Prošle su 24 godine od uspeha Vojvodine u Intertoto kupu, koji je tada stvorio euforiju u Novom Sadu, a danas je zaboravljen. Vidak Bratić za MONDO otkriva detalje puta ka jednom od najvećih uspeha u istoriji Vojvodine i poslednjeg evropskog finala nekog srpskog kluba.
Srbija će od sezone 2023/24 imati rekordnih pet predstavnika u UEFA takmičenjima, više nego ikada. Prvak zemlje će ići u Ligu šampiona, a ukupno tri tima imaće zagarantovano mesto u grupnoj fazi nekog od tri kontinenatalna takmičenja. I baš u svetlu tog uspeha, u fudbalskoj javnosti se sve više piše kako je Srbiji neophodan i treći snažan tim na međunarodnoj sceni.
Već dugi niz godina, Srbija ga nema nema i sve se svelo na oslanjanje na Zvezdu i Partizan. Ipak, nije baš uvek bilo tako. Pre 24 godine, tada još uvek Jugoslavija, imala je takav tim u obliku novosadskog velikana. Te 1998. godine, Vojvodina je postala poslednji srpski klub koji je stigao do finala nekog UEFA takmičenja.
Istina, većina ljudi u Srbiji bi onako laički rekla da posle Crvene zvezde 1991. godine niko nije uspeo da tako nešto učini. Ali pogrešili bi. Sedam godina kasnije, mlada ekipa Vojvodine stigla je do finala Intertoto kupa i bila nadomak trijumfa i prelaska u snažniji, renomiraniji Kup UEFA.
Bilo je pozno leto 1998. godine kada se na stadionu "Karađorđe" skupilo oko 16.000 duša, zasigurno više nego na bilo kom meču na tom stadionu od raspada SFRJ. Tog 25. avgusta, tribine stadiona u Novom Sadu su podrhtavale u nadi da će Vojvodina uspeti da eliminiše moćni tim Verdera iz Bremena. Bundesligaš je strepeo dobrih sat vremena pred naletima tima Tomislava Manojlovića, ali je u tipičnom nemačkom stilu uspeo da se provuče, baš kao Lotar Mateus i drugovi protiv Jugoslavije par meseci ranije na Mundijalu u Francuskoj.
"To je utakmica koja je bila finale Intertoto kupa i to je jedna od najvećih utakmica u istoriji FK Vojvodina. To je utakmica i gde sam ja dao gol. Poveli smo 1:0 u Novom Sadu, a na kraju je bilo 1:1. Tamo u Bremenu smo prvu utakmicu izgubili 1:0. Tada je Verder imao ekipu sa pet-šest reprezentativaca. Diter Ajlts, Marko Bode, Torsten Frings, Hovard Flo... Mi smo bili jedna mlada Vojvodina, mlad tim koji je želeo da se dokaže. Bili smo ravnopravni u tom dvomeču", počinje Vidak Bratić priču za MONDO o sećanju na jedan od zaboravljenih uspeha srpskog fudbala.
Dolazak Verdera u Novi Sad i danas se pamti u "srpskoj Atini". Stadion je bio krcat, atmosfera nikad naelektrisanija, a igrači Vojvodine su bili svesni da čitav grad priča samo o toj utakmici.
"Mislim da nikad u Novom Sadu nije bilo više publike. Sećam se da je jedna tribina trebalo da bude zatvorena, istočna, pošto to UEFA nije dozvoljavala. Međutim, kolika je bila navala publike i ljudi su želeli da uđu na stadion, uprava kluba je morala da pusti publiku da gleda tu utakmicu. Bilo je 'do čepa' puno. Atmosfera je bila sjajna tih sedam dana. Mi smo prvi meč igrali u Bremenu, tamo smo odigrali stvarno dobro, izgubili smo 1:0. Primili smo gol negde u 70. minutu, ali nismo uopšte loše odigrali. Posle te utakmice, svakodnevna atmosfera po gradu je bila sjajna, ceo grad je pričao, navijači... Jedva su čekali da počne meč, bilo je neverovatno i bilo je uživanje biti učesnik svega toga", priseća se nekadašnji fudbaler Crvene zvezde, PAOK-a i Dinama iz Moskve.
