju pišu slučajni događaji i naizgled beznačajne epizode. Vojvodina je tog 22. oktobra 1988. godine pobedila Velež sa 1:0, a strelac pobedonosnog gola u 40. minutu bio je upravo Vorkapić.
"Sećam se da mi je Punišić poslao loptu u prostor, pobegao sam po desnoj strani i savladao Pudara. Velež je imao strašnu ekipu: Tuce desno, Sejo Kajtaz levo, Predrag Jurić u špicu, zatim Karabeg, Vlada Gudelj, Jedvaj, Repak... Po meni je to najbolji sastav u istoriji kluba iz Mostara. Pošto smo pre toga ušli u seriju loših rezultata, niko nije verovao da pod Bijelim brijegom možemo da osvojimo oba boda. Rekao bih da je utakmica protiv Veleža bila prekretnica u mojoj karijeri, ali i u karijerama svih ostalih igrača. Vratilo nam se samopouzdanje, počeli smo da nižemo pobede i do kraja prvenstva niko nije uspeo da nam ugrozi lidersko mesto na tabeli. Zato je Mostar svima nama ostao u najlepšoj mogućoj uspomeni".
Titula koju su Novosađani overili u meču protiv tuzlanske Slobode (prvi gol postigao Vorkapić) još više dobija na značaju ako se ima u vidu da im je glavni konkurent bila Crvena zvezda predvođena virtuozom Draganom Stojkovićem.
"Igrao sam protiv Deje Savićevića i mnogih velikih asova jugoslovenskog fudbala. Odmerio sam snage i sa Papetom Sušićem u jednoj prijateljskoj utakmici između Pari Sen Žermena i Vojvodine koja je odigrana u Parizu. Svi su oni bili igrači vrhunske klase, ali je Piksi ipak neka druga kategorija. Kada sve uzmemo u obzir, igrački kvalitet, liderske sposobnosti, fudbalsku inteligenciju, nemam ni najmanju dilemu: Stojković je na ovim jugoslovenskim prostorima najbolji igrač svih vremena. Mnogo mi je drago što se dokazao i u trenerskoj ulozi. Gledao sam svaku utakmicu Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo i veliki sam optimista uoči završnog turnira u Kataru. Igramo interesantan i dinamičan fudbal, ubeđen sam da bez problema prolazimo prvi krug šampionata. Imamo ekipu koja protiv svakog protivnika može da dominira i da bude u superiornom položaju".
Vorkapić je zajedno sa svojim velikim drugarom Slavišom Jokanovićem među prvima otišao u Staru Pazovu i pružio podršku Draganu Stojkoviću na početku kvalifikacija za Svetsko prvenstvo:
"Posebno me raduje što Piksi u špicu može da računa na tri vrhunska napadača. Evo, da sam sada na mestu trenera nekog kluba i da mi predsednik kaže da mogu da biram između Mitrovića, Vlahovića i Jovića, ne bih znao za koga da se opredelim. Sva trojica su golgeteri visoke klase, što selektoru ostavlja mogućnost rotacije i raznolikost rešenja. Po nekom mom ukusu, najviše mi se dopada Mitrović. U svakom slučaju, ko god da bude u špicu, sve će se vrteti oko Dušana Tadića. On je srce ove reprezentacije i jedan od najvećih aduta Dragana Stojkovića. Na stranu fudbalski kvaliteti, momak je toliko dobro odgojen i vaspitan da prosto pleni svojim ponašanjem. Takva veličina, a tako normalan, to sve ide iz porodičnog doma. Piksi nije mogao da poželi bolje rešenje za lidera i vođu svoje reprezentacije" – kaže Vorkapić i specijalno za čitaoce Monda otkriva jednu anegdotu iz perioda kada je Vojvodina jurišala na šampionski tron:
"Bili smo u karantinu pred neku važnu utakmicu, četvrtak ili petak. Palo nam je pamet da odemo do diskoteke. Bilo nas je četvorica i baš sam pre neki dan zvao Sinišu Mihajlovića da me podseti ko je bio četvrti. Sećam se Tanjge, njega i mene, ali nisam mogao da se setim četvrtog. Miha kaže ’kako se bre ne sećaš, pa Jokan’. Iskočili smo kroz prozor i izgurali auto sa parkinga. Nismo smeli da ga palimo da neko ne čuje i da ne digne uzbunu. To je bila Mihina Skala, slična FIATu 101, samo malo produžena. Otišli smo u diskoteku i naravno ostali do zore. I pazi ovo, vraćamo se nazad, ulazimo lagano na parking i Miha u jednom trenutku počinje da viče 'jaooo svetlo u hodniku, provalili su nas' i pušta volan. Ja skačem, hvatam volan i kažem 'šta ti je čoveče, svetlo je gorelo i kad smo pošli, opusti se'. Uskočili smo opet kroz prozor i vratili se u svoje sobe".
Ljupko je očigledno morao da ima policajce u stručnom štabu da bio situaciju držao pod kontrolom.
"Ma kakvi policajci, sam je išao po diskotekama i pokušavao da nam stane na rep. Bila je neka Area, ultrapopularno mesto u to vreme, znao je da smo tamo i stalno nas je tražio. Međutim, ovi sa vrata dotrče do nas i kažu 'došao je'. Mi se onda sakrijemo iza zvučnika, on uđe unutra, gleda levo, desno, ali ne može da nas nađe. Mnogo je ljudi, gužva. Srećom, osvojili smo titulu i sve nam je oprostio. Shvatio je verovatno da smo na taj način gradili timski duh i zajedništvo u ekipi. Kod Osima je u Partizanu bilo drugačije. Dovoljno je da te pogleda onako ispod oka i sve ti je jasno. Radi analizu utakmice i samo kaže 'Ljubo, gde si ti u ovoj akciji?'. Odgovor je samo jedan: 'Šefe, neće se više nikada ponoviti'. Zvao nas je Lale. Jokana, Budu Vujačića i mene. 'Ajde Lale, opet sedite zajedno'. A mi se zaista nismo razdvajali. Čak smo vozili iste automobile, ona žuta Korada koja su mamila poglede na parkingu u Humskoj. Nabavili smo ih preko čuvenog novosadskog pilota Steve Popova", ispričao je Vorkapić kolumnisti Monda Nebojši Petroviću u novoj epizodi "Mojih TOP 11" koju ćete gledati narednih dana na zvaničnom jutjub kanalu emisije.