DOLAZITE? UPALITE TV I GLEDAJTE ME U LIGI ŠAMPIONA: Valjao Dortmundu, ne i Jugoslaviji - "Kad je Živa održao govor..."

"Onaj ko nema cilj, ne može da nađe ni put!". Sa čovekom koji intervju počne Senekinim citatom, jednostavno ne možete da razgovarate samo o fudbalu. Miroslav Stević je po mnogo čemu specifičan lik na našoj fudbalskoj sceni. Elokvencija profesora univerziteta, mudrost filozofa, energija deteta, duhovitost i šarm dramskog umetnika. Zato i ne čudi što je ovaj ’Džejms Din’ srpskog fudbala dobio ulogu u seriji ’Složna braća’. Na početku igračke karijere, doajen sportskog novinarsta Slava Vujović uporedio ga je sa Vladimirom Petrovićem Pižonom.

"To mi je možda i najlepši kompliment u karijeri, jer je Pižon bio jedan od dvojice mojih idola. Pored Blaža Sliškovića. Baku sam sreo na svadbi Ivana Gudelja i rekao sam mu da mi je njegov poster visio na zidu iznad kreveta, zajedno sa posterima Čave Dimitrijevića i Mišela Platinija. Poljud je za mene kao dete bio najlepši stadion u Jugoslaviji i onda mi se ispuni želja da zaigram tamo na trofeju Marjana. Protiv Hajduka sam i debitovao za prvi tim Partizana, pobedili smo ih na JNA sa 1:0 golom Vladislava Đukića. Sećam se da sam pred kraj meča ušao u igru umesto Gorana Milojevića, jednog ’namazanog’ igrača čije sam fudbalske kvalitete izuzetno cenio i poštovao".

Svega četiri utakmice u Partizanu i put pod noge, pa na Banjicu.

"Nažalost, kockice se nisu poklopile. U Partizan sam došao zahvaljujući jednom divnom čoveku, Gajici Đuroviću. Posle debija protiv Hajduka, dobio sam šansu u Osijeku. Izgubili smo 2:1 golom Šukera u finišu meča, ali jedan detalj sa te utakmice nikada neću da zaboravim. U to vreme, lakše je bilo položiti vozački ispit, nego izvesti korner na terenima Prve jugoslovenske lige. Bile su neke cevi između atletske staze i korner zastavice, igrač je morao da preskoči mnogo prepreka da bi došao do lopte. Osiječani su imali u svojim redovima Jasmina Džeka i prvi put u životu sam video da neki igrač izvodi korner kontra nogom i spoljnim delom kopačke. Čudo neviđeno. Odigrao sam te sezone još dve utakmice, protiv Radničkog i Čelika,i posle toga potpisao za Rad".

Ni u dresu reprezentacije nije dobio šansu koju je svojim kvalitetom i igračkim iskustvom apsolutno zasluživao.

"To je tužna priča i ne bih da zvučim patetično i da pominjem čuveni ključ po kome se sastavljala reprezentacija. Imao sam mnogo ružnih situacija koje su na kraju i kumovale da odigram svega šest mečeva za državni tim. Kažu mi ’ako ne kreneš na turnir u Hong Kongu, nećeš ići na Svetsko prvenstvo’. A meni se žena porađa i naravno da mi je to važnije od Svetskog prvenstva. Ili mi kažu ’Steviću, treba nam protiv Rusa igrač tvojih karakteristika, doći ćemo da te gledamo u Nemačku’. Ja se smejem, ne morate da dolazite, večeras igramo Ligu šampiona protiv Liverpula, imaćete direktan prenos na televiziji. Ma smešno. Imao sam sličnu scenu i sa Živom, neka mu je laka zemlja...".

E to mora da se čuje...

"Živa mi je bio selektor i u mladoj i u A reprezentaciji. Fenomenalan tip i neviđeni motivator. Sećam se poslednje utakmice te zajedničke države u Klagenfurtu protiv Austrije, sjajna ekipa sa Bokšićem, Vlaovićem, Zahovićem, Vladanom Lukićem, Đanijem Ćurčićem... Živa nam je održao takav govor u svlačionici da smo imali osećaj da goloruki možemo u napad na austrijske tenkove. Došao je jednom prilikom u Minhen da me gleda protiv Štutgarta. Sedeo je posle utakmice sa Borom Novakovićem, našim čuvenim bokserom i Pericom Radenkovićem, čovekom koji je zaista lik za sebe i legenda nemačkog i jugoslovenskog fudbala. I kaže mi Živa ’evo sine, došao sam da ti pomognem’. Ja slušam i ne verujem. Na stadionu 30.000 ljudi, dobili smo Štutgart sa 3:1, drugi smo na tabeli, borimo se za titulu u Bundesligi, traže me Bajern, Roma, Dortmund... a on došao da mi pomogne. Kažem ’šefe, pa ne igram ja u Surdulici i Železniku. Ne treba Vi meni da pomažete, nego dobrodošli u Minhen, pa da sednemo negde da popijemo nešto i pojedemo’. Posle je Živa rekao Perici ’vidiš ovaj moj mali, kako je opasan, ko britka sablja’."

Za seniorsku reprezentaciju je debitovao protiv Tunisa, a samo mesec dana kasnije igrao je...