Zapravo, Vojvodina je sezonu u Intertoto kupu započela toliko rano da su prvi meč protiv norveškog Stabeka igrali 20. juna, dan pre famoznog susreta Nemačke i Jugoslavije na Svetskom prvenstvu. Takmičenje je bilo osmišljeno da se igra tokom čitavog leta, kada nema domaćih prvenstava i prosto rečeno, najviše je služilo kao dobra ponuda igara u kladionicama. UEFA ga je 1995. uzela pod svoje okrilje, a u sezoni kada je Vojvodina ređala pobede - tri tima su postajali pobednici i nastavljali takmičenje u Kupu UEFA.
"Mi smo u taj Intertoto kup krenuli kao nešto, onako, da se igra, da se učestvuje. U jednom momentu smo počeli da izbacujemo ruske i skandinavske timove, iz Švedske i Norveške", priča Bratić za MONDO. Protiv Stabeka i Orebra su upisane sve četiri pobede, Baltika iz Kalinjingrada je "isprašena" 4:1 u Novom Sadu, pa poraz 0:1 u Rusiji nije bio previše važan. A onda je došao red na Francuze.
"Na kraju je bila i Bastija iz Francuske, koja je isto bila odlična. Išli smo korak po korak, nije da smo nešto verovali, ali smo bili svesni svog kvaliteta da možemo da doguramo do tog finala. Malo nam je falilo da na kraju i osvojimo, ali izvanredno smo igrali te utakmice. U Bastiji smo izgubili 2:0, ali smo zato u Novom Sadu u revanšu pobedili 4:0. To je bio rezultat za pamćenje na 'Karađorđu'. Niko nije verovao da ćemo baš da damo četiri gola, ali smo uspeli i plasirali se u finale."
Osvajači Intertoto kupa 1998. bili su Verder, Valensija i Bolonja. Nemački i španski predstavnik su stigli do drugog kola Kupa UEFA, dok su Italijani sve šokirali dolaskom do polufinala.
Šest evropskih pobeda u osam mečeva, četiri eliminisana tima i tri utakmice u Novom Sadu sa bar tri postignuta gola bile su razlog da publika pomno isprati igre Vojvodine. Posle minimalnog poraza u Bremenu, u prvom susretu finalnog dvomeča, usledila je utakmica koji je ostala u pamćenju Novosađana. Doduše, video snimke revanša gotovo je nemoguće pronaći, fotografije takođe, ali sve je to ostalo "urezano" u sećanju nekadašnjeg zadnjeg veznog Vojvodine, Vidaka Bratića.
"Prvo je bila strašna atmosfera na samom izlasku na stadion. Nikad stadion Vojvodine nije bio puniji, a onda je tu taj osećaj da ceo stadion navija za tebe. Bilo je neverovatno. Desila se situacija gde mi ulazimo u utakmicu puni želje i žara da velikog protivnika izbacimo. Erupciju oduševljenja je izazvao taj gol što sam ja dao. Ubacio sam se iz drugog plana, ne znam ko je dao dijagonalu, uglavnom lopta je došla do mene. Kako sam je primio prema golu sa 15-16 metara iskosa, šutnuo sam i ona okrzne jednog igrača Verdera i ode preko golmana. To je bilo opšte oduševljenje na stadionu i posle toga smo držali utakmicu do nekog 60. ili 70. minuta. Ne sećam se ko se od naših igrača okliznuo, ali su oni tada dali gol preko Fringsa i izjednačili i na kraju smo ispali", prepričava Bratić vrelu letnju noć sa "Karađorđa".
Ali nije Bratić taj meč upamtio samo po svom pogotku, već i duelima sa Markom Bodeom, reprezentativcem Nemačke koji će 2002. godine nastupiti u finalu Svetskog prvenstva protiv Brazila.
"Pamtim ih dobro jer sam posle utakmice morao da idem na operaciju. Bila mi je ulubljena jagodična kost. Imao sam duel sa Markom Bodeom, gde smo bili u skoku i kako smo skočili, on me je laktom udario. Nisam to ni osetio tad, tek posle meča sam shvatio da ću zbog toga morati na operaciju. Bilo je tu pet-šest reprezentativaca bilo Nemačke, bilo drugih zemalja. Ozbiljna ekipa."
