Fudbalska reprezentacija Hrvatske igra polufinale Mundijala u Katara i evidentno je da u nekoliko segmenata ima veliku prednost u odnosu na Srbiju.
Fudbalska reprezentacija Hrvatske ponovo je hit Svetskog prvenstva. Na Mundijalu u Kataru savladali su Brazil u četvrtfinalu, a plasman u završnicu je treći veliki rezultat nacionalnog tima. Nakon polufinala 1998. godine i finala tačno 20 godina kasnije, selekcija koju predvodi Zlatko Dalić ponovo je blizu osvajanja trofeja namenjenog najboljoj reprezentaciji na svetu.
To je, kao i mnogo puta do sada, pokrenulo priču o tome šta Hrvati imaju, a Srbiji fali? Naš nacionalni tim završio je takmičenje u grupnoj fazi - nakon tri meča u kojima nije zabeležena nijedna pobeda. Sa druge strane, Hrvatska će ponovo odigrati sedam mečeva na velikom takmičenju, a videćemo da li će se u poslednjem boriti za titulu ili treće mesto. Pokušali smo da pronađemo ključne razlike u rezultatima dve komšijske selekcije!
Kult reprezentacije
Kada je na klupu reprezentacije Srbije seo Dragan Stojković Piksi, delovalo je da će se kompletna slika o nacionalnom timu promeniti. Znalo se da legendarni fudbaler neće praviti ustupke i da će Srbija hrabro napasti svakog rivala. Tako je i bilo, savladali smo Portugal na gostovanju kako bismo overili vizu za Katara, savladali smo Norvešku u gostima kako bismo osvojili grupu u Ligi nacija i preselili se u A diviziju.
Ali... Ponovo su veliko takmičenje ispratili problemi. Ovog puta nije bilo mnogo reči o pozivanim igračima ili njihovim ulogama, u centru pažnje bile su afere od kojih su igrači morali da se brane na Instagram storijima i konferencijama za medije. Čak ni Piksi nije uspeo da ih zaštiti od toga, a sigurno je najbolji kandidat da takvim stvarima stane na rep! Za razliku od "prljavog veša" koji je počeo da isplivala, Hrvati znaju kako da zaključaju svlačionicu.
Čak i kada sa Mundijala u Rusiji pošalju kući Nikolu Kalinića jer ne gleda na fudbal isto kao selektor. Ili kad Ante Rebić, jedan od najboljih igrača ali ne i reprezentativaca bude uklonjen iz nacionalnog tima. Kult postoji, a oni koji nisu spremni da mu se prilagode, slede ga i u okviru njega postanu heroji mogu da idu kući!
Kontinuitet velikih rezultata
Naša reprezentacija je poslednji put igrala na Evropskom prvenstvu davne 2000. godine kada je kapiten bio današnji selektor Dragan Stojković. Prošlo je više od dve decenije i najmanje će još godinu i po... Za to vreme Luka Modrić ima 160 nastupa za reprezentaciju, od kojih su čak 30 na velikim takmičenjima. Igrao je na četiri Mundijala i četiri Evropska prvenstva, ali ajde da se ne zadržimo samo na kapitenu i svojevremeno najboljem igraču sveta.
Krilni napadač Ivan Perišić postigao je gol na poslednjih pet velikih takmičenja. Poslednja tri Mundijala i poslednja dva Evropska prvenstva obeležio je svojim pogocima, a Hrvatska je na samo jednom od tih takmičenja ispala u grupnoj fazi!
Taktika, koncentracija i čvrstina
"Srbiji se desilo da padne posle 60 minuta, nama ne sme", rekao je selektor Zlatko Dalić na konferenciji za medije pred Brazil. I njegov tim baš tako je delovao. Taktički je bio na daleko višem nivou od Srbije, koncentracija je bila na istom nivou u prvom minutu meča i četvrtoj penal-seriji, a defanzivni blok nije popuštao.
Hrvati su znali - treba sprečiti da se Brazil rastrči, a zatim sačekati svoju šansu. Mora biti neka tokom 120 minuta fudbala, pa nije ni taj Brazil neviđeno fudbalsko čudo. Svojom uobičajenom taktikom hrvatski tim sačekao je penale, a zatim iz prvog udarca u okvir gola Alisona uspeo da stigne do 1:1. Kada su počeli penali već su bili u ogromnoj psihološkoj prednosti i uspeli su da je materijalizuju... Pogledajte penale kojima su eliminisali Brazil:
Raznovrsnost
Za razliku od Srbije u čijem nacionalnom timu je kvalitet "koncentrisan" na nekoliko pozicija, pre svega u napadu, kod Hrvata je situacija drugačija. Selektor Zlatko Dalić uspešno eksploatiše vrline i veoma dobro sakriva mane svog tima, pa se ne primećuju problemi ni na pozicijama za koje je opšti utisak da su slabo popunjene. Najbolji primer za to moglo bi da bude mesto napadača, na kojem je ostala velika rupa odlaskom Marija Mandžukića.
Nijedan od četvorice igrača koje je selektor poveo na Mundijal nisu isti tip igrača kao Mandžo, ali reprezentaciji to nije problem. Uspešno prevazilaze prepreke, kombinuju u napadu i stalno traže najbolja rešenja - protiv Japana su na mestu centralnog napadača igrala čak trojica fudbalera (Petković, Budimir i Livaja). Slično je i na levom boku gde najpotcenjeniji igrač ekipe Ivan Perišić ima ulogu krila, iako to ne igra u klubu.
Uspeo je fantastično da se pripremi na to, Borna Sosa mu maestralno čuva leđa, a Perišić je dobio slobodu da bude ofanzivniji nego u Totenhemu. Takođe, na desnoj strani terena tokom turnira "pojavio se" Josip Juranović, koji je potpuno eksplodirao i veoma je blizu velikog transfera. Ne treba zaboraviti ni da je Dominik Livaković postao majstor za odbranu penala, iako je pre turnira bilo sumnji u njegove kvalitete, a čak ni u grupnoj fazi nije delovao preterano sigurno. Očigledno su mu dobri rezultati tima dali krila. A Srbiji to fali za iskorak, da ne budemo "samo" učesnici.