"... ma to su tek priče... čekaj... moram da te prekinem. Protiv Tunisa dolazim sa povređenim preponama i uzimam dva voltarena pre utakmice da bih ublažio bol i ušao u igru. Toliko o mojoj želji da branim boje svoje zemlje. Na poluvremenu dobijam blokadu i odmah posle utakmice odlazim na operaciju. Bukvalno dve nedelje posle operacije, igram prijateljsku utakmicu sa Argentinom. Let do Mar Del Plate, ekonomska klasa, što kaže Niša Saveljić kada izađeš iz aviona loža ti je ko zrno kafe. Skupljen si, treba ti pet dana da se ispraviš. Pokojni Sani, Petko, Lala, niko ne može da veruje. Pipaju mi preponu, ništa im nije jasno. Vladan Lukić kaže ’brate, mene Nešović otvorio, mesec dana nisam mogao da ustanem iz kreveta, a ti igraš utakmicu 12 dana posle operacije’. To je bila neka nova metoda s mrežicom kod čuvene nemačke doktorke koja je stručnjak za operaciju prepona i kod koje sam kasnije vodio mnogo igrače Partizana i reprezentacije."

Upisao je minute i na Mundijalu u Francuskoj ("Željo Petrović se povredio i tražio izmenu protiv Nemačke, Sani me pita ’je l možeš da igraš beka’, pa ne da mogu, nego moram, ko će drugi kad na klupi sve ofanzivni igrači"), a iskustva koja je doživeo braneći boje velikih evropskih klubova i sarađujući sa vrhunskim fudbalskim stručnjacima, daju mu za pravo da iskreira idealan profil selektora nekog nacionalnog tima.

"Ako ne zaslužujem, ne zoveš me ni da sam ti rođeni sin. Ako zaslužujem, zoveš me pa neka sam najružniji čovek na svetu. Radujem se kada vidim da trenutno na kormilu srpske reprezentacije sedi čovek koji ima ideju i koji odluke donosi ni po babu ni po stričevima. Piksi zna šta hoće i poziva isključivo igrače koji se uklapaju u njegovu koncepciju i za koje je siguran da će odgovoriti zadatku. Ne zanima ga šta kaže čaršija i da li će neko da se uvredi. To je jedini ispravan put, zato i verujem da končano možemo da napravimo neki veliki razultat na Svetskom prvenstvu. Poenta selektorskog posla je da igrač broj 2 u reprezentaciji i igrač broj 18, imaju isto mišljenje o tebi. E, onda držiš celu ekipu pod kontrolom. Često sam u kontaktu sa trenerima koji mi pričaju bajke o atmosferi, taktici, stilu igre... Slušam ih i kažem ’sve to zvuči fenomenalno, ali zaboravili ste najvažniju stvar, prikolica sa igračima je i dalje u garaži’. To je tako. Obični treneri voze kamion samo sa kabinom, oni vrhunski znaju da upravljaju i kada je prikolica zakačena za kuku“.

Stojković je sa svojom prikolicom vozio bez greške kroz kvalifikacije i Ligu nacija.

"Prirodni autoritet traje večno. Onaj veštački, jako kratko. Kraće od jogurta. Ove mlađe generacije brže dešifruju lažni autoritet, nego što kompjuter registruje virus na hard-disku. Samo zapišti kao skener na aerodromu. Trener stane ispred igrača, ispriča priču i oni posle dva minuta kažu ’šta ovaj glumi’. Ili kažu ’za ovog čoveka skačem s mosta’. To su dirigenti, ne vidiš ih, a čuješ njihovu muziku. Kao Ančeloti. Svaki član orkestra svira po njegovim notama i ostao bi pet sati duže na koncertu, ne bi ništa zamerio. Piksi je ta kategorija, trener psiholog koji igrače ume da ubedi da je čaša polu-puna, a ne polu-prazna. I zato ga vole i spremni su da poginu za njega".

Raduje ga i atmosfera u našoj reprezentaciji.

"Vidim da momci dišu kao jedan i da mlađi igrači imaju veliko poštovanje prema starijima. To nije uobičajena pojava za vreme u kome živimo. Ja sam u Partizanu bio ponosan kada me neko iz grupe koja je kockala za stolom pošalje na trafiku po novine i cigarete. Ej bre, velika odgovornost. Od četvorice mladih igrača, baš ja. Pa mi Moca kaže ’danas nosiš samo moju torbu’. A ja blistam od sreće, jer sam pre toga vukao torbe od Đukića, Batrovića, Vokrija i Omerovića. To se danas izgubilo, ta doza respekta prema starijim igračima. Taj fundament. Možeš ti da zidaš deset spratova, ako ti je vlaga u podrumu, ni zgrada nije dobra. Da ne govorim o prirodnoj selekciji na terenu. Dođeš kao klinac u prvi tim i prodaš neki dribling starijem igraču. Pa ne treba trener da te najuri sa treninga, sam si shvatio koliko je sati. Ja sam Bajru Župiću proturio kroz noge i posle dva minuta sam bio na atletskoj stazi i brojao ožiljke od krampona na listovima obe noge".

Kakva priča. Ipse Dixit, Miroslav Stević. Čovek koji ima cilj i zna svoj put. Ne propustite novu epizodu autorske emisije Nebojše Petrovića – Mojih TOP 11.