Za Vojvodinu su u to vreme igrali Dragan Žilić, Milorad Mrdak, Vladimir Matijašević, Leo Lerinc, Nikola Lazetić, Zdravko Drinčić...
"Bila je to dobra i kompaktna ekipa, dobro selektirana. Kao družina smo bili bliski, družili smo se i bili smo prijatelji van terena. Kad je atmosfera dobra, dođe i dobra igra. Niko se nije izdvajao, svi smo bili jednaki i došli smo do velikog rezultata. Dobro, nismo ga ostvarili baš do kraja, ali smo došli do jednog finala evropskog takmičenja", priča Bratić za MONDO i dočarava kako je Vojvodina izgledala na terenu.
"Bilo nam je nebitno ko je protivnik, uvek smo igrali napadački fudbal na gol više. Mi smo mogli tada da izgubimo i od Zvezde 7:1, ali i da dobijemo Bastiju 4:0 i igramo 1:1 sa Verderom. Igrali smo svojim stilom, uvek smo išli na pobedu. Nismo stajali u defanzivnom bloku da se branimo i pomeramo, nego smo uvek išli jako. Da li je Verder, Zvezda, ili neki slabiji tim u ligi, uvek se išlo napadački."
Bratić kaže da je u tome presudnu ulogu imao iskusni trener.
"Trener je tada bio Toša Manojlović. U to vreme je sve bilo drugačije. Toša Manojlović je bio onaj stari fudbalski vuk. Izvanredan trener. Onako, iskusan, znao je s nama šta i kako. Znao je da priđe svakom igraču kako treba, uvek je bio tu uz igrače. Bio je izvanredan prema nama, ali smo se i mi njemu odužili rezultatima. Pravi fudbalski vuk."
Ne dešava se baš svaki dan da srpski klubovi naređaju četiri uspešne eliminacije evropskih timova u jednoj sezoni, naročito ne tada i naročito ne ekipe koje nisu beogradski "večiti". Rezultati Vojvodine i odlične igre protiv Verdera privukle su pažnju jačih timova. Već početkom 1999, Nikola Lazetić odlazi u Obilić, a Lerinc u Crvenu zvezdu. Matijašević se preselio u AEK iz Atine, dok je golgeter Drinčić posle sedam pogodaka u Intertoto kupu prešao u nemački Bohum. I Bratić je otišao 1999. godine, u solunski PAOK.
"Jeste nam sve to pomoglo, i meni je, jer sam svaku utakmicu u Evropi igrao izuzetno dobro. Dao sam nekoliko golova. Odigrao sam baš odlično sve utakmice i otišao sam posle u PAOK. Tada je transfer bio 3.000.000 maraka, sećam se da je trebalo Vojvodina to da naplati. Tamo sam otišao kod Dušana Bajevića, koji je tada bio trener u PAOK-u."
Od kultne utakmice protiv Verdera prošle su 24 godine. Ova generacija igrača Vojvodine već polako spada u davnu prošlost, ali vreme je pokazalo da njihovi rezultati u Intertoto kupu - koliko god to takmičenje bilo potcenjivano - nisu bili ni slučajni, ni jednostavni za ostvarivanje. Iako se radilo o "finišu" 20. veka, fotografije i snimci sa tog meča su retki. Onda nije ni čudo što je uspeh Vojvodine ostao zaboravljen.
"Imam utisak da jeste. Sa ove distance kad pogledamo, Vojvodina je od tada imala neke evropske utakmice kad se borila da uđe u grupnu fazu, ali imam utisak da je ovo nekako zaboravljeno. Nažalost, jer mislim da je to jedan od najvećih uspeha u FK Vojvodina. Dostići jedno evropsko finale, ipak, teško je. Možda su tu bile još neke starije šampionske generacije, ali mislim da je ovaj uspeh ostao zaboravljen. Šteta je, Vojvodina to treba da neguje i da uvek ima u vidu", zaključuje Vidak Bratić za MONDO u sećanju na davne dane.
Naredne godine biće već četvrt veka od tih rezultata. Možda je to pravo vreme da Vojvodina iskoristi renesansu "večitih" i postane treći snažan srpski tim na evropskoj sceni. Ne bi im bilo prvi put.